Ostala sam u drugom stanju jako mlada, silno sam želela da postanem mama i bila sam presrećna kad sam jedno nedeljno jutro posle 10 dana kašnjenja uradila test i pokazao istog trena dve crtice. Muž, tadašnji verenik je bio zbunjen, ceo dan je ćutao i bio zamišljen, pošto su ga crtice pogodile kao grom iz vedra neba, tek uveče se osmehnuo, zagrlio me i rekao: "Pa, postaćemo roditelji". 

Trudnoća je prošla u savršenom redu, nisam imala mučnina, niti sam bila umorna, jedini simptom sam imala pojačan apetit. Bila sam aktivna svo vreme, pa su se pri kraju javile bezbolne kontrakcije zbog kojih sam pila lekove za održavanje trudnoće, ali su kasnije u porodilištu konstatovali da nije bilo potrebe za tim lekovima jer su to bile samo pripremne kontrakcije. 

Pošto mi je vodio trudnoću ginekolog koji radi u porodilištu, taj poslednji pregled sam imala zakazan u 39. nedelji trudnoće, kad mi je i rekao da ponesem stvari za svaki slučaj ako budem ostala u bolnici. Ujutru smo krenuli mama, muž i ja da kupimo kolica i još par stvarčica, pa smo oko podneva nastavili put u bolnicu. Ujutru mi se ništa nije jelo tako da nisam ni doručkovala, a kasnije ni ručala. Nisam imala apetita, ali sam se dobro osećala, nisam imala strah već sam bila jako uzbuđena što ću konačno upoznati moju malu curicu. Jedino što su me krsta bolela već par dana unazad ali sve u svemu ništa strašno.

Na pregledu doktor konstatuje da sam otvorena 4 prsta i da idem na pripremu. Pošto se tada presvlačilo u podrumu, sa mužem smo sa drugog sprata sišli u podrum bolnice (jezivo), brže bolje se presvukla u spavaćicu i krenuli nazad gore u porodilište. Pozdravila sam se sa mamom i mužem, mama sva ushićena i uplašena, muž uplašen i zbunjen, poljubila ih, nasmejala sam se i ušla u pripremnu sobu. Stavljaju me na ctg, stavljaju klistir i kaže trpi dok ne bude gotov ctg. Auuu najgore čekanje u životu. Vičem babicu da joj kažem da zaista više ne mogu da izdržim, ona meni kaže zamisli da si u autobusu a autobus pun ljudi. Hahaha i pored moje muke sam se nasmejala na tome, luda žena. Ctg registruje neke blage redovne kontrakcije, ali mene još ništa ne boli, sva srećna. 

Posle pripreme su me ostavili da čekam, i da šetam. Pre podne je bilo sunčano i toplo, sad se smračilo i počinje kiša. Dolazi moj ginekolog, pita jel sam bila u wc-u, kažem jesam, evo sad će on samo da preparkira auto. Sva uzbuđena čekam sad će da dođe, staviće indukciju i za čas će biti gotovo. I tako sam ja čekala od 13 do 21 časa, pomalo umorna i gladna, smorena od čekanja.

Najzad dolazi doktor, i kaže ajmo u salu. Mislim, konačno, i pomalo me hvata trema. Ležem na taj veliki sto, uključuju mi indukciju, kažu da ležim na levoj strani. Pregleda me, još uvek 4 prsta otvorena, prokida mi vodenjak i odlazi. U startu počinju jaki bolovi, neudobno mi je i trudim se da predišem svaku kontrakciju, koncentrišući se da opustim svaki deo tela dok traje bol. Pročitala sam da se tako otvaranje grlića ubrzava. Meni odjenom utrnu i ruke i noge. U međuvremenu, oko 21:20 dolazi babica, pitam je zašto sam sva utrnula, kaže da ne dišem dobro. Zamolim je da mi objasni kako treba da dišem, ona kaže kratko i plitko, kroz zube, a ja sam disala na puna pluća, luda ja... I stvarno je bilo do toga, kad sam počela da dišem tako kako mi je babica rekla, nisam više trnula. Posle me pregleda i kad je pitam koliko sam otvorena, odgovara mi da mene to ne interesuje. Smorila sam se i nastavila da razmišljam o mojoj devojčici, gledam na sat i razmišljam o susretu koji će se uskoro desiti.

Posle sat vremena jakih kontrakcija dolaze one "ne mogu više da izdržim" i počinjem dozivati babicu da dođu jer ovo postaje neizdrživo. Pregleda me i zove doktora na mobilni da dođe brzo. Malo sam se uplašila jer nisam znala da li nešto nije u redu ili šta? Babica mi govori da ne guram već da samo dišem i evo ga, odmah dolazi i doktor i kaže mi "Pa kad pre si se otvorila, tek je sat vremena prošlo", i tu se okupljaju babice i moj doktor, mi drži ruku na čelu i mazi, bodri, i daje mi instrukcije šta da radim, babica viče sad guraj, ja se ubih od guranja ali nema pomaka. Sva izgladnela i umorna, nemam snage da izguram moje čedo napolje i tu priskače doktor u pomoć i leže laktom na stomak, ja nespremna nisam zadržala dah pa mi je izbio vazduh iz pluća, borim se da udahnem, i nekako uspevam da dođem do daha, doktor mi se izvinjava i kaže mi da zadržim dah, i jedan napon, drugi napon, nema pomaka, ništa, kaže doktor, moraćemo da te secnemo, rade epizotomiju, i iz sledećeg napona izlazi moja devojčica, sva modra, ali odnose je i ne čujem da plače, u jednom trenutku me prošla jeza i sva ukočena čekam da zaplače, i čujem, plač! Ona je dobro, živa je! Vraća se doktor, gleda na sat i kaže živo žensko dete, rođeno 22:10, 3200gr i 49 cm, ocena 9. Nisu mi dali objašnjenje, ali pretpostavljam da je ostala bez kiseonika u toku porođaja.

Dok me doktor ušiva, pričamo o porođaju, pohvalio me je da sam bila odlična za jednu mladu prvorotkinju, dok osetim svaki ubod igle, mislim da mi je to bilo gore od samog porođaja. Bebu kupaju i donose je zamotanu, moju najmirisniju veknicu! Taj osećaj kad su mi je dali u naručije, tako je malena, nemoćna, mekana, topla... Nakratko smo se družile i odnose je a ja ostajem dva sata sama da ležim u porođajnoj sali, mada nisam ni primetila jer sam zaspala. Budim se oko ponoći, gledam oko sebe, i dolazi babica da me vozi u sobu. Malo neljubazna, to jest, malo više, nabacala mi u krilo moje stvari i odvezla me kolicima u sobu, kolicima otvorila vrata, lepo. Posle sam zvala muža da mu kažem da je pre dva sata postao tata, ne zna šta da kaže, pita me da li smo dobro, kikoćemo se, srećni smo do neba! 

Pošto sam odspavala dva sata u sali, više mi se nije spavalo tako da sam dočekala 5 ujutru kad su mi je ponovo doveli. Nisam mogla da je se nagledam. U sebi sam ponavljala, ovo je moja beba, ja sam mama, Bože kako je ovo čudno, a lepo! Ne mogu da verujem! Postala sam mama! Posle tri dana, nas otpuštaju kući, što sam jedva čekala, i konačno smo mala porodica na okupu.