/11 /11

DETALJI Ringerajin korisnik: Kokolinomedolino

 
Datum: 17.2.2012 

Tip porođaja: prirodni
 
Broj dana u porodilištu: 4

Porodilište: Brčko Distrikt BiH

Ocena porodilišta: 4  

Komentar ocene:

PRIČA O MOM POROĐAJU

S obzirom da sam od trenutka saznanja da sam u drugom stanju čitala vaše porođajne priče,pripremajući se na ono što me čeka, sad odlučila da obogatim ovaj portal još jednom pričom.

Termin mi je bio 23.2.2012,godine i po ulasku u deveti mjesec svaki četvrtak sam išla na kontrolu gdje su mi radili ctg i ultrazvuk. Isto je bilo i tog četvrtka, tačnije 16.2.2012 godine kada sam odšetala do bolnice po najvećem snijegu u zadnjih 5 godina...I tako odem ja tamo...sjedim i čekam...čekam...kao i svaki put...da se neka od sestara smiluje da me prozove prije svih onih koji nisu ni blizu zatrudnjivanja a kamoli porođaja...I dođem nekako na red...zamolim sestru da me malo ubrza jer me čekaju majstori kod kuće i da renoviram stan pred dolazak bebe.

I tako uradiše oni meni ctg, doktorica me pregleda i reče mi da dođem za sedam dana da mi uradi Oxi test jer izgleda ja neću još.

Pomislim super, jer taman čekam da se anesteziolog vrati iz Japana jer sam zakazala epiduralnu anesteziju.
Ko je šta radio, ja sam sjedila pored tv-a i pratila dešavanja u Japanu, reko da ga ne spuca kakav zemljotres pa da ne stigne doći na vrijeme...I sva sretna ja odem kući...Napravim, na brzinu kolače, ručak...dočekam majstore, skuvam jednu kafu, pa drugu, pa poslužim kolače i sve po redu što ide...popnem se uz stepenice i niz stepenice po ko zna koliko puta i tako do nekih 20h...

Odoše majstori...a ja sva zadovoljna operem suđe i legnem u krevet da vidim ima li neka nova porođajna priča....Ipak se pripremam za sve solucije i neću da dozvolim da me bilo šta iznenadi ili ne dao Bog da odem tamo kao neka neznalica pa da budem zbunjena ili uplašena....Na sve sam spremna, matične ćelije se tu, moja torba, bebina torba...Samo da se još Žika vrati iz Japana....Čitam ja, listam i vidim da su mi sve priče na broju i pređem na tv...da odgledam neki film
.Bilo je 22h kada me stomak presjekao...u glavi mi opet misao...Bože opet proliv...odem ja u wc...kad ništa...i tako par puta. Pade mi na pamet kolač od višanja, da nije bilo šta pokvareno...

Skupim se ja malo na krevet, bar onoliko koliko mi je stomak to dozvoljavao...kad nakon nekog vremena opet isto...ma ne pomišljam ja da su to kontrakcije...I tako malo po malo...opet sve nešto kao žigne mene...U 23h...padne mi na pamet da uzmem telefon da izmjerim na koliko mene to žiga...Jao ljudi moji kad sam ja vidjela da je to bilo na neki 8 minuta!!!!! šta kako, pa nemoguće...Nazovem ja moju doktoricu u gluvo doba noći, tačnije u 23:15h, naravno probudim ženu, i kažem joj šta mi se dešava i kako i pitam je treba li nešto da popijem!? :) "Ma kakvi da piješ, trči u bolnicu dijete drago krenuo ti je porođaj!"reče ona meni onako bunovna! Mooooolim?????? I tako poskočim sa kreveta, zgrabimo stvari i uputimo se pu bolnice...Kontam joj još ako je zavejalo napolju biće veselo...al meni tad kao nešto stade..ništa ja ne osjećam.Sjedamo mi u auto i mene počinje da puca neka zima...tresem se jao kao prut!Hladnoooo! Dođemo mi u bolnicu, sestra mi odmah dade onaj njihov mali minijaturni haljetak koji sam jedvaaa uspjela da navučem na sebe i reče "Lezi ti tamo, idem ja po doktora" I tako ja legnem, dođe doktor pogleda na ultrazvuk i kaže "Već ste otvoreni 4 prsta, porođaj je krenuo!"
Jao kako mi je to rekao, meni krenulo još jače..boli, bol..UH!

Pitam ja njega mogu li, ipak da pričekam do ujutro dok ne dođe moja doktorica????A nema ni Žike aneseteziologa !!! A čovjek me blijedo pogleda i reče:" Vi ćete do ujutro već biti majka!"
Znači Žiko ništa!?
Doktorica ništa!?
"Doktoricu možete da pozovete, što se mene tiče!"I tako nazovem ja doktoricu, dogovorim se sa njom oko dolaska i popnem se usalu
.Dok sam došla gore...vidim čudni neki aparati...nekako sve me više podsjeća na neki izložbeni centar.Sve na izvolite...Upoznaše me sa babicama, sestrama, tehničarkama, čistačicama...pojavi se tu još po koja trudnica.. nas koliko hoćeš. Pitam ja njoh što su svi došli, kažu :
"Pa zbog tebe!"
Mooolim?? Štaćete mi svi?
Oni se smiju, nešto se komešaju, valjda vide da nemam pojma....i tako, postrojiše se svi u red i dadoše mi instrukcije, "hodaj ovako, diši onako, kad zaboli stani uz zid i upri rukom i njega, jednu nogu isturi..." I ja njih sve lijepo poslušam, krenem ja da radim sve kako treba....

Kad krenuše bolovi...Jao majko mila....Uradiše mi pripremu, klistir, pregled i uprtiše me da šetam uz hodnik... Šetam ja stomak, šeta on mene....ja idem gore-dole...gledam na sat prošla ponoć uveliko.
Popela me babica na sto da mi uradi pregled karlice, stisnu me žena nekim metalom a meni kukovi da otpadnu. Kontam ja da me boli zbog toga, al đavola, boli jer se porađam!! Kaže ona super nalaz, još da se otvoriš 4 prsta i penjemo te na porođaj.
Sjetim se ja da sam pročitala u jednoj porođajnoj priči kako, onog trenutka, kad krene porođaj imaš osjećaj da umireš od bola...i da ne možeš ni da udahneš a kamoli šta drugo...A ha, nije još to skontam ja...Al boli...uh...Krenule kontrakcije na minut...a ja i dalje šetam i uzdiše i izdišem, pravilno dišem...i zaričem se da neću vrisnuti na stolu...

I dok sam ja u svojim mislima, pogledan na sat...2 posle ponoći...I kontam kako ovo dugo traje.
Popela me babica na sto, dođe mi doktorica i sa vrata govori," krećemo!" Skupiše se sve one od maloprije...Ja na stolu, onako u pozi kao sa filmova samo što nema paravana, kapica, prekrivača, rukavica...maski za disanje...nego sve ono kao prije 70 godina...

Gledaju mi ctg...i gledaju i gledaju a mene pucaju kontrakcije samo tako, nema više ni munute da se odmorim...tražim vodu, oni mi nakapaju malo na gazu i donesu...ja skontam da se gubim.
Doktorica mi ispravlja glavu i priča...ja je ne čujem ali i dalje se trudim da pravilno dišem....I onda počinje....oni trenuci kad misliš da ti kičma puca, i da vrlo brzo prelaziš na onaj svijet.
Neću nikoga da plašim, ovim što pišem, ali je stvarno tako bilo. Toliko boli da mi je došlo da plačem...Svi oko mene i govore, "sad se odmori"....i nakom dvije sekunde "sad! sad! Guraj! Guraj! Govorim doktorici da ću početi da vrištim,počinjem već da se izvinjavam....Uzima mi nogu, stavlja na svoje rebro i govri guraj me što jače...Ljudi moji kad sam ja počela da vrištim.....Jao majko, pa to je neki životinjski krik...Kažu još jednom i gotovo. Gurnem ja još jednom ali nedovoljno...Počinju da galame, nešto govore, ništa ne kontam, ne čujem...odjednom mi se navališe na stomak. Bože, mislim da ih je pilo 5-6 i guraju, guraju i govore kako imam jake trbušne mišiće! :)

Ja imam jake trbušne mišiće??? Koliko ja znam, nemam ih nikako a kamoli da su jaki!!!:):):)
Pritisnuše me jednom dvaput i odjednom mir....neko blagostanje....lijepo ti nešto....ništa ja ne čujem, ne vidim...odjedno me zališe nekom vodom i opališe šamar.Valjda da dođem sebi, Čujem plač...donose mi bebu a ona lijepaaaa ka anđeo!
Bože nikad neću zaboraviti njene okice i kako me gledala...Da ne povjerujete.

Definitivno najljepši osjećaj koji sam ikada doživjela.Zamolim da je nose, da je obuku, da joj nije hladno.
Razmiššljam, gotovo je...porodila sam se. Konstatuju vrijeme porođaja u 2:55. Bože pa sve je bilo gotovo za 4 sata...dobro je što nisam nigdje otputovala!:) Mogla sam se poroditi negdje u autu. Odjednom se pojavi moja doktorica, ispod mene negdje izviri i reče: " Eto gotovo i šivenje."

Zar ste me šili, ništa nisam osjetila a čitala sam da je to gore od porođaja. Ni posteljicu kad su vadili, ništa.
Pitam koliko imam konaca a ona mi donese konac dužine pola metra i reče:"Uvijek se uzme jedan ovaj i šije se koliko treba, tako da mi uvijek računamo da je jedan!" I tako, bolje i da ne pitam, što manje znam, manje boli. Nakon toga je uslijdilo uzimanje matičnih ćelija i čuvanje pupčanika ali to je totalno bezbolan proces koji više nema veze sa tvojim tijelom.
Oporavak je tekao bez problema i već sam počela da sjedim nakon 15 dana...

Lažu sve one koje kažu da se porođaj brzo zaboravi. Ja sam imala jedan od najlakših porođaja u bolnici koji je protekao jako brzo i bez ikakvih problema pa ga neću zaboraviti dok sam živa.

I sad mi trnci prođu kad se samo sjetim...Pitajte me samo hoću li opet to ponoviti?
Naravno DA HOĆU! I to vrlo, vrlo, brzo! I znate šta, jedva čekam da opet ugledam okice moje druge bebe jer će moja Dunja da ima društvo od bar dvije seke ili dvije bate..ili uradimo neki miks.:) To ćemo još da vidimo.:)
E, da..da ne zaboravim.Sledeći je sigurno sa epiduralom, pa taman da ja unajmim anesteziologa da se preseli kod nas kad uđem u deveti mjesec!:):):)