/11 /11

Međutim, baš na Božić 1965. godine, svojoj ćerki Džeraldini, napisao je dirljivo pismo u kojem možda najlepše ogoljuje svoju dušu.

Prenosimo ga u celosti:

“Devojčice moja!

Noć je. Božićna noć. Svi naoružani muškarci su otišli da spavaju. Uspavaj tvog brata, tvoju sestru. Čak ti je i majka zaspala. Umalo sam ih probudio dok sam došao do ove poluosvetljene sobe. Tako si daleko od mene. No neka oslepim ako mi uvek nisi pred očima. Tvoj portret tu na stolu, i tu u mom srcu.

Gde si ti? Tamo, u veličanstvenom Parizu, plešeš na velikoj teatralnoj pozornici na Jelisejskim poljima. Svestan sam da si daleko, no ipak mi se ponekad čini, u tišini noći, kako čujem tvoje korake, kako vidim tvoje oči, blistaju kao zvezdice na zimskom nebu.

Čujem da glumiš u toj predstavi i da igraš ulogu persijske lepotice koja osvaja Tatar-kana. Lepota i ples! Budi zvezda i sjaji! No, ako te entuzijazam i poštovanje javnosti zatruju, ako te miris cveća koje ti se nudi omami, sedi u ćošak i pročitaj pismo, poslušaj glas svog srca. Ja sam tvoj otac, Džeraldina! Ja sam Čarli, Čarli Čaplin! Znaš kolike sam noći proveo kraj tvog uzglavlja dok si bila dete, pričao ti bajku o Uspavanoj lepotici, i probudio zmaja? I kad bi mi se san navukao na moje stare oči, terao sam ga govoreći: ”Odlazi! San moje kćeri je moj san!”

Video sam tvoje snove, Džeraldina, tvoju budućnost. Video sam devojku koja pleše na pozornici, kao vilu koja obleće nebo. Slušao sam publiku kako govori, ”Vidite tu devojku? To je kćer jedne stare budale, sećate se, njegovo ime je Čarli?”. Da, ja sam Čarli! Ja sam stara budala! Sada je na tebe red. Pleši! Ja sam plesao u prevelikim pocepanim pantalonama, ti plešeš u svilenoj haljini kao princeza. Taj ples i aplauzi ponekad će te vinuti u nebo. Leti! Leti tamo! No spusti se na zemlju!

Treba da vidiš živote ljudi, živote uličnih plesača koji trnu od hladnoće i gladi. Ja sam bio kao oni, Džeraldina. Tih noći, tih magičnih noći dok si ti spavala, smirena mojim pričama, ja sam bio budan.

Gledao sam ti lice, slušao otkucaje tvog srca i pitao se, ”Čarli, poznaje li te uopšte ovo mače?” Ne poznaješ me, Džeraldina. Mnogo sam ti priča ispričao u tim noćima, no njegovu priču – nikada. A ona je takođe zanimljiva. To je priča o gladnoj budali koja je pevala i plesala na ulicama Londona i skupljala sitniš.

Eto, moja priča! Znao sam šta je glad, šta znači biti bez krova nad glavom. Više od toga, iskusio sam ponižavajuću bol lutanja – okean ponosa u mojim grudima je besneo, i taj ponos je bolno ranjavan dok su mi bacali novčiće. Ali ipak, ja sam preživeo, stoga ostavimo ovu priču.

Bolje da pričamo o tebi. Posle tvog imena – Džeraldina – stoji moje prezime – Čaplin. Sa tim sam prezimenom više od 40 godina zabavljao ljude na zemlji. No ja sam plakao više nego što su se oni smejali. Džeraldina, u svetu u kojem živiš postoji mnogo toga osim plesa i muzike. Usred noći, kad izađeš iz veličanstvenih dvorana, možeš da zaboraviš svoje bogate fanove, no ne smeš da zaboraviš da pitaš svog vozača ima li kod kuće ženu, da li je trudna, imaju li novca za pelene za svoje nerođeno dete. Ne smeš da zaboraviš da gurneš novac u njegov džep.

Ponekad otiđi podzemnom železnicom ili autobusom, istraži grad peške. Posmatraj ljude. Traži udovice i siročad! I barem jednom dnevno kaži sebi: ”Ja sam jednaka kao i oni.” Da, ti si jedna od njih, dete moje. Umetnost, pre no što čoveku pruži krila da može da leti, obično mu polomi noge. I ako dođe dan da pomisliš kako si iznad publike, smesta napusti pozornicu i prvim taksijem otiđi na ulice Pariza. Poznajem ih jako dobro. Tamo ćeš videti mnogo plesača kao što si ti, čak i lepše, spokojnije, ponosnije.

Zaslepljujuća svetla pozornice tamo te neće pratiti. Njih obasjava svetlost Meseca. Pogledaj ih dobro! Zar ne plešu i bolje od tebe? Priznaj to, dete moje! Uvek postoji neko ko pleše bolje od tebe, ko svira bolje od tebe. I zapamti, tvoj otac je Čarli, seljak koji je psovao taksi, ismejana sirotinja koja je sedela na klupama Sene.

Proveo sam mnogo vremena u cirkusu. I uvek sam bio zabrinut za one koji šetaju na užetu. No moram ti reći kako većina ljudi dotakne dno mnogo gore nego oni.
Možda ćeš jednom na večeri biti zaslepljena dijamantom. Istovremeno će za tebe biti opasno, i biće neizbežno da padneš. Možda ćeš jednog dana očarati nekog princa. Tog istog dana, ti ćeš biti neiskusan šetač po konopcu, i pasti kao nikad pre.

Nemoj prodati svoje srce za zlato i dragulje. Upoznaj najveći dijamant – sunce. Srećom, ono sjaji za svakog. A kada dođe vreme i ti se zaljubiš, voli tog čoveka svim srcem. Rekao sam tvojoj majci da ti ona piše o tome. Ona bolje od mene razume ljubav.

Tvoje telo je prekriveno komadićem svile. U ime umetnosti ono se obnaženo može izložiti na pozornici čak, ali je važno da se uvek vrati, ne samo obučeno, nego i čisto. Ja sam star, i možda moje reči zvuče smešno. No, po mom mišljenju, tvoje obnaženo telo bi trebalo da pripada samo onom ko zavoli tvoju razotkrivenu dušu.

Nemoj se brinuti kako ćeš o ovome razmišljati za deset godina. Ne brini se, za deset godina ćeš biti starija. Znam da su očevi i deca stalno u nesuglasicama. I ne treba da se slažeš sa mnom, s mojim mislima, devojčice moja! Nisu mi draga poslušna deca. I dok god moje oči nisu prepune suza posle ovog pisma, želim verovati da je ova božićna noć – noć čuda.

Nadam se da postoji čudo i da si zaista shvatila sve što sam želeo da ti kažem. Čarli je ostario, Džeraldina. Pre ili kasnije, umesto u beloj haljini za pozornicu, moraćeš da budeš u žalosti i doći na moj grob. Ne želim sada da te uzrujavam. Samo pogledaj u ogledalo – tamo ćeš videti mene, moje kvalitete. Tvojim venama teče moja krv. Kada se krv u mojim venama ohladi, nadam se da nećeš zaboraviti svog oca, Čarlija. Nisam bio anđeo, ali sam uvek hteo da budem čovek. Pokušaj i ti.

Ljubim te, Džeraldina. Tvoj Čarli. Decembar, 1965.”

Izvor: noizz