/11 /11

 
Datum: 19. Maj 2010.
 

Tip porođaja: prirodni porođaj uz indukciju i epidural
 
Broj dana u porodilištu: 9

Porodilište: Dr. Dragiša Mišović Beograd

Kao i mnoge druge žene, ja sam svoju trudnoću planirala i želela. Mada, moram priznati, svih devet meseci nisam ni bila svesna koliko će mi rođenje tog malog divnog bića promeniti život, poglede na svet, ljude… još manje sam mogla zamisliti da je čovek sposoban TOLIKO voleti : )

Predviđeni termin mog porođaja je bio 11.5. mada realno po mom ciklusu, trebao je biti 14-15.5.2010. Ne znam zašto, više puta sam tokom trudnoće, pravila lapsuse i govorila da mi je termin 19.5. Verovatno je to moj mali dečak slao signale kada želi da se rodi : )

Tog 11. 5. Sam kao i mnogo dana ranije otišla kod dr koja mi je vodila trudnoću na kontrolu, međutim kontrakcija nije bilo ni za lek. I tako svaki dan, do petka 14.5. Kada ni tada nije bilo kontrakcija, rekla mi je da se u subotu 15.5. javim u porodilište kako bi me primili na patologiju, kao prolongatu ( prebačen termin). Tako je i bilo, smestili su me u sobu, gde sam dobila najsjajniju moguću cimerku na svetu. Odmah smo se povezale, smejale se po ceo dan i noć, kao dve šiparice na ekskurziji,tešeći tako jedna drugu, obzirom da smo se obe plašile nepoznatog i strepile od svega što nas čeka. I tako cela dva dana… 17.5. su nas sve sa patologije čoporativno poterali na UZ, pregled i CTG. Na UZ je utvrđeno da je moja beba u sjajnoj kondiciji, da ima dovoljno plodove vode, da može još da ostane u stomaku i da je sve u najboljem redu, međutim, bila sam otvorena 1,5-2 prsta, pa su me pitali kakav mi je dan za porođaj? Rekoh, kakav vi kažete, ja sam došla to da obavim pa kako god. Dr Antić (genijalka i sunce ovog porodilišta) mi tada reče, na smeni ti je sada jedan super mladi dr, spadalo jedno, videćeš biće to dobro. Uz malo indukcije završićemo to danas… da, daaaa. I tako, potrpah ja ono moje prnje u kesu, izljubih cimerku i odoh u porodilište. Obavismo klistir, tuširanje i ostale zabavne stvari. Nakačiše mi indukciju oko 10:30, i tako do 12, međutim opet ništa od kontrakcija. Smestiše me u salu za pripremu porođaja gde sam i dalje bila prikačena na indukciju, bezuspešno. Niko se pametan nije setio da i dalje imam vodenjak, i da sve to nema svrhe. Indukciju su mi skinuli uveče u 10. Ništa. Smene su se izmenjale nekoliko puta. Da stvar bude gora, u međuvremenu se moj krevet na patologiji popunio, i sa mnom nisu imali gde,sem da spavam tu gde sam… i tako ja odslušah 9 porođaja, dranja, urlanja, vrištanja, psovanja… Između ostalog te noći, je u susednoj sali, jedna mlada žena rađala svoje mrtvo dete :(((((( Kako mi je ranije tog dana rekla, sve je bilo u redu, ušla je u 9. mesec i samo su jedan dan ustanovili da bebino srce više ne kuca. Te jecaje nikada neću zaboraviti, plač majke slomljenog srca pomešan sa bolom… ne daj Bože nikom!!! Kao ni to što sam sa pozicije gde sam ležala videla malu dušicu tamne kosice kako pakuju u crnu kesu i nose na led. Srce mi se steglo, strah me je potpuno obuzeo, koliko god sam se trudila da ne mislim o tome i da se smirim zbog svoje bebe, jednostavno nisam uspevala da to ignorišem. Mislim da bih u određenim trenucima poludela da se nije tu nalazio predivni mladi čovek, inače anesteziolog, (Dr. Radović) koji me je obilazio i tešio kao rođenu sestru. Te noći sam slabo spavala, jedva dva sata. Ujutru se indukcija nastavila, ispregledali su me svi živi, 5 doktora, 6 babica, ovih onih, čak i sam načelnik… o Bože, na kraju sam rekla da pozovu i onog što diže rampu na ulazu u porodilište samo još on nije gurnuo ruku i zavirio… : D

18.5. oko 14h, su mi napokon probušili vodenjak, uključili opet indukciju i u nekom trenutku svi nestali negde. Nakon nekih pola sata sam shvatila da mi se dlanovi znoje, da mene zapravo nešto boli i da su mi se kolena popela do brade. Krenuše, napokon! Ajde opet na klistir, pod tuš… i u toj trci frci nisam mnogo ni mislila o kontrakcijama. U 17h su mi dali epidural… i divote… zaspala sam na sred porođajnog stola. Pošto sam bila tek 3- 4 prsta otvorena, ostaviše me da dremnem i odoše na pauzu. Nigde nikog, tišina, milina, ja spavam ko top dobrih sat vremena : ) obilazili su me s vremena na vreme i proveravali kontrakcije i otvorenost. U jednom trenutku neko reče, Georgina, još malo, već si 9 otvorena i gotovo. Epidural je stvarno zakon! Sramota me je i da kažem, ali je mene na porođaju zaboleo samo želudac… od gladi. U međuvremenu u salu na drugi porođajni sto dovode i moju cimerku. Sve vreme ležimo i razgovaramo, ja na epiduralu, ona na indukciji. Kažu biće to do ponoći! Ja se mislim, kad nije do sad, taj će se roditi 19-og. Živi bili pa videli. I onda ono klasično, udahni plitko i guraj, bilo je malo ležanja na stomaku od strane lekara i babica, guraj, povuci potegni, podignem se malo i vidim vrh moje male lepe glavice kako se pojavljuje. I još jednom… izađe! Nije odmah zaplakao pa nisam u trenutku ni shvatila da je gotovo, pogledam, čiste ga i kreće neko mjaukanje … moj dečak plače a plačem i ja! Plače i cimerka, koja sve vreme leži i gleda kako moj anđeo dolazi na svet. Kaže dr, evo, 19.5. 00:05h, rodila si sina, 3610gr, 51 cm! Gledam kako ga sređuju i ne verujem, to je MOJE dete! MOJ SIN!!! Donose ga na moje grudi, pogledam ga a on me svojim plavim očima pravo gleda u moje, miran, ćuti, ne trepće. Čudi se i on meni : ) dočekala sam ga rečima: Dobro došao ljubavi, srećan ti rođendan! Osećaj za koji je vredelo čekati devet meseci! Neopisivo, takav nalet radosti, sreće, emocija.. neverovatno. Ušivaju me, ja više ništa ne vidim i ne čujem, sreća me preplavljuje. Pozivam muža, koji je već lud od nestrpljenja i čekanja : ) On plače, plačem i ja… to je naša najveća sreća, radost i zajednički uspeh. Naše malo biće, koje liči na nas dvoje, ima tako lepu meku kožicu, divno miriše. Ima prelepe plave oči sa dugim gustim trepavicama… Biće opasan šmeker ; ) taj moj mali neprocenjivi dečak!