/11 /11

DETALJI Ringerajin korisnik: Ognjena

 
Datum: april 2011.
 

Tip porođaja: carski rez sa kombinovano spinalno-epiduralnom anestezijom
 
Broj dana u porodilištu: 7

Porodilište: GAK Narodni Front, Beograd

Ocena porodilišta: 4  

Komentar ocene: Uslovi su stvarno skroz ok i sestre obilaze porodilje redovno. Kad god sam zatražila da se promeni posteljina ili moja spavaćica nikad nije bilo problema, a injekcije protiv bolova su se mogle dobiti i na zahtev. Većinom su korektni ali u svakom žitu ima kukolja pa tako i ovde. Pošto su meni noge zbog anestezije bile oduzete neko vreme, par sestara se bunilo i gotovo dralo na mene što ne mogu da se podignem da me obrišu (valjda im otežavam posao). Bez veze je bilo i što se svi ponašaju kao da su zasebne države - posebno laktacijske sestre, posebno one koje daju terapiju... 

PRIČA O MOM POROĐAJU 

“Beba je velika, imaće blizu 4 kg a pošto ide guzom najverovatnije ćemo morati na carski” kaže doktor,a ja se mislim pa dobro šta je tu je, jeste da sam želela prirodan porođaj ali možda je ovako sigurnije za bebu. Zanimljivo da o sebi ne mislim ni jednog momenta, nekako mi se podrazumeva da ću ja svakako biti ok.

U sredu ujutru me primaju na patologiju da mi urade sve analize i da sačekam komisiju da vidimo da li će odobriti carski. Ceo dan me šetaju – dva ili tri puta na CTG, na uzimanje analiza, merenje pritiska, kod kardiologa... Smeju mi se „koleginice“ iz sobe, svaki put kad sednem da uzmem zalogaj ili da odmorim uđe sestra i prozove me. I meni smešno a u isto vreme i drago, i ništa mi nije teško - ma sve može samo da ja što pre vidim moje pile. Zovu me na ultrazvuk, više ne znam ni ja koji po redu od početka trudnoće, a o poslednjih dva meseca i da ne pričamo. Doktorica mlada i vrlo fina, gleda, gleda, nešto mi to već sumnjivo.. Kaže: „Meni se čini da Vaša beba ide nogicama a ne guzom“, ja počinjem da se smejem i pričam joj kako stalno imam utisak da me bebac udara nogicama „tu, dole“ (htedoh da kažem „u grlić“, ali bojim se smejaće mi se žena, otkud ja znam da je to baš grlić :-)). Kasnije, moj doktor dolazi u vizitu i ja mu kažem za to, on potvrđuje i kaže da je to sigurna indikacija za carski. Posle sam negde pročitala da svega 2% beba ide nogicama... eee pile moje, on se namestio kako mu odgovara i tu je kraj priče, tvrdoglav na mamu :-)

To veče mi niko ništa ne govori, da li smem da jedem ili ne, pa ja za svaki slučaj više ne jedem posle 22h. Tu noć slabo spavam, nestrpljiva sam i sve me već boli, osećam težinu stomaka kako god da se namestim. U četvrtak rano ujutru odlazim do sestara, pitam da li da jedem nešto, možda ću danas na carski, ona kaže da ipak sačekam vizitu. Pre vizite dolazi moj doktor u obilazak, ja budna još od 5h a oči kao šolje, ne mogu da dočekam pa pitam i njega da li smem nešto da pojedem, stomak mi već krči. On pogleda, na „meniju“ je kačamak, kaže može malo to je lagano. Nisam uzela ni 5 zalogaja kad dolazi vizita, zatiču me kako klopam i nakon kratkog pogleda na moj karton doktor konstatuje kako sam mogla danas na carski „...samo da nisi jela“. Osetim se kao poslednje prase, vičem kako je moj doktor rekao da mogu da jedem i kako sam uzela svega par zalogaja, sestra me gleda prekorno a doktor me dalje ignoriše. Besna na sebe zovem muža i gotovo plačnim glasom mu pričam kako sam se zeznula i kako ćemo, eto, sad sačekati još jedan dan da vidimo bebca.

Posle pola sata zovu me na CTG, dok ležim osećam kako se beba rita, sestra viče: „Evo kontrakcija! Pa jel ti to osećaš?“ Ja u čudu, kažem da sam mislila da je to zato što se beba rita i pitam da li su to neke „značajnije“ kontrakcije, ona se smeje i kaže da jesu. Ustajem sva srećna i pomislih kako će sad morati da me porode jer je bebac odlučio da izađe, a ipak je njegova poslednja :-) Dok čekam na kontrolni pregled načelnika u hodniku ispred sobe za preglede vidim se u ogledalu i shvatam da mi se stomak skroz spustio i da je to – to. Prozivaju me i ulazim sva srećna sa osmehom preko celog lica, penjem se na sto i već sledećeg momenta gotovo zasuzih od –bola! Pregled je bio kratak ali užasno bolan, ne znam da li je to zato što je doktor grub ili zato što sam ja već otvorena skoro tri prsta. Kontrakcije jedva da sam osetila ali sam se od ovoga zacrvenela do ušiju a oči mi same zasuzile. Izlazim i na vratima čujem kako zove mog doktora i kaže “Evo ova tvoja što je jela, mora hitno na carski“. Okrećem se i čujem kako dobacuje sestri da se spremi sala za sat ipo vremena i kako će morati spinal. Pomislih u sebi kako ništa drugo i nisam htela, epidural je već bio dogovoren, ne mogu ni da zamislim da me uspavaju i da propustim taj predivni momenat.

Poletim u sobu, još sa vrata vičem cimerkama kako je beba krenula i kako ću na carski, a osmeh od uva do uva. One me gledaju u čudu i pitaju kako se ne plašim, ja kažem ma možda će me to stići kasnije i žurim na klistir.

Osim što je bio blago neprijatan i što sam jedva stigla do WC-a, klistir nije bio ništa strašno. Mnogo više mi je smetalo stavljanje katetera i taj grozan osećaj kao da ti se stalno piški ili kao da imaš pesak pa ne možeš da ga izbaciš. U međuvremenu zovem muža i vičem kako idem na porođaj, on sav usplahiren i presrećan čujem kako žuri da stigne što pre. Na obostrano razočarenje, anesteziolog nam kaže da je neostvarivo da on prisustvuje porođaju kao što smo planirali, jer je ipak u pitanju operacija.

Dolazi sestra po mene, skidam spavaćicu i ležem na sto, pokriva me zelenim čaršavom. Sva srećna i uzbuđena pozdravljam se sa cimerkama i već sledećeg momenta počinjem da se tresem od treme. Unose me u salu i prebacuju na operacioni sto, stavljaju infuziju i dolazi moj anesteziolog. Tresem se toliko da se to vidi na kilometar ali ne skidam osmeh sa lica. Ležem na stranu i sklupčam se kako bi mi stavili anesteziju, traže mi da se još više savijem. Beba je za divno čudo mirna u stomaku, ja se samo bojim da ga ne pritisnem previše. Posle dobrih 15-ak minuta anestezija je konačno nameštena, kaže mi anesteziolog da kao da imam pomalo okoštavanja. Samo stavljanje igala za anesteziju nije previše bolno, pre toga daju lokalnu kako bi se što manje osetio ubod.

Počinju da mi trnu noge, vraćaju me na leđa i postavljaju paravan. Doktor se smeje i priča nešto, pokazuje anesteziologu kako mi se trzaju mišići koliko se tresem od treme. Stavljaju mi masku sa kiseonikom, kažu da je to dobro i za mene i za bebu.

Već idućeg momenta osećam kako mi nešto rade u stomaku, nema bola ali se oseti svaki pokret. Guraju i čupaju nešto unutra, ja ležim i čekam....čekam... Anesteziolog me drži za ruku, pomalo priča sa mnom umirujućim glasom.

Iznebuha reče: izvadili su ga! Samo što sam zaustila: Stvarno?! prolomi se plač, snažan i glasan i ja počinjem da ridam, nezaustavljivo, od ogromnog olakšanja i sreće. Sestra me gleda u čudu i pita: Majka, zašto plačeš... ja pokušavam da odgovorim ali ne mogu, gušim se u suzama. Ona konstatuje: Jel od sreće? ja samo klimnem glavom. Posle par minuta, još uvek nešto „prčkaju“ po mom stomaku i dok me ušivaju, donose bebca. Prinose ga meni da ga vidim, onako ležeći, on plače na sav glas. Ja zaustim: Dušo moja... a on istog momenta prestaje da plače, prinose ga bliže i ja ga ljubim onako vrućeg. Topim se od miline i njegovog mirisa, bacam još jedan pogled pre nego što ga odnesu. Nigde ni traga od one slike bebe koju sam imala u glavi – „zgužvane“, modre i mrškaste; ne mogu da verujem kako je sav predivan, čist i nenamučen, sa veeeelikim obraščićima i pametnim okama :-)

Deklamuju mi težinu, visinu, obim glave a ja ponavljam u sebi da ne bih slučajno zaboravila, u tom momentu mi to zvuči vrlo važno, taman posla da me neko to pita a da ne znam odgovor... „Desetka, majka“ kažu mi, a ja razmišljam kako mi je to najvažnija desetka u životu.

Posle toga ležim u šok sobi sat vremena a osmeh mi još uvek ne silazi sa lica. Pomislim kako bih bez problema opet prošla kroz sve to budna. Anestezilog mi pozajmljuje mobilni i ja čujem glas svog muža, u stvari oboje plačemo i on ponavlja kako ga je video, kako sam rodila anđela i da je predivan.

Pokazuju i meni sliku sa mobilnog telefona, moj bebac star 10 minuta leži i greje se u inkubatoru. Gleda pravo u aparat. Još uvek ne mogu da poverujem da je to moja beba i da sam ga ja rodila, sve mi je to prosto neverovatno. Još neko vreme se tresem a onda se polako opuštam. Malo kasnije me odvoze gore na odeljenje... ali, to je već neka druga priča.