Bliznakinje Ema i Mia rođene su 33. nedelji (FOTO: lična arhiva)

/11 /11

Put do naših devojčica nije bio tako lak. Nekoliko godina smo pokušavali da zatrudnimo, ali to nije išlo prirodnim putem. Sreća nam se nasmešila u prvom postupku vantelesne oplodnje. Ubacili su mi 1 embrion, koji se potom podelio tako da smo očekivali 2 princeze.

Problemi

Tada je počelo. Već u 6. nedelji sam prvi put prokrvarila, otišla u hitnu pomoć, gde nisu našli razlog krvarenja. To se zatim ponavljalo do 17. nedelje, u međuvremenu sam bila tri puta hospitalizovana. Pošto sam očekivala jednojajčane blizance, 14 dana sam bila na pregledu u ljubljanskom porodilištu i srećom na svim pregledima je bilo sve u redu.

U prvom postupku vantelesne oplodnje ubacili su mi 1 embrion, koji se potom podelio, tako da smo očekivali 2 princeze.(FOTO: lični arhiv)

Visok pritisak

U 32. nedelji imala sam redovni pregled kod svog ginekologa. Osećala sam se sasvim normalno i jedva sam čekala da vidim devojke na ultrazvuku. Ali i pre nego što sam stigla do ginekologa, stvari su se zakomplikovale. Sestra mi je izmerila krvni pritisak, koji je bio prilično visok (145/93), a takođe su bili i povećani proteini u mojoj mokraći. Kad sam došla do ginekologa, odmah mi je rekla da me šalje u bolnicu. Takođe mi je savetovala da samo spakujem torbu, jer ću gotovo sigurno biti odvedena u ljubljansko porodilište, zato što nosim jednojajčane blizance i tek sam ušla u 32 nedelju. I bila je u pravu.

Došla sam popodne u porodilište u Izoli, tamo su me zadržali, dobila sam tablete za snižavanje krvnog pritiska, prvu injekciju za razvoj pluća i morala sam da skupljam urin cele noći. Kako su se rezultati pogoršavali, odlučili su da me prevezu u Ljubljanu. U Ljubljanu smo stigli za manje od 40 minuta vozilom Hitne pomoći koje je vozio sa sirenama i svetlima. Sama sam se međutim, i dalje osećala sasvim normalno.

U Ljubljani su prvo povećali broj tableta za snižavanje krvnog pritiska i dali mi još jednu injekciju za pluća. Svakodnevno su mi proveravali urin, a stanje se pogoršavalo svaki dan.

PROČITAJ JOŠ: Priče o malim herojima: Potvrđena je sumnja na patuljast rast

HELLP sindrom i carski rez  

Sećam se da sam nekoliko dana pre porođaja imala vrednost proteina u mokraći 156, a normalna vrednost je do 2,2. Enzimi jetre su se takođe povećali, a trombociti smanjili, što je ukazivalo na blagi HELLP sindrom.  

Tako su nakon 4 dana zaključili da bi za mene i devojke bilo najsigurnije da zaključimo trudnoću. Zbog položaja devojčica odlučili su se za carski rez koji je obavljen u spinalnoj anesteziji. I tu se malo zakomplikovalo, jer drugu devojčicu nisu mogli da izvade i morali su da naprave dodatne rezove, zbog čega sam izgubila 2 litre krvi. Sećam se samo njenog plača, a onda sam zaspala. Probudila sam se na intenzivnoj nezi gde sam bila priključena na transfuziju.

Rođene su u 33. nedelji (FOTO: Lični arhiv)

Srećom, međutim, devojčice Mia i Ema bile su zdrave i uprkos tome što su rođene u 33. nedelji i sa težinom od samo 1720 g i 1820 g, nije im bila potrebna pomoć u disanju, već samo nekoliko dana tople posteljice.

PROČITAJ JOŠ: VIDEO: Beba spava u vodenjaku, doktori je bude

Dolazak kući i šok 

Nakon 14 dana porodilišta, napokon smo se vratili kući kao nova četvoročlana porodica. Tu smo se navikli jedni na druge i uživali. Do 24.10.2019, kada je Mia propustila 1 obrok noću. Ujutro je jela normalno, ali je bila vrlo bleda. Pošto smo tog dana zakazali prvo kupanje, sačekali smo patronažnu sestru. Procenila je da je najbolje ako Miu odvedemo kod pedijatra na pregled. Pedijatar je samo pogledao i uputio nas na hitnu. Mia je postajala sve žutija, razmišljali smo o žutici i nismo ni slutili šta nas čeka.

Mia je postajala sve žutija, razmišljali smo o žutici i nismo ni slutili šta nas čeka. (FOTO: lični arhiv)

Odmah po dolasku u hitnu pomoć, medicinska sestra je procenila da Mia nije u redu i u trenutku je soba bila prepuna lekara i medicinskih sestara. Bilo je kao u filmi ili poput noćne more. Požurili su da je svuku i davali joj injekciju za injekcijom. Samo smo ćutke posmatrali u uglu te sobe i postali smo svesni ozbiljnosti njenog stanja tek kada je lekar naredio sestri da pozove Ljubljanu jer će im trebati helikopter. Naša princeza se borila za svoj život.

Bakterijski meningitis i sepsa

Mia je bolovala od bakterijskog meningitisa sa sepsom. Proživljavali smo najteže trenutke razdvojeni. Otac je bio sa Miom u Ljubljani, a njena sestra Ema i ja smo bile u izolskoj bolnici, gde su želeli da se uvere da je Ema zdrava. Srećom bila je i nakon 5 dana smo ponovo bili na okupu, ali nepotpuni jer je Mia bila na odeljenju intenzivne nege Pedijatrijske klinike. Pošto se bakterija, uprkos tome što je dobila odgovarajući antibiotik u bolnici u Izoli, proširila po celom telu, Mia je trpela krvarenje u mozgu i prognoze lekara nisu bile sjajne.

Mamina bol

Bio je ponedeljak, dan koji sam jedva čekala jer ću napokon videti Miu nakon pet dugih dana.

To jutro, u Ljubljani, doktorka je želela da Miin otac potpiše dozvolu za magnetnu rezonancu glave. Svako ko je nešto slično potpisao već zna da u dozvoli stoji da se mogu dogoditi mnoge stvari, uključujući i smrt. I pošto je želeo da čuje od doktora zašto joj je to uopšte potrebno, zamolio je za pojašnjenje. Nažalost, od prvog dana smo imali vrlo loše iskustvo sa tom doktorkom, i ona je njegov zahtev shvatila kao činjenicu da on ne želi da potpiše dozvolu, i istovremeno kao napad na nju i nepoverenje u njen rad. A to je bilo daleko od istine. Samo smo želeli objašnjenje šta se dešava sa Miom i šta nas još čeka. Učestvovala sam u ovom razgovoru preko telefona i čula sam samo da je situacija sa Miom loša i da ne znaju šta će se dogoditi. Suze su potekle i bila sam uverena da idem u Ljubljanu samo da se oprostim od nje.

Još se jasno sećam trenutka kada sam prvi put ušla na jedinicu intenzivne nege. Tu su najmlađa deca, ali se ne čuje bebin plač. Čuje se samo pištanje aparata.

A Mia je takođe bila prikačena na sve moguće aparate. Bila je sasvim drugačija, natečena od svih lekova, ali i dalje moja. Uhvatila sam je za ruku i rekla joj da će biti sve u redu. I stalno sam joj govorila te reči. Jednostavno smo odlučili da će sve biti u redu i da ništa drugo ne dolazi u obzir.

PROČITAJ JOŠ: Kada će ovakvi bolnički kreveti biti i u srpskim porodilištima?

Sledećeg jutra imali smo sastanak sa njenim lekarom jer su stigli rezultati magnetne rezonance. Njene reči su tačno ovako glasile: Kao što sam i pretpostavila, krvarenje joj je oštetilo mozak, preživeće, ali ima cerebralnu paralizu.

Ne, ona će imati, ne da postoji šansa da će imati, već da ima. Do tada sam zamišljala nekoga sa cerebralnom paralizom nužno u invalidskim kolicima. Pitala sam doktorku šta to tačno znači. Odgovorila je da nam to ne može reći.

Takođe sam je pitala da li znaju kako je došlo do zaraze i ona mi je hladnokrvno rekla da sam ja kriva za to. Da sam je ja zarazila. Sada, zamislite majku, 3 nedelje nakon porođaja, punu hormona i već na ivici, koja ne zna da li će njena ćerka uopšte preživeti.

Do danas ne znam kako sam nastavila uljudan razgovor, a da se nisam slomila.

Neonatalno odeljenje

Posle 14 dana na intenzivnoj nezi, Mia je prebačena na neonatalno odeljenje. Jedva smo dočekali taj dan. Naravno, jer je to značilo da se stanje popravilo i da ćemo konačno moći da je držimo u naručju, a i zato što je to značilo da tu doktorku više nikada nećemo videti.

Napokon sam je mogla držati u naručju. (FOTO: lični arhiv)

Međutim, već prvog dana naišla sam na doktorku koja mi je rekla da je užasno ono što nam se dogodilo i da je na sreću barem druga ćerka zdrava, a Mia će biti ono što će biti. Moj odgovor je bio samo: Ono što se dogodilo, nažalost, ne može se promeniti. Mia je naša i prihvatamo je takvu kakva jeste. I mi ćemo učiniti sve što možemo i verujemo da će biti u redu. Posle toga me ostavila na miru.

Prognoze su bile loše

Njihove prognoze su takođe bila loše. Rekli su da je Mia imala epileptične napade (kasniji pregled pokazao je da ih nije imala), da nije uspostavila kontakt očima (iako nas je uvek gledala direktno u oči, ali njih nije nikada) i da ima problema sa hranjenjem. "Hranite je na flašicu", rekli su, "dojenje zaboravite" (sisala je istog dana kad smo se vratili kući). Međutim, lekari sa ovog odeljenja nisu govorili ni o kakvoj dijagnozi.

Konačno kući

Tako smo konačno doveli Miu kući nakon 3 nedelje i ponovo smo bili svi zajedno.

Odmah smo počeli da pohađamo fizioterapiju i tamo dobili najsrdačnijeg fizioterapeuta kome ćemo biti zahvalni do kraja života. Takođe i svim lekarima koji su je spasili.

U međuvremenu lekari su takođe otkrili da Mia ima urođenu bubrežnu manu, što znači da je podložnija infekcijama i da mora svakodnevno da uzima antibiotike. Moramo voditi računa da pije dovoljno tečnosti kako bi smo sprečili infekciju urinarnog trakta, jer bi se infekcija odmah proširila na bubrege. Stanje bi se moglo poboljšati samo od sebe ili nestati i iskreno se nadamo da joj neće biti potrebna operacija.

Naš veliki borac Mia danas ima 18 meseci, zaostaje u razvoju, ali napreduje. Iz dana u dan. I to je jedino što nam je važno. Ona je najnasmejanija, najstrpljivija i najradoznalija devojčica na svetu. I kao što smo tada verovali, verujemo i danas da će ona postići sve što želi u svom životu.

PROČITAJ JOŠ: Cepanje na porođaju: Kako ga izbeći?

Izvor: Ringaraja.net