/11 /11

O samim blagodetima dojenja neću previše, to je opšte poznata priča, o kojoj svakako treba stalno iznova i iznova pričati, jer iako smo u 21. veku, vrlo se malo polaže na početnu podršku, edukaciju i pomoć. Trebalo bi se osvrnuti na najčešći nedostatak podrške u porodilištima, kada se mamama, pogotovo onim koje se prvi put susreću sa dojenjem, ne pruži dovoljno znanja, objašnjenja, jer budimo realni, dojenje je sve samo ne tako lako posao. Jeste dojenje potpuno normalno i prirodno, ali je makar iz mog ugla, jedna veština koja se uči, koju pogotovo u startu prati čitav niz poteškoća, i kada mama nema podršku kakvu bi trebala da ima često rezultuje odustajanjem od istog.

Pa nije ni čudo što je tematika vezana za dojenje toliko nepresušna i kompleksna tema o kojoj mora da se stalno priča, sve dok se neke stvari drastično ne promene na bolje.

Svaki put kada se pokrene priča o dojenju, pogotovo o dojenju u javnosti ja prosto mazohistički čitam sve komentare na datim vestima, tekstovima, i iskreno ima tu svega, te se nekako ne mogu otrgnuti gorkom utisku da smo same sebi vukovi, i da same oko toliko normalne pojave pravimo problem.

A problema ne bi trebalo da bude, pogotovo kada znamo da je dojenje najidealniji način ishrane bebe, potpun, dovoljan, nezamenjiv, savršena spona bliskosti između mame i bebe, najlakši mogući način hranjenja tih malih stvorenja.

I onda najednom, kada se ionako nesigurna i još uvek nesnađena mama usudi da krene sa detetom negde, i hoće to detetnce da nahrani van spavaće sobe, krenu komentari tipa : Dojenje u javnosti je nepristojno, Neka nahrani pa ide, Neka se skloni u toalte, drugu prostoriju.., Ja sam za dojenje, ali zašto se ne bi pokrila?

Iskreno, na ovakve komentare, koji što je najgore najčešće dolaze sa strane drugih mama, žena, ja ne mogu da se iščudim.

Možda zato što sam brzo naučila da ne npidajem ni najmanje značaja istima u periodu kada sam dojila i jedno i drugo dete, možda zato što nakon dva porođaja, koji su protekli kako su protekli gde je svako ko je prošao po malo asistirao, pregledao, pogledao, više nemam osećaj stida, ali najverovatnije zbog toga što meni dojenje predstavlja čin hranjenja deteta, potuno ravnopravan mleku u flašici, kašici iz teglice, seckanom voću..

Kako je 2017. godina, i kako se svakodnevno susrećemo sa ponavljanjem priče, imajući u vidu da u Srbiji jako mali procenat žena doji, da nailaze na kritike, malo podrške, da se mama koja doji u javnosti stigmatizuje, karakteriše kao nepristojna, kao željna pažnje, smatram da ova priča nikako ne treba da gubi na značaju. Srećom, stalne su akcije koje promovišu kako samo dojenje i tako i dojenje u javnosti, poput postavljanja MAM klupa za dojenje po Beogradu a uskoro i širom Srbije.

I ne, te klupe ne predstavljaju tačno određeno “dozvoljeno” mesto gde mama može da sedne i nahrani svoju bebu, one su jedan praktičan simboličan podsetnik da svim mamama treba pružiti podršku.

Ali hajde da pričamo o dojenju u javnosti! Krenuću od sebe.

Ja sam dojila u javnosti, kao što sam već napomenula. Ali…

Uvek mora da postoji neko ali!

Sa šmizlom, prvo dojenje van kuće mi je predstavljalo stres! Ne u smislu da je meni neprijatno, već u smislu šta ako je drugima oko mene neprijatno. Konstantno mi se vrteo film u glavi da apsolutno svi gledaju isključivo u mene, vrte glavama, i sa neprijatnošću i neodobravanjem izgovaraju ccccc, a ja nemam gde i ne želim da se pomerim.

U jednom trenutku sam prosto počela da posmatram sve druge oko sebe.

A drugi? Drugi nisu reagovali, ni pridavali značaja tome, neki nisu ni primećivali, poneko je odgovorio osmehom, i to je bilo to što se tiče nekih potencijalnih nemira u meni i stresa vezanog za hranjenje bebe napolju.

Kako je vreme odmicalo, toliko sam se izveštila da maltene niko oko nas ne bi ni primetio da se tu nešto “dešava”. Sve je stvar prakse, i zgodne garderobe. I uvežbavanja! I smirenosti iznad svega.

Što je najvažnije, nismo sedele zatvorene u kući, ili žurile istoj samo da bi ona jela. Tu slobodu smatram neprocenjivom.

Sa malcem je već bila pesma, em je lepše sisao od sestre, em je iskustvo učinilo svoje. Već par dana nakon porođaja smo koristili lepo vreme i šetali, i naravno da je jeo napolju. Svaka klupa po beogradskim parkovima je bila naša, dremka u lokalnom kafiću dok mama pije kafu i lista novine su postale rutina i zaista ni u jednom trenutku nisam osetila ni popreki pogled. Zdušno smo koristili i MAM klupu za dojenje na Tašu, taman je u tom nekom periodu i postavljena, kao prva u nizu, i vrlo zgodna nam se pokazala i za presvlačenje. Pa prvo putovanje, ništa lakše nego putovati na letovanje sa bebom koja je isključivo dojena… plaža, klopa, dremka.

Da li mislite da je iko obratio pažnju na nas na plaži?

Međutim, kako nismo svi isti, potpuno razumem i mame koje se osećaju neprijatno, i tada ih treba podržati, nenametljivo, neposrednošću, savetom, a svaka će usvojiti ono što joj najviše prija.

Primera radi, pokrivanje pelenom, maramom.. bebe tokom dojenja. Ovo je čest komentar : Zašto se ne pokrije kada doji bebu?

Ovo može da bude dobar način kada je samoj mami neprijatno. Ali nije obavezno, i ne treba forsirati. Nama nije odgovaralo, nije da nisam imala par pokušaja da, posebno šmizlu, pokrijem pelenicom, ali se neslavno završilo, i ubeđena sam da je to sve izgledalo kao veći cirkus nego da sam joj smireno i jednostavno dala da sisa. Sa druge strane, i danas bih svakoj mami koja se oseća možda neprijatno rekla pokušaj, možda je tvoja beba mirnija, možda njoj prija. Moji su rođeni sa pundravcima u guzi, pa ih je pelena užasno nervirala, ili bila povod za igru. Poenta je gde postoji volja, postoji i način, ali bez nametanja istog.

Zato, drage mame, žene, kada vidite druge mame sa bebama, naročito one na kojima se vidi da se neprijatno, stegnuto osećaju, a beba plače, ohrabrite je, podržite, uputite osmeh odobravanja, bez obzira na to da li biste vi lično dojile u javnosti ili ne, jer nismo sve iste. Ako vam prizor smeta, pomerite se, ne obraćajte pažnju, ne kritikujte. Najvažnije, nemojte osuđivati, jer u ovom činu nema ničeg ni ružnog, ni uznemirujućeg, ni vulgarnog, to je samo potpuno normalan čin hranjenja bebe, i jako retko ćete čuti bilo kakvu kritiku upućenu od strane muškaraca!

Mama Danijela