|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (18.09.-22.09.2017.) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

lelaigor: Moja porođajna priča

Uredništvo portala Ringeraja.rs, 16.4.2010
Sestra je viknula: „Evo je glava“, a onda se doktor bacio na mene i laktom mi izgurao, imala sam osećaj, celu utrobu. A onda se između mojih nogu pojavilo to malo stvorenjce, kmečući i dršćući. Viknula sam: „Jao, moje dete...“ i počela da plačem.

image
/11




DETALJI
 
Ringerajin korisnik: lelaigor
 
Datum: decembar 2009.
Tip porođaja: prirodni porođaj uz indukciju
 
Broj dana u porodilištu: 4

Porodilište: KCV - Klinika za ginekologiju i akušerstvo, Novi Sad
Ocena porodilišta: 2
 
Komentar ocene: Ocenila sam humanost osoblja, volju da pomognu, razumevanje, strpljenje... Ocena nije 1 iz razloga što se nađe po koji human i ljubazan doktor ili sestra, i porodilište je čisto i lepo uređeno.
 


PRIČA O MOM POROĐAJU
 
Tokom cele trudnoće, nijednom mi nije palo na pamet da ću možda preći termin. Čak šta više, bila sam ubeđena da ću se poroditi ranije.

            A onda je došao taj famozni 28. novembar i još se ništa nije dešavalo. U par navrata u toku sledeće nedelje sam išla u Betaniju, svaki put sa drugim razlogom. Čas su se bebini pokreti jako ubrzali, čas je utihnula, čas mi je ispao čepić, čas krvarim... Poslednji razlog se desio u petak, 04.12. Otišla sam u Betaniju oko 11h, iako su mi poslednji put kad sam bila rekli da se javim u ponedeljak. Ponela sam sve stvari, ne očekujući da ću ostati. Nisam imala nikakve druge simptome, osim bolova u krstima i donjem delu stomaka već nekih nedelju dana. I krvarenje.

            U prijemnoj ambulanti mi je sestra rekla da moram da sačekam da dođe doktor, a za to vreme će ona da me izmeri i obavi sve što je potrebno, pošto će me verovatno zadržati. Mojoj sreći nije bilo kraja... Eh, da sam samo znala...

Došao je i doktor, pregledao me, rekao da će me zadržati, ispitao me sve i svašta, ali mi ni u jednom momentu nije rekao da li sam otvorena, itd.

Otišla sam da se presvučem. Primetila sam da mi je uložak mokar, a nisam se upiškila. Rekla sam to sestri, koja mi je sa osmehom na licu rekla:“Pa, curka Vam voda!“. „Super“ – pomislih. Bila sam ubeđena da će oni to sad sve ekspresno da urade i da ću do večeri biti porođena. Jednu vaginaletu za otvaranje i malo indukcije za kontrakcije, i gotovo. Ali, kada sam se pozdravila sa mužem i pošla za sestrom, shvatila sam gde me vodi.

Na vratima je pisalo PATOLOGIJA TRUDNOĆE. Mislila sam da ću zaplakati. To je bilo ono čega sam se plašila, kako mi se termin približio. Da ću ležati na patologiji i da će me „mrcvariti“ nekoliko dana bez veze. „Šta je tu je“, pomislih. Smestila sam se u sobu, upoznala sa cimerkom i pomirila sa svojom „sudbinom".

Do večere sam milion puta zaplakala, milion puta zvala muža da mi dođe da pričamo na prozoru (bila sam u prizemlju), milion puta pokušala da saznam šta će biti sa mnom. Bezuspešno.

Jedva sam zaspala. U 2h noću probudio me jak bol u krstima, koji se širio prema donjem delu stomaka. Kada se posle nekih 7 minuta ponovio,shvatila sam da je u pitanju kontrakcija. Otišla sam do sestre (koja je inače užasno neljubazna) i objasnila joj kako stoje stvari. Rekla je: „ Dok bolovi nisu na 3 minuta, ne morate uopšte da mi se javljate.“. „Super, baš lepo i vrlo humano od tebe“, pomislih.

Ceo sutrašnji dan sam imala bolove. Nekad na 7, nekad na 5, pa čak i na 3 minuta. Na CTG-u se nisu očitavale „jake“ kontrakcije, pa su rekli da moram da čekam. Možda za njih nisu bile jake, ali mene su „rasturale“ celu noć i dan i molila sam Boga da nekako to ubrzaju.

Oko podneva me pregledao doktor, rekao da sam otvorena prst i da nisam ni blizu porođaja. Da čekam.

A ja u bolovima, i dalje na 5 minuta.

Negde oko 17h su mi rekli da se javim u ambulantu patologije da mi urade CTG. Nije mi bilo dobro, dok sam ležala na krevetu. Počela sam da se tresem i osetila sam da mi se nešto izliva „dole“. Zvala sam sestru, koja me je pitala:“ Bože, pa šta Vam je?!“. Da znam, ne bih je zvala, zar ne? Zvala je doktoricu, kojoj je trebala čitava večnost da dođe. Kada je najzad došla, rekla je da sam i dalje otvorena prst, ali da mi jače curi voda. Idem gore, u pretporođajnu salu. „Uraaaa!!! Najzad će nešto da urade da ubrzaju sve ovo!“ – pomislih. Bilo je 18h. Odveli su me gore, obavili klizmu, rekli da se istuširam i da za sat vremena dolaze po mene. U 19h su došli, odveli me u pretporođajnu salu. Legla sam na krevet i priključili su me na indukciju. Pripremili su i lekove koje treba da primim pošto sam asmatičar, da mi daju kada se porođaj približi.

Probušili su mi vodenjak da iscuri sva voda, nadvili se nad onim lavorčetom uz reči: “Voda je zelenkasta, ali dobro, nije jako strašno.“ Kako, bre, nije JAKO strašno??!!

Ne znam kako su druge žene doživele indukciju, ali za mene je to bila noćna mora. Pošto sam kontrakcije imala na 3-5 minuta, indukcija mi je posle par sati „ stvorila“ napone. Ne ponosim se svojim ponašanjem. Kumila sam, molila, plakala da ubrzaju sve pošto sam se otvarala užasno sporo. Kada sam pitala doktora (koji mi je oko podneva rekao da nisam ni blizu porođaja), da li postoji neka vaginaleta ili nešto da ubrzaju otvaranje, rekao mi je da sam ja svoju stimulaciju već dobila. Kada sam ga zamolila da proceni dokle će ovo sve trajati, rekao je, u šali, da ću se poroditi do 6h ujutru. MOLIM??!! „Porodićete se do ponoći. Jel’ me držite za reč?“ – rekao je zatim. Njegove reči su me održavale i davale mi snagu da prebrodim napone, koje su mi zabranili da „guram“. Vreme je prolazilo, došao je drugi doktor. Rekao je da se jako sporo otvaram, da budem mirna, da neću skoro, i da ne smem da se napinjem. Nisam imala snage ni da plačem.. Vrištala sam, stenjala, disala onako kako su nas učili u školici...ali mi ništa nije umanjivalo bol. Najgori su bili naponi koje više nisam mogla samo da „predišem“ i da se ne napinjem. Žene su dolazile u pretporođajnu salu i odlazile pre mene da se porode... U glavi mi je bilo jedino:“Zašto i kako ne mogu drugačije da mi ubrzaju otvaranje?!!“

Odjednom sam osetila da ne mogu više da dišem, da me stežu pluća i da ću se onesvestiti... Pozvala sam sestre po ko zna koji put i čula jednu kako govori:“ Jao, ’ajde ,molim te, idi ti, jer ja ako odem – šutnuću je.“ To nije jedna od stvari koju želite da čujete dok ležite u bolovima, gubite svest, a treba da rodite svoje dete.

Došla je neka sestra i kada je videla da mi nije dobro, da ne mogu da dišem, pozvala je doktora. „Dobro, dajte joj njene lekove, mada nije ni blizu porođaja.“ Osetila sam olakšanje kada sam opet mogla da udahnem vazduh kako treba.

Naponi su postali užasno jaki i desilo se da sam poneki „gurala“. Već nekoliko sati sam osećala da iz mene lije nešto vrelo, a pojma nisam imala šta je to, pošto je voda iscurila.

Oko ponoći, dok sam u sebi proklinjala doktora koji mi je rekao da ću se poroditi do ponoći, tek poneki napon sam uspevala da predišem. Osećala sam kako beba očajnički pokušava da „izađe“, u ovom slučaju „kroz zatvorena vrata“. Indukcija očigledno nije radila svoj posao, jer sam oko ponoći bila otvorena tek 6 prstiju. I dalje sam se pitala: „Zar je ovo sve što mogu da urade da mi pomognu?!“

Sestra mi je rekla da probam po koji napon da guram, objasnila mi kako, rekla je da lepo guram i da neću još dugo. Doktora sam zvala da me pregleda svakih 20 minuta. I on mi je rekao da „vežbam“ da guram napone, sedeo pored mene i vikao: „Tako, tako, hajde, guraj“, a onda mrtav-hladan ustao uz reči: „ Ne valja to ništa, gurate u glavu, ne možete tako u salu.“. „Čoveče, da li si ti normalan, ne idem na audiciju, nego da se porodim, porodiću se kako-tako.“ – pomislila sam.

Počela sam brže da se otvaram, 7,8,9 prstiju, ali doktor i dalje nije hteo da me vodi u salu, jer „guram u glavu“. Pomirila sam se sa tim da ću se poroditi na krevetu u pretporođajnoj sali i više ni jedan napon nisam pokušavala da predišem.

Nešto malo posle 2h, pomislila sam:“Gospode Bože, imam kontrakcije 24h, kada će se ova agonija završiti?!“

Došao je doktor, pregledao me i rekao: „Idemo u salu“.

Doslovce sam skočila sa kreveta, a kada sam ustala imala sam šta i da vidim. Ono vrelo što se izlivalo iz mene nekoliko sati bila je krv. Dušek, čaršav, sve je bilo natopljeno krvlju, podsećajući na scenu iz nekog horor filma. Kada je sestra videla moju zaprepašćenu facu rekla je: „Ništa to nije. Koja ste krvna grupa?“. Ma da, nije to ništa...

Kada sam legla na porođajni sto, nije bilo srećnije osobe od mene. Ne sećam se koliko puta sam gurala, znam da sam se skoncentrisala kao nikad do tad, da ne guram u glavu. Sestra je viknula: „Evo je glava“, a onda se doktor bacio na mene i laktom mi izgurao, imala sam osećaj, celu utrobu.

A onda se između mojih nogu pojavilo to malo stvorenjce, kmečući i dršćući. Viknula sam: „Jao, moje dete...“ i počela da plačem, da jecam...od sreće. Sve što je potom usledilo bilo je lako, bezbolno, čak i lepo.

Prvi kontakt sa mojom princezom kad su mi je na sekund spustili na grudi je bio vrhunac sreće.

„U 2:15h, rodili ste devojčicu tešku 3.620g i dugu 50cm.“ – najlepša rečenica koju sam čula u zadnja 2 dana.

Posteljicu su mi izvukli, epiziotomiju ušili, bebu stavili pod grejač, ugasili svetlo i ostavili me sa svojim mislima.

Znam da mame kažu da se porođaj zaboravi čim se ugleda beba, ali ja mislim da ja svoj porođaj nikad neću zaboraviti. Žao mi je što nisam čekala do poslednjeg momenta kući uz muža. Što ne znači da nije vredelo. Vredelo je svakog bola svih 24h, svake kapi krvi koja je iz mene izašla zbog čega sam sad malokrvna. Vredelo je, jer moja princezica sada mirno spava u svom krevecu.
 
 
Želite da nam pošaljete svoju porođajnu priču?
Pročitajte kako - na forumu Porođajne priče!
  
Tumačenje ultrazvučnih nalaza u trudnoći
EDD, BPD, TCD, GS... pomažemo vam da razumete šta znače sve te skraćenice koje ginekolozi koriste za tumačenje razvoja v...
13
Ovo izbegavajte ako vam je žena trudna..
za opšte dobro!
8
Krvarenje u prvom tromesečju trudnoće
Krvarenje u prvom tromesečju trudnoće je znak da postoji mogući problem.
7
Dobijanje na težini po nedeljama trudnoće
Koliko je preporučljivo ugojiti se u trudnoći i zbog čega kilogrami tako naglo rastu?
5


Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:




image
ognjena28
Zahvaljujući Fitolatu, moja beba brzo napreduje jer je dojim
Zahvaljujući Fitolatu, moja beba rođena sa samo 2800 grama brzo napreduje jer je dojim. Velikih problema smo imali da izbacimo flašicu i dohranu nakon izlaska iz porodilišta, a sada, kada prirodno majčino mleko bolje nadolazi i moja beba konačno sisa, zadovoljna sam majka jer je Fitolat doprineo bržem stvaranju hajbolje hrane za moje novorođenče.  Više >>
image

Anketa

Ime za devojcicu 2.deo
branka37

Koje vam je najlepse? Koja su vam imena lepsa moderna ili tradicionalna?

Ana (19%)

Sofija (20%)

Katarina (11%)

Angelina (6%)

Emilija (24%)

Anastasija (20%)


Ukupan broj glasova: 84

Hvala za glasove. Glasao/la si za sve aktuelne ankete. Izradi svoju anketu!

Oznake

Click Here