/11 /11

Bije ih glas da su sebični, samoživi, da se slabo socijalizuju i teško uklapaju s vršnjacima. Da li je tačno da su deca koja su jedinci u porodici zaista takva i šta roditelji koji imaju samo jedno dete mogu i treba da učine da jedinče ne izraste u takvu osobu, pitali smo Gordanu Ačić, psihologa.
– Odgajanje jedinčeta ni po čemu ne treba da se razlikuje od podizanja deteta koje ima braću i sestre. Roditelji bi prema njemu trebalo da se ponašaju kao da imaju još neko dete i da se čuvaju da ne upadnu u zamku zvanu preveliko štićenje i kontrolisanje života svog deteta. To nije dobro za dete, jer će takvim roditeljskim pristupom, a bez svoje greške, ono izrasti u nesamostalnu osobu koja će sama teško donositi odluke i uvek će od nekoga tražiti savet ili pomoć – kaže Ačićeva. Ona dodaje da se to, naravno, ne događa samo jedincima, ali da su šanse da se to njima desi veće iz prostog razloga što oni roditeljsku pažnju i ljubav ne dele ni sa kim.



NE TERAJTE IH DA DELE

Roditelji bi, smatra ona, trebalo da puste dete da samo gradi odnose s vršnjacima i rešava sitne probleme s njima.
– Sitne svađe i sukobi među decom su normalni i treba ih pustiti da ih sami reše. Ukoliko roditelj stalno visi nad svojim mezimčetom, brani ga i isteruje pravdu, samo će odbiti drugu decu od njega, a ono neće naučiti da se samo izbori sa situacijom u kojoj se našlo. Treba ih pustiti da se sami organizuju kada se igraju. Preterano obraćanje pažnje i mešanje u odnose deteta s drugom decom samo dovodi do još većih problema i trajne zavisnosti deteta od roditelja – kaže naša sagovornica.
Kada je reč o navodnoj sebičnosti jedinaca, ona objašnjava da nisu sebični samo oni već često i deca koja imaju braću i sestre, a naročito dok su veoma mala, do treće godine.
– Da li će dete biti sebično, zavisi od njegove prirode, genetskog materijala koji je nasledilo od roditelja i ranijih generacija, prenatalnog iskustva. Roditelji jedinaca koji se osećaju neprijatno jer misle da je njihovo dete sebično pošto, recimo, ne da igračku drugom detetu treba da znaju da mala deca do tri godine, pa čak i kasnije, zapravo ne mare mnogo za drugu decu. I kada se igraju s njima, oni se zapravo igraju pored njih. Neka dele igračke s drugima da bi stekla njihovu naklonost, druga ne dele jer smatraju da je to samo njihovo. Sebičnost ne mora da ima veze sa tim da li je dete jedinče, a stav prema posedovanju i deljenju stvari kasnije se menja – kaže Ačićeva.

 

Ona savetuje roditeljima da ne teraju decu da dele stvari sa drugima. Treba im govoriti o tome, pokazivati ličnim primerom zašto je to dobro, ali ih ne treba prisiljavati niti kažnjavati kada neće nešto da daju.

 

PRELOMAN POLAZAK U ŠKOLU

Polazak u školu pravo je vreme da dete shvati zašto treba davati i zašto je davanje dobro. Tada, ukazuje naša sagovornica, počinje i prava, ozbiljna socijalizacija deteta, naročito ako nije išlo u vrtić.
– Dete tada bolje razume stvari, tada su jači uticaji vršnjaka. U tom periodu veoma je važna uloga roditelja koji treba da prate kako se dete prilagođava na novu sredinu, na decu i nastavnike. O tome treba da razgovaraju i s detetom i s učiteljem, a po potrebi i sa školskim psihologom ukoliko prilagođavanje ide teže i pojave se problemi.

31. jul 2010.
Kompletan tekst pročitajte na www.blic.rs