/11 /11

DETALJI Ringerajin korisnik:  Anchy013

 
Datum: 19.06.2012.
 

Tip porođaja: Prirodni/indukovan
 
Broj dana u porodilištu: 10

Porodilište: Opšta bolnica Pančevo,Pančevo

Ocena porodilišta: 2 

Komentar ocene: 1-za osoblje (od čistačica,preko sestara i doktora-čast izuzecima),1-za neorganizovanost i neprofesionalnost lekara, 1-za neljubaznost ,jedino što je dobro u tom porodilištu je higijena (zbog koje sam i dala 2 kao ocenu porodilišta).

PRIČA O MOM POROĐAJU

Moj termin za porođaj je bio 12.06.2012 ,a pošto mi je to bila prva trudnoća,nisam mnogo znala o bolovima koje treba da osećam da bi se javila  u porodilište,osim iz priča.Tako sam se ja javila 3 dana pre termina jer sam tek tad počela da osećam povremene “bolove” koji se jave 2 puta dnevno i nestanu. Nisam bila sigurna šta da radim ,pa sam odlučila da je ipak bolje da odem da me neko pregleda,ne bi li se uverila da je sve u redu.Doktor koji me je pregledao je rekao da sam otvorena 1 prst i da ne veruje da će porođaj krenuti tokom noći,ali me je ipak zadžao u bolnici.Naravno,ništa se nije dešavalo…Smestili su me u šestokrevetnu sobu gde sam upoznala svoje “cimerke” koje već dugo leže tu.Ja sam bila uverena da mene to neće zadesiti (ali sam pogrešila).Pošto me je zadesio vikend (a vikendom niko ništa skoro i ne radi,osim čistačica koje redovno brišu),niko me nije ni pregledao,niti pitao kako se osećam,jednostavno sam bila ignorisana.Tako sam tu ležala 4 dana,dok nije došao taj spasonosni ponedeljak.Doktor koji je došao u jutarnju vizitu,pitao me je da li se nešto promenilo,rekla sam da nije,pa mi je predložio da mi uradi UZ i kontrolni pregled,pa ako je sve u redu da idem na 4 dana kući,pa da se javim opet,na šta sam ja naravno oduševljeno pristala. Kada sam kroz 4 dana opet otišla u bolnicu ,pregledao me je načelnik ginekologije,i kad sam ga pitala kakvo je stanje,on mi je odgovorio “pa drugo” ( u smislu da sam u drugom stanju) ,ok,bilo mi je smešno u početku,pa sam ga pitala opet,da bi on isto tako ponovio odgovor.Više mi nije bilo smešno,pošto u toj bolnici izgleda trudnice nemaju prava da znaju odgovore na pitanja niti o tome kakvo je stanje bebe i sebe same.Onda je načelnik negde otišao i sestra mi je rekla da će me preuzeti drugi dokor i pregledati,jer je načelnik morao hitno da ode na carski rez.Dočekao me je onaj isti lekar koji me je primio 1.put (znala sam da će me opet zadržati,i želela sam da pobegnem odande).Tako je i bilo,pregledao me je i rekao da sam napredovala,da sam otvorena 3-4 prsta i da ću ostati.A svima sam besomučno ponavljala kako sam dogovorila za epidural za anesteziologom,da bi ga primila na vreme.

Tako su tekli dosadni dani u bolnici,kažem”dosadni” jer kako sam ležala tamo,tako sam isto mogla da ležim i kući,jer me,isto kao i prošli put,niko nije ni pregledao niti radio bilo kakve analize. Onda sam jedno veče srela načelnika na hodniku i pitala ga šta se dešava,on se samo smeškao i pokušavao da bude što “ljubazniji” (u smislu da me što pre skine sa leđa) ,i reče mi kako će doći po mene da mi pokaže neke vežbe koje će mi pomoći da se brže otvaram.Naravno ja sam sva uzbuđena čekala da se on vrati,jer  nisam mogla da dočekam da vidim svog bebca,pa sam gajila nadu kako će mi to možda pomoći i ubrzati proces.Naravno,od načelnika ni traga ni glasa.Sutradan je došla jedna fina doktorka u vizitu i rekla da mi urade OCT test ( ja naravno nisam znala šta to znači,pošto kao što sam već rekla,ne daju trudnicama nikakve informacije o tome šta će da joj rade i u kom se stanju nalazi,samo tako međusobno pričaju),raspitala sam se kod ostalih trudnica šta je to i shvatila da je to neki test da vide da li ću dobiti jače bolove ako mi budu davali indukciju tj.da li će indukcija uspeti,a takođe sam i čula da od toga mogu da krenem da se otvaram.Odmah sam sva srećna nazvala muža i moje i rekla im da će mi uraditi taj test.Bila sam u stvari srećna što će mi bilo šta raditi.Taj test međutim nije dao dobre rezultate (što sam shvatila po sestrinim facama),na CTG-u se videlo da mu srce mnogo ubrzano kuca,doktor kad je to video samo je odmahnuo rukom rekavši “ma nije to ništa” .Uplašila sam se strašno i u trenutku mi je prošlo hiljadu stvari kroz glavu,kad se opet pojavila sestra (jedna jedina koja normalno komunicira i koja hoće da pomogne),pitala sam je sa suzama u očima,da li je moja beba u redu i rekla je “mislim da beba još uvek nije ugrožena” .Zaprepastila sam se,došlo mi je da pitam pa zar treba da bude ugrožena da bi neko nešto napokon uradio??? Nervirala sam se i plakala stalno,prolazila sam kroz pakao.Sutradan dođe ne znam ni ja koji po redu doktor,i on se smiluje da me pregleda.Tokom pregleda je pričao sestri kako to nisu ti rezultati po njemu (das am 3-4 prsta otvorena),i da ne zna šta da radi.U svom tom haosu u mojoj glavi,prožimali su me osećaji besa,straha i nemoći,smogla sam snage da ga pitam koliko sam otvorena ,na šta je on odgovorio “ne znam šta da ti kažem,ali po meni nije to-to”.Ostala sam u šoku,LEKAR KAŽE “NE ZNAM ŠTA DA TI KAŽEM”!!Bez reči sam izletela napolje,uzela telefon u ruke,pozvala muža i besno rekla da se ja pakujem i dolazim kući.Doleteo je u bolnicu ne bi li me sprečio u tome,i potražio doktora,da popriča sa njim.Pošto inače gledaju prvorotke ovde kao najniža bića,i tako se i ponašaju prema njima. Čim je video muža,doktor,je namestio kez i pričao sa njim kao da je sve u najboljem redu(što se inače i dešava,kada dođe nego drugi da popriča o trudnici,pretvore se u anđele).Rekao mu je da će mi dati uveče vaginaletu za otvaranje,i to me  je i zadržalo u bolnici.I tako dobih 1 vaginaletu i ništa,dobih drugu i opet ništa,zatim su mi dali bensedin i posle njega su se bolovi pojačali,trajali neko vreme i prestali.Izgubila sam svaku nadu,bila sam preplašena za bebino zdravlje,zato što sam se nagledala svačega za vreme mog boravka u bolnici.Oni bukvalno žene iscrpljuju do samog kraja,čekaju do poslednjeg trenutka (dok beba ne bude ugrožena),e tek onda šalju na hitan carski i to ako je baš baš neophodno,ako nije,onda će čekati još nekoliko sati (iako je beba ugrožena),kako bi se žena ipak porodila prirodno.19.og popodne,primila sam treću vaginaletu,posle 10 minuta bolovi su postal nesnosni.Zaboravih da napomenem da u bolnici ni jedan CTG aparat ne radi kako treba,ne ocrtava kontrakcije kada ih ima ,i oni to znaju,ali bez obzira priključuju trudnice na aparat.Tako su priključili i mene kad ja više nisam mogla da pričam od bolova kako treba,da bi mi CTG ocrtao ravnu crtu.I najgora sestra na odeljenju je došla da pogleda CTG i kaže “ih,pa ti ni nemaš kontrakcije” a ja hoću da umrem od bolova.I pokušavam to da joj kažem,ali nije me slušala.Samo je izašla iz sobe.Devojke iz moje sobe bile su isto kao ja,šokirane sa postupkom med.sestre.To je bila kap koja je prelila čašu,besno sam se nekako dogegala do nje i rekla joj svašta,(ne znam koliko me je i razumela pošto sam jedva govorila)više se ni ne sećam šta tačno,bolovi su bili toliko nesnosni.Onda je došao doktor da me pregleda,i rekao kako lepo napredujem id a ću za pola sata krenuti put porodilišta,da će doći da me još jednom pregleda id a će me odvesti.Tako sam ja pokušavala da što više šetam po onim hodnicima,i došao je trenutak kada više nisam mogla ni da šetam ni da stojim ni da ležim,niti sedim,počela sam da osećam napone.Uplašila sam se strašno,jer znam da nisam trebala da osećam tolike bolove jer sam trebala da primim epidural,a čim sam osetila napone,znala sam da je porođaj tu.Naravno prošlo je više od pola sata od kad se doktor setio da se pojavi.Brzo su me prebacili u pripremu ,gde sam još nekih pola sata čekala anesteziologa.Prebacili su me u porođajni box i popela sam se na sto.Pojavio se anesteziolog,ali ne moj anesteziolog,već onaj za kog znam da ne radi to kako treba i da se mnoge žene žale na njega.Prevrnuo mi se svet naopačke.Al reko dobro,šta je tu je,samo neka mi da epidural ,da prođu ovi bolovi,.Čeprkao je više od pola sata po mojim leđima jer je jedva uspeo da ubaci kateter u epiduralni prostor(što nije normalno za jednog anesteziologa koji zna da radi svoj posao),žena anesteziolog koja je bila sa njim,pitala me je “dušo pa što ti nisi rekla ranije da imaš bolove”,došlo mi je da umrem od muke,samo sam odgovorila “rekla sam ja ali nije imao ko da me čuje” ,samo je slegla ramenima ,klimnula glavom i rekla “znam”.Tako sam primila 1 dozu epidurala (a inače se prima 3 u toku porođaja,i 2 ujutru) ,bolovi su se pojačavali,babica koja je bila uz mene je bila stvarno divna,pričala mi je,odvlačila pažnju od bolova,odjednom se pojavljuju 2 doktora,još jedna babica i još neka devojka,i babica kaže,”kada osetiš napon,guraj”,i jesam,trudila sam se ,i gurala dokle nisam ostajala bez vazduha,ali ništa,beba je ostala zaglavljena na mojim kostima,u trenutku,doktor se prodrao “ajde beba ne sme više da ostane u tom prostoru”,kad sam čula to što je rekao,smogla sam zadnji atom snage i gurala,nisam disala sve dok nisam izgurala bebu napolje.Tek kada sam začula plač svog anđela,ponovo sam nekako udahnula vazduh.Anesteziolog je u međuvremenu negde nestao,isčezao i nije se vraćao.Ja sam sve osetila,kao da nisam ni primila epidural,i epiziotomiju i sve.Stavili su mi bebca na grudi.Bio je tako divan,tako savršen,iako je bio sav modar.Odmah sam ga zagrlila i počela da plačem,milovala sam ga po njegovoj čupavoj kosici,a on je brže bolje ščepao moj prst.Izljubila sam ga,zatim babica uzima moj telefon,slika me sa njim( na čemu sam joj zahvalna) i odvodi ga na spremanje.Bio je težak 3.500kg ,50cm dugačak ,moj dečkić.Oboje smo se namučili na porođaju jer je on bio veliki naspram moje konstitucije (koja je sitna),jer ovde ne mere kukove i bebu.Mene su počeli da ušivaju,bolelo je više od samog porođaja.Čula sam samo babicu i doktora kako pričaju tiho ,međusobno o mom porođaju,i u jednom momentu pita babica doktora “a zašto je anesteziolog otišao,zbog čega ona nije dobila svu dozu epidurala,jel vidiš da sve oseti”.Ja sam se živa izgrebala po nogama,koliko sam trpela bolove.Ostala sam posle 2 sata na stolu,pa su me prebacili u sobu,bila sam toliko iscrpljena da sam u trenutku zaspala.Ujutru čim sam ugledala babicu pitala sam je kako je beba,rekla je da je super.Bila sam presrećna.Kad sam ustala iz kreveta,sve mi se vrtelo,bila sam kao šlogirana,kada sam se pogledala u ogledalo videla sam da su mi svi kapilari po licu i u oku popucali,ta slika je bila strašna.Tada sam saznala da su me u porodilište preveli tek sa 8 prsta,i kasno dali epidural,a naplatili su ga kao da sam ga dobila u potpunosti,a dobila sam samo jednu dozu,koja mi naravno nije ni pomogla.Pedijatrijske sestre su se ponašale grozno,isto tako uzvišeno kao i doktori,možda čak i gore,i te babice koje rade sa bebama.Nisam imala mleka odma i moj bebac je bio gladan,ja nisam mogla da dokažem babicama da je on gladan i da ne izvuče ništa,nisu ga uopšte hranile,tako da sam i u porodilištu nastavila da se nerviram,jedva sam čekala da dođem kući da nahranim bebu.Sve dok jedne noći nije "zapalio" bolnicu od plakanja,a moju dojku je odbijao(jer nije bilo ničega).Tad se babica smilovala da mu da par kapi mleka,kad je shvatila da nemam čime dag a dojim.Posle 3 dana izašli smo iz bolnice,mene je rana strašno bolela pa sam otišla kod mog ginekologa,dr.Zdravkovića( za kog mogu da kažem sve najlepše) i on se zaprepastio kad je video kako izgledam,i kako mi rana izgleda,spolja su mi stavili konce koji otpadaju sami,a unutra koji ne otpadaju.Tako da sam danima odlazila kod njega da mi polako skida konce,da se ne bi upalilo.Pošto je bebac gladovao u bolnici ,sa 3.500 kg je spao na 3.170,po izlasku iz iste,pa smo imali kontrolu težine za nedelju dana.Tada sam saznala da mu je na porođaju naprsla ključna kost,id a ćemo morati kod fizijatra.U porodilištu mi to niko živ nije rekao,a zašto ? Kao što rekoh,zato što izgleda,nemam prava da znam ništa.Hvala Bogu,moj anđelčić je sada dobro,i sve je divniji i divniji,raste i napreduje odlično.

Jako sam ogorčena ne sve njih,i posavetovala bih svaku trudnicu,da ako može izbegne ovu bolnicu,ili da bar do poslednjeg trenutka sedi kod kuće,da joj ne bi bilo još gore.A onaj ko može sebi da priušti apartman ,ili zakazani carski rez,treba to da uradi,mnogo košta,ali vredi svaku paru.Ako ste u apartmanu,automatski se bolje ponašaju prema vama jer,Bože moj-plaćate.

Znam da sam malo odužila priču,imala bih ja još dosta da kažem za njih s obzirom na to kakva su sećanja i osećanja ostala u meni,i ovo je dobro.Mislim da bi moje iskustvo,i ova moja priča moglo mnogima da koristi.Samo pamet u glavu,morate držati do sebe i staviti im to do znanja,više će vas poštovati,samo više verujte u sebe i biće sve u redu .