|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (04.09.-08.09.2019.) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

Kako zapravo izgleda depresija: Ispovesti mladih koji se godinama bore protiv nje

Uredništvo portala Ringeraja.rs, 20.6.2019
“Život sa depresijom je užasan. Osećate se kao da imate ogromnu tešku torbu na leđima sve vreme.
Ključne reči:

image
/11


 

 Osim toga, ljudi sa depresijom stalno se suočavaju s tim da ih drugi ne prepoznaju kao bolesne, da misle da su izmislili bolest, i da su zapravo samo tužni i lenji. Oni koji je nisu osetili, ne mogu da razumeju pravu prirodu ove bolesti, a mnogi je omalovažavaju i čak joj se smeju. A depresija je bolest koja ubija.”
Ovako svoju priču za NOIZZ počinje Andrej, jedan od mladih ljudi koji se godinama bore protiv depresije, a koji su imali dovoljno hrabrosti da svoje iskustvo podele javno u okviru kampanje #NOTJUSTAMOOD.
Više od 300 miliona ljudi širom sveta boluje od depresije, a oko 800.000 ovih slučajeva godišnje završi se samoubistvom. U Srbiji broj obolelih prelazi 400.000, a zabrinjavajuć je podatak da pogađa sve više dece.
Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut", čak 5 do 10% naših mališana i adolescenata ima skrivene simptome depresije, a od teškog depresivnog poremećaja pati 2% dece i do čak 8% adolescenata. Rizik od ove bolesti se povećava dva do četiri puta nakon puberteta, i to naročito kod ženskog pola. Tek kod svakog petog mladog čoveka ili deteta koji je pogođen njom, depresija je prepoznata i započet je neki od oblika lečenja. A kad dođe do najgoreg, porodica, kolege i prijatelji uglavnom ne mogu da veruju šta se desilo, ne mogu da razumeju kako je do toga došlo.
Podstaknuti crnim statistikama i sve češćim vestima o tinejdžerima i mladim ljudima koji su odlučili da sebi oduzmu život, redakcija portala NOIZZ je odlučila da u svih pet zemalja u kojima postoji franšiza, pokrene međunarodnu kampanju za osvešćivanje ovog problema. Ovim povodom su razgovarali sa tinejdžerima i mladim ljudima od 16 do 40 godina koji se dugo bore sa depresijom. Ovo su njihova iskustva:
Olja (17), Beograd
Imala sam bol u grudima, gušenje, strahove, anksioznost, bol u mišićima, suicidne misli. Plakala sam svaki dan, na kraju nisam ni mogla da plačem. Problemi koje sam imala? Pa u suštini društvo u kom živimo, moje društvo, alkohol, droga... Tako je počelo, a dokrajčilo me je svađanje sa bliskim osobama, najviše sa dečkom, pokušaj silovanja, smrt bake i tako niz nekih događaja i moj način života. Depresija je počela pre skoro godinu dana. Primetili su i moji roditelji, naravno. Pričali su sa mnom, ali ja nisam slušala, niti shvatala da je to sve pogrešno. Onda sam krenula kod psihologa, počela da uzimam medikamente i da treniram. Već sam rekla kako izgleda kad mi nije dobro, a na to bih dodala i jak osećaj da niko ne može da mi pomogne. Vezanost za krevet. Uzimala sam antidepresive, ali više ne. Pomaže mi kad izlazim, treniram, pričanje sa bliskim osobama kojima verujem, osećaj da je neko tu, a najviše dečko koji je stvarno tu. Sada sam dosta bolje, nije mi više ni približno loše kao što je bilo.
Karlota (21), Berlin
Moja priča o bolesti je počela kada sam imala 14 godina. Polako, ali sigurno sam počela da imam emocije za koje do tada nisam znala. Ili nisam osećala ništa ili sam osećala samo bol. Zato sam pokušavala da nađem izlaz iz takvih stanja i završila sam s makazama, onda nožem, a na kraju mi je žilet postao veran pratilac. Naravno da to nisu bili zdravi načini da se izborim sa svojim osećanjima, ali nisam znala za bolje. Postala sam zavisna od bola i spasa koji je dolazio s njim. Tako su male ogrebotine postale duboki rezovi, a jednom nedeljno je preraslo u tri puta dnevno. Samopovređivanje je bio jedini način da pronađem mir. Jer kada nisam osećala baš ništa, sekla sam se da bih iskusila bol, videla krv, osetila se na neki način živom. Ako bih osetila unutrašnji bol, isto sam se sekla jer je spoljašnji bol bio mnogo podnošljiviji od onoga što se dešavalo u meni.
Samopovređivanje je zavisnost i čak i ako sam se na kratko osećala bolje, posle je sve postajalo samo gore. Žalila sam, postajala besna na sebe, tonula sam u mržnju prema sebi i ponovo se sekla. Opasan krug iz kog sam mogla da izađem, hvala Bogu. Uz pomoć porodice, prijatelja, bezbroj terapija i iznad svega moje volje, prestala sam da povređujem sebe nakon nekoliko godina i prihvatila sam svoju depresiju. Naučila sam da pričam o njoj i da se na zdrav način nosim s bolom. Ako sam mogla ja, možeš i ti.

Osim toga, ljudi sa depresijom stalno se suočavaju s tim da ih drugi ne prepoznaju kao bolesne, da misle da su izmislili bolest, i da su zapravo samo tužni i lenji. Oni koji je nisu osetili, ne mogu da razumeju pravu prirodu ove bolesti, a mnogi je omalovažavaju i čak joj se smeju. A depresija je bolest koja ubija.”

 

Ovako svoju priču za NOIZZ počinje Andrej, jedan od mladih ljudi koji se godinama bore protiv depresije, a koji su imali dovoljno hrabrosti da svoje iskustvo podele javno u okviru kampanje #NOTJUSTAMOOD.

 

Više od 300 miliona ljudi širom sveta boluje od depresije, a oko 800.000 ovih slučajeva godišnje završi se samoubistvom. U Srbiji broj obolelih prelazi 400.000, a zabrinjavajuć je podatak da pogađa sve više dece.

 

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut", čak 5 do 10% naših mališana i adolescenata ima skrivene simptome depresije, a od teškog depresivnog poremećaja pati 2% dece i do čak 8% adolescenata. Rizik od ove bolesti se povećava dva do četiri puta nakon puberteta, i to naročito kod ženskog pola.

 

Tek kod svakog petog mladog čoveka ili deteta koji je pogođen njom, depresija je prepoznata i započet je neki od oblika lečenja. A kad dođe do najgoreg, porodica, kolege i prijatelji uglavnom ne mogu da veruju šta se desilo, ne mogu da razumeju kako je do toga došlo.

 

Podstaknuti crnim statistikama i sve češćim vestima o tinejdžerima i mladim ljudima koji su odlučili da sebi oduzmu život, redakcija portala NOIZZ je odlučila da u svih pet zemalja u kojima postoji franšiza, pokrene međunarodnu kampanju za osvešćivanje ovog problema. Ovim povodom su razgovarali sa tinejdžerima i mladim ljudima od 16 do 40 godina koji se dugo bore sa depresijom. Ovo su njihova iskustva:

 

Olja (17), Beograd
Imala sam bol u grudima, gušenje, strahove, anksioznost, bol u mišićima, suicidne misli. Plakala sam svaki dan, na kraju nisam ni mogla da plačem. Problemi koje sam imala? Pa u suštini društvo u kom živimo, moje društvo, alkohol, droga... Tako je počelo, a dokrajčilo me je svađanje sa bliskim osobama, najviše sa dečkom, pokušaj silovanja, smrt bake i tako niz nekih događaja i moj način života.

 

Depresija je počela pre skoro godinu dana. Primetili su i moji roditelji, naravno. Pričali su sa mnom, ali ja nisam slušala, niti shvatala da je to sve pogrešno. Onda sam krenula kod psihologa, počela da uzimam medikamente i da treniram. Već sam rekla kako izgleda kad mi nije dobro, a na to bih dodala i jak osećaj da niko ne može da mi pomogne. Vezanost za krevet. Uzimala sam antidepresive, ali više ne. Pomaže mi kad izlazim, treniram, pričanje sa bliskim osobama kojima verujem, osećaj da je neko tu, a najviše dečko koji je stvarno tu. Sada sam dosta bolje, nije mi više ni približno loše kao što je bilo.

 

Karlota (21), Berlin

Moja priča o bolesti je počela kada sam imala 14 godina. Polako, ali sigurno sam počela da imam emocije za koje do tada nisam znala. Ili nisam osećala ništa ili sam osećala samo bol. Zato sam pokušavala da nađem izlaz iz takvih stanja i završila sam s makazama, onda nožem, a na kraju mi je žilet postao veran pratilac.

 

Naravno da to nisu bili zdravi načini da se izborim sa svojim osećanjima, ali nisam znala za bolje. Postala sam zavisna od bola i spasa koji je dolazio s njim. Tako su male ogrebotine postale duboki rezovi, a jednom nedeljno je preraslo u tri puta dnevno. Samopovređivanje je bio jedini način da pronađem mir. Jer kada nisam osećala baš ništa, sekla sam se da bih iskusila bol, videla krv, osetila se na neki način živom. Ako bih osetila unutrašnji bol, isto sam se sekla jer je spoljašnji bol bio mnogo podnošljiviji od onoga što se dešavalo u meni.

 

Samopovređivanje je zavisnost i čak i ako sam se na kratko osećala bolje, posle je sve postajalo samo gore. Žalila sam, postajala besna na sebe, tonula sam u mržnju prema sebi i ponovo se sekla. Opasan krug iz kog sam mogla da izađem, hvala Bogu.

 

Uz pomoć porodice, prijatelja, bezbroj terapija i iznad svega moje volje, prestala sam da povređujem sebe nakon nekoliko godina i prihvatila sam svoju depresiju. Naučila sam da pričam o njoj i da se na zdrav način nosim s bolom. Ako sam mogla ja, možeš i ti.

 

Izvor: blic

Zima zima e pa šta je
Haj napolje momak ko je, tamo veje beli sneg, vidiš onde navej’o je čitav bedem, čitav breg.
6
Mapa dečjeg razvoja po uzrastu
Za izreku „malo dete mala briga, veliko dete velika briga“ znaju svi roditelji, ali im, kažu, to ne pomaže. Svima se čin...
5
Maclaren kolica Atom - lagana i praktična
Ova kolica imaju sve što će vam trebati od bebinog prvog dana. Sa njima možete i na odmor jer sklopljena staju u svaki ...
5
Šta je Edipov sindrom kod dece?
Ako povučemo paralelu sa odraslima, možemo reći da su svi prošli kroz tu fazu i da je ona u svakom slučaju na neki način...
4


Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:




image
Duškić
I mama je oduševljena CortinaT kremom
Odlična krema, meni čim je hladno vreme izlaze mali lišaji, peruta mi se koža lica, rešenje je CortinaT krem. Mama koja živi na selu, takođe koristi, za ruke, lice , laktove, apsolutno za sve. Posebno joj odgovara zbog blagog mirisa, u poslednje vreme je guše ti mirisi jaki. Kad sam bila kod nje sa decom nisam ni nosila, kod nje ima u rezervi uvek.  Više >>
image
Kuvar: flamingos
Ukusna čorbica

Anketa

inostranstvo
Lu

gdje biste radije živjeli?

srbija (39%)

inostranstvo (61%)


Ukupan broj glasova: 18

Hvala za glasove. Glasao/la si za sve aktuelne ankete. Izradi svoju anketu!

Oznake

Click Here