DETALJI

 

Ringerajin korisnik: Modessty

Ocena porodilišta: 4

 

Komentar ocene: Ovako visoka ocena samo zbog nekolicine onih koji su zaista radili svoj posao i više od toga. Ekipa na porodjaju mi je bila fantastična i za njih je čista desetka. Zbog glavne sestre i sestre Maje na 4. spratu porodilišta dajem 5. Na žalost ima onih koji su apsolutno neprofesionalni i zbog kojih bi dala jedinicu.

 

Sve je počelo u petak, 05. februara u 8h ujutru. Krenula sam na još jednu redovnu kontrolu u bolnicu.  Prošlo je par dana od termina, a ja ne osećam da će moja beba brzo napolje. Ipak za svaki slučaj prvi put nosim i torbu sa sobom. Moj doktor ne radi, ali mislim nema veze, opet ću proći isto – još jedan CTG bez kontrakcija i šale na moj račun na Ringeraji.

Ulazim u GAK sasvim opušteno. U dnevnoj bolnici ista nasmejana sestra (mislim da je zovu Braca ili tako nešto). Privezuje me na CTG i šali se na moj račun. Naravno kontrakcija nema. Dežurna doktrka me šalje na UZ. Kad tamo kažu: “ Beba je dobro, ali je redukovana količina plodove vode. Ostajete na patologiji da Vas pratimo.”  Zovem da mi donesu torbu i mirno krećem na 4. sprat. Smeštaju me u sobu i dolazi da me vidi dežurni lekar. E tu me hvata panika! U pitanju je ista ona doktorka koja me je pre 4 godine ostavila u sred spontanog sa rečima ”ja nemam vremena da se sada time bavim!” Glavom i bradom ozloglašena V.D.!!! Sve mi prolazi kroz glavu kao da je juče bilo i ja naravno paničim. Zovem muža da zove mog doktora i kaže mu šta se dešava. Vest da je sve uredu i da ne brinem me malo smiruje. Engimengi mi javlja da će mi raditi test kojim će utvrditi da li je beba spremna da izadje i da to ništa nije strašno. Kače me ponovo na CTG i daju nešto kao infuziju. Aparat ubrzo javlja da reagujem na to što su mi dali i da ima kontrakcija i to dobrih. Nakon sat vremena vidim da kontrakcije slabe. Dolazi dotična dr već spremna da ide kući i baca pogled na listu. Kaže nije joj jasno zašto kontrakcije prestaju. Okreće se i bez objašnjenja odlazi. Vraćam se u sobu i do 17h čekam da mi neko nešto kaže. Najzad se dežurna sestra smilovala i obaveštava me da me ujutru vode u porodilište na indukovani porodjaj. Od 19h nesmem ništa da jedem, a sledeća smena će me spremiti za porodjaj. Ah! Konačno krećemo!

Jutro 6. februara sam dočekala smireno. Istuširala se, spakovala torbu i sa sestrom sišla u porodilište. Dežurna babica mi uzela “mere” i smestila u krevet. Iz sale za porodjaje čuje se neka žena kako se dere. Babica komentariše da ne obraćam pažnju i da se ne plašim. Kaže: “Ova se dere tako cele noći. Neznam odakle joj snaga više! A neće da nas sluša i da čuva snagu”. Mislim: ”O bože! Pa ovde je baš onako kako su mi pričali! Ludnica od jutra do mraka!”

U 8h mi daju neki gel vaginalno. Ništa se ne dešava. Oko 10h dolazi dr Grahovac. Obradovah se kad sam ga videla. Za njega sam čula samo reči hvale. Onako smiren odmah mi uliva poverenje. Pregleda me i kaže da sačekamo još malo da vidimo da li će biti neke rakcije.

Ležim u krevetu i gledam napolje kako sneg lagano pada. Pokušavam da zamislim kako će izgledati moja beba. Da li će biti lepa kao ova sa slike koja visi na zidu preko puta mene. Pokušavam da nekako rečima pomognem ženi pored mene. Došla je sa već jakim kontrakcijama, a sada postaju sve češće i jače. Jao kad će kod mene da krene kao kod nje? Hoće li se sve završiti danas?

U 11.30h dolazi doktor i kaže da nema potrebe da čekamo više. Ovako ne ide. Menjamo taktiku! Buši mi vodenjak, daju mi injekcije brufena i dolantina i kreću sa indukcijom. Bolovi kreću istog momenta. Prvo slabiji, a zatim sve jači i češći. U prvih sat vremena čujem se sa mužem i tešim ja njega umesto on mene :) Uspevam da pročitam poruke koje stižu, pa čak i da se javim mojim drugaricama sa RR (Tasha, Ana, Engimengi). Naša draga Lenka (tj. Vučko) uspeva čak i da me nasmeje! Počinje da deluje Dolantin. Zbog njega me kontrakcije teraju na povraćanje. Doktor i babica me obilaze i kažu da sve super ide i da se ništa ne plašim. Doktor mi objašnjava da dišem kratko i brzo kad su kontrakcije kako ne bi izgubila snagu i ogrebala grlo. Slušam ga i trudim se da radim onako kako kaže. Vreme prolazi u kontrakcijama i bunilu. Čudim se da me ne boli onoliko jako koliko sam mislila da će boleti. Samo što me kontrakcije umaraju. Sad već skoro da nema pauze. Gledam na sat. Tačno je 15h. Dolazi doktor i kaže: “Jelena se porordila. Ti si na redu. Idemo u salu”. Babice me podižu sa kreveta i vode na sto. Onako u polusvesnom stanju čestitam ženi na stolu do mene. Kaže rodila dečaka i da se ne brinem, da će sve brzo biti gotovo. Nas dve same u sali. Osećam da kreću naponi. Stenjem od bola. Jelena me gleda i pita: ”Je l kreću naponi”. Procedim kroz zube: ”Mislim da kreću”. Jelena mi daje uputstvo da kad krene napon da se ne suzdržavam nego da guram. I kreće napon, jedan pa drugi pa treći. Doktora i babica još uvek nema. Jelena shvata da se nešto dešava i dere se: “Doktoreeee! Babiceee! Žena se poradja!” Jedna od babica utrčava u salu, pogleda me i kaže:” Dobro je! Dobro ti ide. Samo tako nastavi. Još malo i beba je tu.” Zbog Dolantina sve mi je maglovito i nejasno. Nakon još nekoliko napona zovu doktora. Sad su oko mene dve babice i doktor. Kažu vidi se glavica. Beba kreće napolje. Babica Snežana dolazi do mene i kaže da je to to! “Sad da daš sve od sebe. Udahni i napni se što jače možeš.” Hvatam zalet. Rukom u kojoj je kanila stežem šipku kreveta što jače a drugom rukom držim nogu podignutu i savijenu u kolenu. Babica mi tako reći legla na stomak i rebra. Guram najjače što mogu. U trenutku me izdaje snaga. Nemam ni vazduha više. Svi me bodre i kažu da par sekundi odmorim. U sledećem naponu beba mora napolje! Mislim na svog malog vanzemaljca i iz straha da li će on biti dobro sakupljam poslednji atom snage i guram. Taj poslednji napor kao da traje večno. Babica je opet na mom stomaku i mojim rebrima. Imam utisak da će mi pluća pući bez vazduha. A onda sve prestaje. Doktor se smeje i kaže “Bravo mama!!! Dobila si sina!” Podižu ga onako modrog da ga vidim i ja ne mogu da verujem svojim očima. Pitam doktora:” To je moja beba? Ja sam ga rodila? Ja imam sina?!” Kaže on kroz smeh:” Pa ja ga sigurno nisam rodio.” A meni kreću suze na oči. Ne mogu da verujem! Konačno sam mama! Okupanog i umotanog u pelene daju mi ga u naručje. Njegov plač prestaje čim su ga moje ruke dotakle. Gledam ga i trudim se da zapamtim svaki delić njegovog lica. Te krupne tamne oči i ta mala slatka usta. Uvek sam se pitala kako žene znaju da je od gomile beba baš ta njihova. E sad mi je jasno! Dovoljan je bio pogled pa da ga prepoznam medju hiljadu beba! Stavljaju nam narukvice na ruke i odnose ga. Za njega je gotovo, za mene još nije.

Kad je izašla posteljica neznam. Saznala sam da sam malo isečena tek kad su odneli bebu i kad je doktor došao da me ušije. Dali su mi lokalnu anesteziju i sve je bilo gotovo vrlo brzo. Bez bolova i bilo kakvih problema. Pokrili su me da mi ne bude hladno, doneli mobilni telefon i rekli da moram da ležim dva sata a onda će me odvesti u sobu. Svi su bili lepo raspoloženi, smejali se i šalili. Smeh je naročito izazvala moja konstatacija da je za brz i lak porodjaj potreban samo lep i mlad doktor i sestra jakih ruku! :)

Sledeća dva sata provela sam razgovarajući telefonom, pišući poruke i razgovarajući sa babicama. U tom periodu rodile su se još dve bebe i to dve devojčice.  Ukupno je tog dana do mraka rodjeno 6 beba! Kakav neverovatan dan!!!

Supruga sam videla kad su me vozili iz sale u sobu. Bio je presrećan a oči su mu bile pune suza. i on kao i ja nije još uvek mogao da poveruje u to da nam se ostvario san! Na žalost zbog epidemije gripa i zabrane poseta nije mogao da vidi svog sina još 3 dana. Ali to u tom trenutku nije bilo bitno.

Smeštena sam u sobu na 4. spratu. Nije mi se spavalo, nisam bila umorna ni gladna ni žedna. Ćaskala sam sa ženama oko mene do kasnih sati. Čudila sam se sama sebi. Bilo mi je neverovatno da nije toliko bolelo koliko sam mislila da će boleti. Bolovi koje sam imala pri spontanom pre nekoliko godina bili su neuporedivo jači. Ovo sada je prošlo brzo i mnogo laganije nego što sam očekivala. Čak je i osoblje u porodjanoj sali bilo fantastično! Da li je moguće da sam tako dobro prošla?!

Na žalost moje muke u bolnici su počele tek dan nakon porodjaja i trajale 6 dana! Ali to je za drugu priču! Onu postporodjajnu.
 
Zahvaljujem se doktoru Grahovcu i divnim babicama Snežani i Divni (valjda nisam ženi zaboravila ime?!). Bili su fantastični, stručni i brzi. Hvala i mom doktoru Bojanu Lukiću bez koga ovog srećnog trenutka možda ne bi bilo!!!

Želite da nam pošaljete svoju porođajnu priču? Pročitajte kako - na forumu Porođajne priče!