|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (27.03.-31.03.2018.) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

De je Majšal? Ili šta propuštamo kad nismo s decom

Uredništvo portala Ringeraja.rs, 11.1.2018
Nisam ni sanjala koji fond reči ima u svojoj maloj glavici. Nisam, jer do sada nisam s njim uspela razgovarati i o onim stvarima koje se prepodne rade u kući. O kuvanju. O tome da je šargarepa narandža boje, da je leblebija najfinija sa hebom, da je najlepše popodne pavati na maminom kevetu. Otkrila sam da mi je dete razvilo posebnu veštinu. Veštinu treptanja trepavicama i to preko 100 puta u minuti. Posebno kada traži slatkiše. Zatim veštinu ekstremnih izliva ljubavi, posebno kad je vreme za spavanje.

image
/11


“Mama, imaš sike?”

“Imam sine”, odgovorim mu.

“A ima nuta meka?”

“Nema dušo. Bilo je nekada kad si bio jako mali. Sada više nema.”

“Jadne mamine sike, nemaju meka. Daj mama da jubim sike. Jadne sike.”

I tako istrpeh atak na svoje poprsje. Zbunjeno i ukočeno sam sedela, dok je on preko trenerke cmakao moje sike i vikao koliko su jadne.


Prošle nedelje provela sam 4 dana sama sa svojim dvoipogodišnjim detetom. Onako, danonoćno. Bez odlaska na posao, bez tate, bake, tetki, komšija. Samo on i ja.

Pitate se zašto ovo pišem i zašto je to tako bitno, jer koliko ima mama koje tako stalno žive?

Zato jer sam otkrila koliko toga samo na dnevnoj bazi propuštam u rutini svog deteta. O onoj životnoj neću ni pomišljati.

Toliko se veselimo tom smotuljku. Čekamo da krene da puzi, hoda, priča, da skine pelene. Stalno nešto čekamo i očekujemo. A oni bezumno rastu, uče, upijaju, ponavljaju, preslikavaju, prenose. Totalno smo zaboravili uživati u baš ovom trenutku i toliko toga prolazi mimo nas roditelja.

A mi smo našega čekali čak deset godina. I obuzme me neka tuga. I krenem pomalo razmišljati o tome kako bi dobro bilo biti jedna od onih majki koje ne rade. Da, a mislila sam da nikada neće doći taj trenutak u mom poimanju najboljeg i za dete i za majku.

Roditelji obično uvek govore da su manja deca manja briga.

„Joj, čekaj da propuzi. Nikad više mira. Sve ćeš sklanjati.“

“A čekaj kad prohoda. Non stop će padati. Nećeš moći glavu okrenuti!“

Meni posebno, život je procvetao kad mi je dete postalo pokretno. Izluđivalo me njegovo urlanje od frustracije što se ne može kretati, a hteo bi. Izluđivalo me to nunuškanje po rukama, maramama, nosiljkama. Osećala sam se k’o kengurica koja je podletela pod kamion. Isrpljeno i jadno. Taj mali je non-stop visio na mojoj sisi ili negde po meni. Jedva sam čekala da krene u jaslice, a ja na posao, da napokon popijem kafu na miru i obavim veliku nuždu, a da niko ne lupa na vrata i viče: „Mam, mam, mam, mam, mam, mam!“

I dočekala. Taman smo se skinuli sa majčine sise, prohodali, malo osamostalili. I onda je nakon par meseci krenulo. Počeo mi je svaki dan sve više nedostajati. Shvatila sam da to popodne tako brzo prođe. Da sve što zna, zna većinom zahvaljujući vaspitačicama u vrtiću. I osetih lagan trn ljubomore. No, život je takav. Morate zarađivati za život. Deca se moraju osamostaliti. A mi moramo pokušati sa svojom decom provesti što kvalitetnije vreme, koje nam ostaje za zajedničko druženje.


U tih četiri dana, moj dvoipogodšinjak je savladao skoro sve boje. Uključujući i „ljubičicu, narandžu i među“. Znam da vaspitačice u vrtiću rade puno sa njima, no ponosna sam što sam kvalitetno zaokružila njihov rad na prepoznavanju boja. Nisam ni sanjala koji fond reči ima u svojoj maloj glavici. Nisam, jer do sada nisam s njim uspela razgovarati i o onim stvarima koje se prepodne rade u kući. O kuvanju. O tome da je šargarepa narandža boje, da je leblebija najfinija sa hebom, da je najlepše popodne pavati na maminom kevetu. Otkrila sam da mi je dete razvilo posebnu veštinu. Veštinu treptanja trepavicama i to preko 100 puta u minuti. Posebno kada traži slatkiše. Zatim veštinu ekstremnih izliva ljubavi, posebno kad je vreme za spavanje.

“Mama, zagji me. Jako me zagji. Vojim te! Daga mama, moja mama. Pojubac mi dai mama. I zagji me jako!”

Pa se vi sada isčupajte iz zagrljaja, dreknite da je vreme za spavanje, ugasite svetlo i izađite iz sobe. Ja recimo nisam savladala tu veštinu i svesna sam da upravlja sa mnom, kao s dronom iznad dečjeg parka, no ne mogu sebi pomoći. Totalno me savladaju te ručice koje me grle i okice koje mi se smeju.

Onda sam tri dana tražila majšala po stanu.

“Mama, de je majšal?”

“Ne znam sine. Što je to?”

“Majšal!”

“Maršal?

“Da, mama! Majšal!”

Tražili smo ga ispod kreveta, izvrnuli smo dve ogromne kutije igračaka, ispod stola, ugaone garniture. U korpi za veš, u bratovoj sobi, u autu. Pa onda u parku, u trgovini, čak i u pekari. Onda se dosetih interneta, pa izgooglam vojnike, policajce, vatrogasce, lekare, gorsku službu spašavanja, no niko nije bio majšal. Našli smo ga treći dan navečer.

“Mamaaaaa, ge, Majšal! Mama, mama, mama, mama!”

Dotrčim iz kupatila u sobu i shvatim da je Majšal psić. Psić iz crtića. Psić u plavoj uniformi. Psić imena Maršal. I tako, pogledamo mi taj simpatičan crtić i usput naučimo što znači pojam “duboko” i kako spasiti psića iz kanalizacije. Sasvim pristojan i edukativni crtać. Ko bi rekao, ali ima i takvih.


Vidite. Nekoliko dana, nekoliko sitnica i shvatite da vreme previše brzo leti. Da je vaš malac u samo dvije i po godine postao prava mala mudrica. Da ima svoj stav, karakter. Svoje finte i zafrkancije. Da je pravo malo čudo. Ja sam saznala da moje dete ima pipicu, a devojčice imaju pišu. Da je kifa najfinija u Mlinaru. Da mama voli njega, više nego oba brata. Da on nije dečko, nego dečak. Da pasulj nije jelo, već materijal koji ide u kutiju od Cedevite i služi kao zvečka. Da vodene boje nisu za papir, već za zid. Voštane također. Da noge smrde jer rastu iz guze i svašta još nešto. Postoje dva načina da vreme posvetite svojem detetu: vreme provedeno sa detetom i vreme provedeno uz dete. Možda mislite da je jednako, no nije. Vreme provedeno uz dete može biti gledajući televeziju. Vreme provedeno sa detetom je uz zajedničke aktivnosti. Izaberite ovo poslednje, jer vreme leti poput kometa. Nemojte se izgubiti u njemu. Nedostajaće vam.

 

Autor: Tihana Kunštek

Izvor: sretnamama.hr

Mama, lezi malo kod mene, samo malo!
Kako kod vas izgleda odlazak dece u krevet? Kod nas je obično ovako : Laku noć pilići! Spavanje! (…Tajac…) Ššššššššš! L...
42
RADITE DOMAĆI UMESTO DECE?
Čak dve trećine roditelja pomaže deci u pisanju domaćih zadataka, a svaki šesti ide i korak dalje pa redovno piše zadatk...
9
Pepeljuga ( srpska narodna bajka)
Bajke i pripovetke za decu na Ringeraja.rs
6
Đačke zakletve, nekad i sad!
Pročitajte kako glase zakletve koje su đaci nekada polagali, a kako glasi zakletva danas. Zakletva iz 1914. bila bi i da...
5


Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:




image
LauraAndrija
Pharmalife je naš spas koji svaki zdravstveni problem reši za tili čas!
Broncamil sirup je naš spas kod prehlade. Pomaže bukvalno za jedan dan i što je bitno beba popije bez problema, što nije slučaj kada su drugi sirupi u pitanju. Fitobalm gel koristimo od prvog meseca rođenja, otpuši nosić, beba lakše diše i mirno spava. Koristimo i mi odrasli. Apettito sirup pije ćerkica, u početku je odbijala zbog jakog mirisa i ukusa, ali sad je navikla i sama traži, mogu samo da kažem da pomaže. Mapez sprejom se naprskamo celi i nema ujeda.  Više >>
image
Click Here