Na samom kraju trudnoće ne trebam pričati da sam bila već kao nasukani kit.Bilo mi je užasno teško,deset dana je ostalo do termina porođaja,a ja više nisam mogla ni jesti,ni spavati,ni sedeti ni stajati.Dobila sa strašne hemoroide,toliko bolne da sam samo molila boga da se porodim vec jednom.Tog 08.10. bila mi je zakazana kontrola popodne oko 18h.Kada sam dosla u ordinaciju kod doktora,on mi je rekao da se javim u porodilište za 6 dana,tada će on biti dežuran i da me porodi.Meni bilo došlo da kažem čovječe ja ne mogu više.Zatim on mene pregleda i kaže da je to gotovo,serklaž popustio i pitanje je momenta.Kaže dođi sutra ujutro na prijem oko 8h,pa ćemo sutra to odraditi.Ja letim od sreće.Naravno da tu noć nisam oka sklopila,a oko 3h kada sam išla u WC,vidim da mi počeo ispadati sluzni čep.Hodam od uzbuđenja,straha.....svega.Teško sam dočekala jutro,a sve u cilju samo da se oslobodim ove situacije koja je vec postala patnja,a nikako svesna da ću danas ugledati svoje bebe,dveeeeeee,ni to mi jos do mozga nije doprlo.

09.10. Svanulo jutro,pojedem bananu,popijem kafu.Ne mogu ući u sobu da poljubim Andriju jer mi se čini da ce srce da mi pukne,pa tako kažem mm da krenemo polako.Isprati nas mama,ostaje da čuva Andriju,a vidim joj na licu da je gotova,ali smeje se i mase nama,viče srećno.Uh brzo skrećem pogled ispred sebe da ne vidim njene suze.

Dođosmo u porodilište,malo smo sačekali na prijemu.Doktor me ne pregleda,jer je sinoć to sve obavio.Samo posluša srce beba na ultrazvuk i šalje me na pripreme.Brijanje,klistir,WC.Pozdravljam se sa mužem,a vidim da mu nije svejedno.

Odmah me stavljaju u porođajnu salu u kojoj sam sama.Gledam na sat,10 sati.Dolazi moj doktor pregleda me i skida srklaž.Na momenat zaboli jako ali sreća brzo prođe.Do 11 sati počinju neki blagi bolovi,ništa posebno.U 11h opet dolazi doktor,kaže sestri da mi priključi indukciju.Malo me strah jer se sa tim prvi put susrećem.No,znam šta me sve čeka,a sve vreme me je u stvari strah samo da sa bebama sve bude u redu.Ipak su dvojica,kako ću,neka mi je bog na pomoži.Čujem da se sestra javlja na tel i da zove mm.Kaže sestra raspituje se ima li šta novo.

Čim mi sestra priključi indukciju,počinju nesnosni bolovi,a ja čim naiđe kontrakcija sedam,a doktor galami na mene da ležim.Ma ko te šiša mislim se.Prepoznajem od moje radne kolegice brata koji je tu na specijalizaciji i javim mu se i malo ćaskamo između kontrakcija.

Oko 13h osetim napone i okrećem se na leđa,počinjem da guram,sestra me čuje i uleću ona i doktor u salu.Guram ko konj,sestra mi ne može pomoći da se nalakti jer je druga beba unutra.Mislim bože samo da sve bude u redu.Čujem oko sebe košmar,puno njih,viču  tj. navijaju,ja guram i guram i guram.U 14 i 13 min rodio se David,duša moja ko mače malo,plaki.Samo što sam udahnula vazduh,babica kaže kad naiđe sledeća kontrakcija da guram.Čujem drugu babicu kako viče 2 i 790,50dug.Naiđe kontrakcija ja opet guram,ali ovog puta sestra mi pomaže,nalaktila se i Aleksa za čas ispade u 14 i 15h.Dva minuta razlike.Opet čujem 3 kile i 50 dug.Joj bože koja sreća- dve bebe,pa jel moguće_Pitam babicu jesu li me sekli,kaže ne,malo je prvi naglije izletio pa će biti  3 končića.Smešno.Ušivanje ni ne osetim,istovremeno već zovem mm da mu javim,jedva izgovaram od emocija,sreće,umora....

Svi u sali čestitaju,viču majka heroj itd,a ja ko u snu,još ne mogu da verujem da je sve tako dobro i *lako* prošlo.

Tu sam ostala nekih dva sata,u međuvremenu došao je i mm da nas vidi,vidim kako plače od sreće i u grlu ga steglo,ne može ništa da kaže,samo me ljubi i tepa šapćući bebama.

Odvoze me u sobu,oporavak teče baš brzo i mi već treći dan idemo kući.Dok čekam otpust oko 12h  donose bebe,stavljaju na moj krevet a ja gledam i ne verujem,da su moji.Sve vreme su ih naizmenično donosili i ja ih tako reći nisam ni videla zajedno.

Eto ovog puta sam bila opširnija mnogo,nego sa prvom pričom.

Sada sam najsrećnija mama na svetu!