/11 /11

Tokom cele trudnoce sam bila na ringeraji i smatram da je to normalno s obzirom da mi je prva trudnoca, a trudnica ima mnogo nejasnoca i pitanja i podpitanja i nikad nikom ne veruje sto posto. Trudnocu sam vodila u Niskom Domu zdravlja. Mnogo doktora na jednom mestu, mnogo sestara isfrustriranih, svi nekuda jure, a trudnice uvek cekaju. Sva sreca da nisam imala potrebe da stalno idem tamo tek po koji ultrazvuk i neka analiza krvi da se uradi, i da cekam, jer je sa bebom bilo sve u redu. Devet meseci mi je proletelo velikom brzinom, nekoliko mucnina na samom pocetku, i par puta otekle noge to je bila moja trudnoca. Jun mesec je bio nesto tezi od ostalih meseci, jer sam se ugojila 20 kg, pa je to trebalo nositi. Od samog starta sam znala da cu se poroditi uz epidural i nista nije moglo da me pokoleba u toj odluci. Informacije sam upijala sa neta, sve dok nisam nasla pravog doktora koji je samo potvrdio ono sto sam vec procitala. I tu nije bilo dileme uopste. Citajuci porodjajne price sa ringeraje, odlucila sam i da moju ispricam dok je jos sveza:)), mada lazu kada kazu da se sve zaboravi u to sam se uverila. Ja nemam sta da zaboravim, jer sam se ja odlicno provela na sopstvenom porodjaju.

Prve kontrakcije su krenule oko 3h nocu, tacno nedelju dana pre termina. Ja ih nisam registrovala nego sam se okretala po krevetu i pokusavala da ponovo zaspim. To mi je uspevalo do 6:30 ujutru, a nakon toga vise nisam uspela da se uspavam, s obzirom da su bile vrlo ceste na 5 minuta. Pozvala sam doktora koji me je pregledao i rekao da sam malo prokrvarila, da je grlic poceo da omeksava, da sam otvorena jedan prst i da cu se danas poroditi. To je izazvalo prijatno uzbudjenje kod mene, jer sam uvek zamisljala kako cu se ponasati kada krenu bolovi, hocu li biti nervozna ili uspanicena i da necu znati gde udaram, ali ja sam samo bila srecna sto cu danas videti moju bebu.

Kad trudnica ima svog doktora koji joj lepo razjasni sve nejasnoce u momentu kada krene porodjaj, ona ga voli najvise na svetu i nema vaznije osobe od njega u tom trenutku. Tako je mene moj doktor vratio kuci da cekam da se bolovi pojacaju, kontrakcije postanu ucestalije i da dodjem popodne. Kod kuce sam uz salu sa ukucanima merila kontrakcije, i bile su na 3, 4, 5 minuta. Oko 15h popodne smo otisli u bolnicu. Vec na prijemnom odeljenju sam se susrela sa neljubaznim sestrama, koje nece da ispisu izvestaj ultrazvuka koji im dr diktira, pobogu jer se njima zavrsava smena, tako da je dr sam ispisao. Na ultrazvuku je bilo sve u redu, bebac se spremio da izadje glavicom na dole, bilo je dovoljno plodove vode i kada neko kaze kao sto je meni moj dr rekao tog momenta da ce sve biti u redu, trudnica se opusti i ne reaguje mnogo na komentare sestara. A oni su vrlo vristeci, jos od samog starta, tj. na prijemnom odeljenju gde te doceka prijemna sestra.

Dolaskom u porodiliste utisak mi se malo popravio s obzirom da sam tu prvi put, sobe su bile lepo okrecene i ja sam mislila da su tu i porodilje sa bebom. A ustvari to je bilo samo pripremno odeljenje, a baby friendly program na totalno drugom mestu. Kada sam videla sobe gde su porodilje smestene, samo sam se razocarala, zato mi je doktor predlozio da posle porodjaja ukoliko zelim budem u apartmanu. To je jedini apartman u Niskom porodilistu i nalazi se na cetvrtom spratu. Bio je igrom sudbine i moje srece slobodan od te noci, a inace se rezervise unapred. Cena jedne noci je 5000 dinara, ali verujte vredi svaki placeni dinar. Kontrakcije su se pojacavale, ali kada sam videla gde cu biti smestena posle porodjaja jos vise sam se opustila. Apartman je komforan, prostran, osvetljen, sa friziderom, klimom, televizorom, svojim kupatilom i sto je meni bilo najbitnije neogranicenim posetama.

Sestre su me na pripremnom odeljenju docekale na noz, od onih starijih kojima su se trudnice smucile, do onih mladjih koje se nisu nikada ni poradjale, a samo sole pamet. Zato je po meni najbolje ne konstatovati ih uopste, ne zapitkivati ih, pogotovo o njihovoj struci, jer su vrlo nekulturne i neobrazovane. Samo se deru trudnicama koje su uplasene i jos vise im tim svojim nastupom unesu strah i paniku koja tih momenata kulminira. I one za to primaju platu, u stalnom su radnom odnosu i imaju sve ostale pogodnosti koje imaju zaposljeni u drzavnim ustanovama. Posle klistira, brijanja i uzimanja podataka uz viku i dreku, par uradjenih ctg-a usla sam u porodjajnu salu. Anesteziolog mi je postavio katetar u kicmu, sto uopste ne boli i ja sam zauzela opet prvobitni lezeci polozaj. Zatim mi je dr probusio vodenjak, nije prijatno bolje je kada sam pukne, ali nije nista nepodnosljivo.

U 20:15 anesteziolog mi je ubrizgao epiduralnu anesteziju. Sve sto sam osetila bilo je kao da mi nesto curi niz kicmu a hladno je. Za 15 minuta epidural je poceo da deluje, i ja stomak vise nisam osecala. Jedna od sestara mi je ukljucila indukciju, s obzirom da je dr pregledom utvrdio da sam 2, 5 prsta otvorena i prikljucila me na ctg da prati kontrakcije i bebine otkucaje srca. . Ja sam bila totalno opustena i jedva sam cekala da ugledam moju bebu. Do samog porodjaja u 22:55 ja nisam osetila nijednu kontrakciju, a bile su izuzetno jake i ceste, aparat ih je registrovao, nijednu bol, nisam bila iscrpljena, vec uzbudjena sto se blizio trenutak kada cu upoznati mog malisana. Anesteziolog mi je povremeno dodavao anesteziju, a ja sam bila totalno sigurna u tim kojem sam prepustila sa velikim poverenjem dolazak na svet moje bebe. Sestre, babice su stalno vratarale, zapitkivale sta, kako i dokle smo. Doktor im je rekao da ce ih pozvati kada se beba spusti u porodjajni kanal i kada budu bile potrebne. To ih je jos vise nerviralo, a zato kada ih je pozvao da izvuku bebu, nevoljno su se odazvale. Uvek sam zamisljala da su babice najbolji ljudi na svetu, jer donose novi zivot, i da cu nekoj od njih biti najvise zahvalna, ali je totalno drugacije. One samo svojim pojavama i dok ne progovore unose nervozu, napetost a sta cete vise od toga za vreme porodjaja?

Uradjena mi je epiziotomija, koju nisam ni osetila i rodio se moj Konstantin, koji je bio tezak 3 100 gr i dugacak 51 cm. Doktor mi je odmah cestitao, naravno jedini medju prisutnima, babice to tamo ne rade a ja sam privila moju bebu na grudi. Bio je tako majusan i nezasticen, a suze su mi krenule od uzbudjenja i radosti, to je stvarno najlepsi momenat na svetu celom i ni sa cim se ne moze meriti. Ubrzo je stigao i anesteziolog naravno da cestita sa osmehom na licu. Zahvaljujuci takvim ljudima ja planiram jos dece. Posle izbacivanja posteljice, i usivanja koje nije bolno vise je nezgodno, ja sam telefonirala i uzivala u svojoj sreci. Ni suprug, ni mama nisu mogli da veruju koliko nisam iscrpljena jer nisam imala od cega da budem takva, na pitanja sestara sam odgovarala trezveno i vise nista nije bilo bitno. Ja sam postala mama i to mi je bilo najbitnije. To je sreca najveca. Dva sata sam provela na stolu, uzivajuci u svojoj sreci, ALI BUKVALNO BEZ IKAKVIH BOLOVA. Posto sam prebacena u apartman, moja ljubav moj suprug je dosao s obzirom da je video bebu, da zajedno podelimo prve utiske, koji su bili divni. Pravo blazenstvo i idila u apartmanu.

Dva sata smo bili zajedno, on nije mogao da veruje koliko dobro izgledam kao da se nisam ni porodila, ni traga umoru. Svaki dan u apartmanu sam provela sa mojom mamom koja je bila jos srecnija od mene jer je prvi put postala baka koja mi se nasla za sve nedoumice u vezi bebe. Sestre su na tom cetvrtom spratu koliko toliko ljubazne, ali je to daleko od onoga kako bi trebalo da bude na tom odeljenju. Suprug mi je masirao grudi, da bih mogla da dojim i to sam uspela od treceg dana. Bebac je imao zuticu, ja sam se izmuzavala i nosila mu mleko, pa smo ostali sedam dana u bolnici. Doktor me je obilazio svakog dana sa osmehom na licu, bio je neiscrpni izvor informacija za jednu novu mamu i mnogo se svojim pristupom razlikovao od doktora koji dolaze u vizitu. Ali je na kraju sve bilo u redu i bebac je otpusten kuci. Fizioloska zutica nije nista strasno, ali mamama u bolnici sve izgleda strasno jer su odvojene od svoje bebe. Tako je bilo i meni, ja sam stalno jurila sestre, pedijatre i zapitkivala o svojoj bebi, s obzirom da sam odmah ujutru ustala bez ikakvih bolova, jedino sam imala problema sa suljevima koji su me mucili i tokom trudnoce i uopste ih nisam stedela. Kada pomislim da sam dosadna, onda odmah i pomislim da im je to posao da daju informacije o bebama, i nastavljala sam sa pitanjima. Osmog dana sam skinula konce, rana je lepo srasla i sve je ubrzo krenulo svojim uobicajnim tokom, sem sto sada imam najlepsu ulogu na svetu a to je da sam mama. Zahvalna sam do neba uigranom timu Doktoru Pedji Scepovicu i anesteziologu Srdjanu Cvetkovicu koji su doneli mog Konstantina na svet, koji su bili sve vreme uz mene i svakom bih ih preporucila, jer ja bih bez razmisljanja ikakvog opet prepustila njima dolazak deteta na svet. Od njih treba da uce ostali zdravstveni radnici u bolnici kako se treba ponasati prema jednoj buducoj mami, sa postovanjem, strpljenjem i uvazavanjem.

Nadam se da ce moja prica biti nekom od koristi, jer je ovo bila iskrena ispovest jedne mame.

Slike bebe iz bolnice nemam, jer sam tamo bila opterecena mnogim stvarima, ali vam zato saljem sliku Konstantina kada se oporavio od zutice, krenuo lepo da jede i naravno da nam ulepsava svaki dan. Pa ukoliko vam se svidja mozete da je objavite. Veliki pozdrav od Danijele iz Nisa.