/11 /11

Setih se Ciganke koja je presrela mene i mog supruga u gradu  mesec dana otprilike pre porođaja i rekla usputno "Rodićeš ćerkicu 8. maja" i pomislih u sebi "Ma jašta cu, termin mi je 29 aprila a ja ću se poroditi garant početkom aprila" ali Ciganka je bila u pravu :)

Ti bolovi kada ih se samo setim, počeli su 8 maja u 3h preko noći kada mi je ispao čep. Bolovi su užasni, na 3 minuta, razmišljam da li da budim mog mužica ili ne...odustajem,sedam za komp sa bolovima i otvaram Ringeraju kako bih saznala na forumu dali treba odma nakon ispadanja cepa otići u bolnicu,nalazim odgovore i vraćam se u krevet. Počinje sve jace da boli, stiskam jastuk, grizem prste i molim se Bogu. Molitva je sve vreme bila na mojim usnama. Vreme prolazi ja nikako da zaspim, već je 8h ujutru, moj suprug ustaje sprema se za posao a ja ne znam kako da mu kažem da cu se poroditi. Medutim primetio je da sam bleda i nisam imala izbora da sakrijem već mu objasnila da su mi krenule kontrakcije i da cu čim on ode na posao (Svirku) pravo u bolnicu. Hteo je da ostane uz mene ali mu nisam dozvolila. Odlazi na posao uplakan a ja lujka vatam se za usisivac i sredujem kucu,Usisavam i brišem dok prestanu kontrakcije 3 minuta i onda se savijam od bolova, Završavam čišćenje stana i odlazim u kupatilo, sređujem se i odlazim u bolnicu. Pregleda me sestra, otvorena 3 prsta-"Nećeš ti do večeras" a vec je 9h ujutru...razmišljam ko ce izdržati do večeras :(

Trpim bolove, preglede ginekološke na svakih 30 min, umirem i gubim snage.

Tako odmiču sati i vec je 15h popodne, krećem na porođajni sto sa naponima, beba hoće napolje. Kada su mi rekli da dam napon kako bi me porodili meni se malena vraća skroz gore i nešto se komplikuje, čujem samo glas doktora - "Spremite operacionu salu: Hitan Carski" i pomišljam na sve najgore :( Uspavljuju me...Budim se iz anestezije, povraćam, skačem sa kreveta "Bila sam pušac" i to nikad sebi neću oprostiti. Dolazi doktor a ja ne znam za sebe, kao da sanjam. “Čestitam dobila si prelepu čupavu devojčicu" a ja još uvek nisam pri sebi i ne registrujem..Zaspala sam, probudili su me u 19h 30min da me prebace u sobu, dolazim sebi i čekam da vidim moju malenu...Donose je umotanu kao kiflu, počinje jos veca neverica šta je sa mojom bebicom, da li ima ruke i noge, prste...zašto je tako umotana...

Presvlače je, ona plače a ja sedam na krevet i vidim kako je babica kupa da je moja mala prava i zdrava. Osmeh i suze radosnice-ni ne krijem ih :)

Stavljaju moju malenu kraj mene na prvi podoj, oči u oči i samo jedno "Dobro došla srećice moja, ja sam tvoja mama i od sada si u mom životu najveća radost, ja ću brinuti o tebi i čuvati te" Ona se kao "velika" na te moje reči osmehuje...To je trenutak koji cu do kraja života pamtiti.