Moje zlato je trebalo da dodje na svet 1. januara 2013. godine. Ipak, od početka decembra 2012. ja sam željno iščekivala dan kad ću ugledati moj mirišljavi zamotuljak i sve sam se nadala da ću se ipak poroditi pre predvidjenog termina. Medjutim, dodje i taj prvi dan u novoj godini, a mojoj se bebici usladilo u maminom stomaku i nije hteo da žuri. Na prvoj kontroli nakon termina, 3. januara radjen je i ultrazvuk kada mi je doktor rekao da je smanjena količina plodove vode i da beba mora vani. Kada sam to rekla doktorki koja mi je vodila trudnoću, njen odgovor je glasio da se ne opterećujem manjkom plodove vode jer je to sasvim normalno za 41. nedelju trudnoće. Sve se to dešavalo u Domu zdravlja.
U ponedeljak, 7. januara na veliki hrišćanski praznik Božić, otišla sam na Odeljenje ginekologije, jer doktorka koja mi je vodila trudnoću u DZ nije radila tog dana. Na svu sreću!!! To jutro mi je doktor na odeljenju rekao da sam otvorena dva prsta i da imam jako malo plodove vode pričajući o tome kao o nekom mom propustu i da on više ne bi odlagao porodjaj. Bila sam spremna i na tu varijantu, jer mi je kao i svakoj majci najbitnije zdravlje deteta i da sve prodje kako treba. Indukovani porodjaj baš i nije bio na mojoj listi želja, naprotiv, toga sam se i najviše plašila dok sam ranije razmišljala o porodjaju. Ali ne i sada...Sada kad sam više izgarala od iščekivanja da vidim svoj životić, i kad već postaje rizično čekati, nije mi palo na pamet da se plašim nečega kao što je indukcija.
U 12h su počele pripreme. Obrijali su mi stomak kako bih bila spremna za eventualni CR, jer je to jutro doktor procenio da beba ima 4200gr. Ipak, ni on ni ja nismo bili za tu soluciju i dogovorili smo se da damo sve od sebe da bebac izadje prirodnim putem.
U 13h uključili su me na indukciju. Bolovi nisu bili toliko jaki, nešto nalik menstrualnim, kao što su mi i objašnjavali u školi za trudnice. U 15h me je dr pregledao i rekao da sam otvorena tri prsta i da me dovedu za sat vremena u ambulantu da mi prokinu vodenjak. Tako je i bilo. Izašlo je jako malo plodove vode i tad sam već bila otvorena pet prstiju. Sećam se da mi je sestra rekla da smo na pola puta, tako da sam očekivala da ću se najverovatnije u roku od tri sata poroditi, mada sam znala da to niko ne može da mi kaže sa sigurnošću.
Neko vreme nakon toga počeli su veoma jaki bolovi. Osetila sam kako mi se kosti razdvajaju. Konačno sam znala kako to izgleda, jer su svi pričali da mnogo boli ali nisam to mogla zamisliti. Sestra mi je rekla da mogu da ustanem i da šetam ako mi je tako lakše. Skupila sam snagu i ustala sa kreveta, tako da sam se mogla oslanjati na komodu prilikom kontrakcija. Posle nekog vremena pomislila sam da mi je verovatno bolje da se vratim u krevet da se ne bih srušila. Kako sam legla, osetila sam da se bebac spustio i dobila sam napone. Babica je ubrzo došla i uz pomoć sestre me odvela u porodjajnu salu koja je dvadesetak metara udaljena od sobe u kojoj sam ležala.
Medjutim, dok sam se pela na sto za poradjanje, otkačila mi se infuzija, pa se bebac podigao dok su mi je nameštali. Tako da sam morala opet da ležim na boku i čekam da se spusti. U jednom trenutku doktor je rekao da se okrenem na ledja i da guram svom snagom. Više sam bila izbezumljena od tolikih napona koji su se dešavali dotad tako da nisam ni brojala iz kog napona je izašla beba. Sećam se da su me sekli i da mi je doktor legao na stomak da bi nakon toga rekao da se vidi kosica. U tom trenutku sam pomislila da nazad nema. Sad je kasno za CR, tako da moram skupiti svu snagu iz vasione da bi bebac izašao. U 17 i 40 videla sam to sićušno telo u rukama babice.
Medjutim, ništa se nije čulo. Ja sam uporno ponavljala: da li je dobro, da li je sve u redu, dok su babica i sestra pokusavale da mu izvuku višak tečnosti iz nosa. Doktor je rekao: " Čestitamo, dobili ste sina. Sve je u redu!" Trenutak kada sam čula plač moje bebice, bio je najsrećniji trenutak u mom životu, nešto neopisivo i čudesno. Danima sam zamišljala kako će ta bebica izgledati, kako će zvučati a sad sam sve to konačno otkrila. Stavili su mi je na grudi tako da sam videla samo teme pokriveno sa puno smedje kosice.
Izmerili su da ima 3600gr i da je 53cm dugačak a onda su ga stavili u toplu kolevku, u prostoriji sa moje leve strane koja je od porodjajne sale odvojena staklom, tako da sam svih dva sata nakon porodjaja i ušivanja mogla da uživam gledajući svog malog andjela. Božanstven je osećaj gledajući kako mu se očice otvaraju na moj glas.
Kad sam izašla iz porodjajne sale smestili su me u sobu gde su mi odmah zatim doveli malenog na podoj. Spustili su ga da leži pored mene a ja nisam imala snage da se spustim da ga pogledam, niti sam umela da ga podignem. Tu prvu noć su ga odveli u boks za bebe a ja sam ga toliko bila željna. Nisam mogla spavati celu noć od sreće i uzbudjenja, i jedva sam čekala jutro znajući da će ga tad doneti u krevetić do mene. Nije bilo veće sreće kad sam se tog jutra vratila sa tuširanja i videla moje malo čedo kako leži pored mog kreveta. Tad je počela jedna sasvim nova etapa u mom životu. Sada znam da više nikad neću biti usamljena, jer imam nekog koga ću nositi u srcu celog svog života, bez obzira na sve.