www.blic.rs

/21 /11

Vunderkind se odmah lako prepozna: ne morate da ga terate da radi domaći, on piše, rešava zadatke ili crta ne da bi zaslužio pohvalu odraslih, već jednostavno zato što mu tako radi mozak. Sve što radi, on radi sam, iako imate utisak da dobija informacije niotkuda ili, naprotiv, odasvuda, jer ih sve interesuje i sve su spremni da istraže i ispitaju. Ali šta sledi iza tog ranog uspona? Da li će mali genije uspeti da sačuva svoj talenat i razvije ga kasnije u životu? Nažalost, to ne može svako. Psiholozi kažu da samo tri do pet odsto vunderkinda postaju poznati kad odrastu. Mnogo veće šanse da dobiju Nobelovu nagradu imaju ona deca koja se razvijaju uporedo sa vršnjacima ili čak malo sporije od drugara iz istog razreda.

Portret u društvu

Vunderkindi imaju drugačiji mozak od ostale dece. Američki naučnici iz Nacionalnog instituta psihičkog zdravlja (država Merilend) proučavali su nekoliko godina razvoj mališana čiji IQ za trećinu premašuje intelektualni novo vršnjaka. Ispostavilo se da zadebljanje kore velikog mozga malih genija počinje dve do tri godine kasnije nego kod ostale dece, a njeno stanjivavanje koje posle toga sledi, dešavalo se sa 11-12 godina, a ne sa devet kao kod ostalih mališana.

Proučavajući osobenosti razvoja darovite dece, psiholozi su primetili da roditelji većine vunderkinda imaju visoko obrazovanje, često „jezičko“ ili tehničko, da oni sami nisu bili nadareni, ali da je barem jedan od njih osoba izuzetne sposobnosti rasuđivanja i ponašanja. Često male genije rađaju „starije“ majke.

Razvoj vunderkinda je neujednačen i neharmoničan. Uprkos velikim intelektualnim potencijalima, oni su često infantilni u svakodnevnom životu ili socijalizaciji. Na primer, sedmogodišnji dečak s lakoćom prikuplja građu na kompjuteru da bi napisao sastav iz književnosti, ali ne ume samostalno da jede ili nije u stanju da razgovara s drugom decom bez posredovanja odraslih. Mali intelektualci često zaostaju na polju razvoja motorike. Ne samo zbog toga što ne skaču i ne trče po parku s drugarima, nego i zato što im je priroda, obdarivši ih u jednom, uskratila nešto drugo. Iz lekarske prakse poznat je slučaj dečaka koga je majka, shvatajući uzroke njegove nespretnosti, strpljivo učila da vezuje pertle. Iako je bila vrlo uporna, on tu veštinu nije savladao sa sedam ili osam godina, kao većina mališana, nego tek sa 14.

Da li oko nas ima mnogo genija? Statistika kaže da među 100.000 obične dece ima jedan genije. Ali i ti podaci su okvirni jer obuhvataju samo onu darovitu decu koja su se proslavila i postala poznata. Među talentovanima ima više dečaka; kod njih se, uopšte, sreće više krajnosti, i loših i dobrih.

Greške roditelja

Veoma je teško podizati male genijalce. Nije stoga čudo što nekim roditeljima to ne polazi za rukom. Svi oni ponavljaju jedne te iste greške. Ne valja insistirati samo na razvoju izuzetnih sposobnosti svog čuda od deteta. Reklo bi se da ako je vaš mališan šahovski genije, ako pobeđuje odrasle majstore na šampionatima, treba da ga usmeravate i usavršavate u tom smeru. Ne, kažu psiholozi, on ne treba samo da igra šah nego i da čita knjige, uči jezike, sluša muziku... Jer, niko ne zna kako će se njegov šahovski talenat dalje „ponašati“. Psiholozi ističu da su u svojoj praksi viđali dečake koji su složene inženjerske konstrukcije pravili sa 10 godina, ali su sa 15 samo „klonirali“ svoje stare izume. Viđali su devojčice koje su sa pet godina pisale neverovatno zrele stihove, ali sa 10 nisu pisale mnogo bolje, dok su sa 15 mnogi njihovi vršnjaci sastavljali podjednako dobre pesmice.