/11 /11

"Svi smo mi u Srbiji svesni da polako nestajemo i da nam je zato potrebno više trudnih žena. Srbi moraju da imaju više dece – Srbi da prave, Srpkinje da rađaju. Ono što je pomalo smešno je to da o problemu nataliteta često govore oni koji više dece ne mogu da imaju usled duboke starosti, pri čemu se dok su bili pri snazi nisu se mnogo proslavili. Ni mladi se zagovornici rešavanja problema srpskog nataliteta nisu baš odlikovali ličnim rezultatima u borbi protiv bele kuge. Prepodobni vladika Amfilohije koji se putenih čari samovoljno odrekao i za sebe odredio ulogu drveta koje plodove ne rađa, grmi na posrnule Srpkinje koje zatiru umesto da rađaju nove Obiliće. A niko da pita presvetlog i uzvišenog – napravi li ti kog Obilića pope kad si tako zapenio? Zavide mnogi pravoverni Srbi Saudijcima i čistom i moralnom društvu Talibana, gde žene pokrivene ćute, a rađaju rano i mnogo. Čeznemo za društvom u kome će žene prihvatiti da budu naše sluškinje i mašine za rađanje našeg potomstva koje će one odgajati, vaspitavati i po mogućstvu izdržavati. Naš prezir prema ženama se vidi i u tome što razgovaramo o tome da li ili ne treba dopuštati abortus, ali se uopšte i ne osvrćemo na pitanje da li je jednoj nesrećnoj ženi koja mora da donese veoma tešku odluku potrebna podrška i ako da, kakva joj je podrška potrebna. Što neće da rađa? Razmaženo to i pobesnelo! Kako su mogle naše bake, a ove današnje ništa!? Eto da imamo više para više bi se rađalo.

Slušajući sve ovo ja da sam žena prvo bih se dobro naoružao i tako oružan stupao ovim užasno ženomrzačkim društvom.

Evo jednog kratkog prikaza kako ja mislim da treba da izgleda postavka borbe protiv bele kuge u Srbiji:

- Žena je ravnopravno ljudsko biće koje ima pravo na svoju ličnost izvan njene važne reproduktivne uloge. Ako muškarac nije samo njegovo spolovilo, onda ni žena nije samo materica i jajnici. Mnogi od nas, u koje zasigurno i sam spadam, samo van oblasti spolovila mogu da dostignu bilo kakvu zavidnu veličinu.

- Naše bake su mogle isto onako kao što mogu i danas žene u Avganistanu, Pakistanu ili Saudijskoj Arabiji. Ako te udaju sa 14 godina, nepismenu, pri čemu si u kući od malena gledala kako je normalno da se ženi motkom pamet u glavu uteruje, gde ukoliko ostaneš bez zaštite muških članova porodice postaješ dostupna za svakojaka zverstva koja čak i ne nailaze na veću osudu društva, kad te tako mladu zabrade i prodaju kao stoku u zamenu za drugu pravu stoku, koji stvarno izbor imaš? Rađaj, ćuti i možda preživiš silne porođaje – muževljeve ili očeve batine ako se usprotiviš ili pokušaš da pobegneš sigurno nećeš. Setite se svih onih filovima koji prikazuju stare svadbe (ne samo srpske, bilo čije). Seoska mlada ne igra, ona se ne raduje. Mlada po pravilu plače. Što od reda (tuguje jer napušta roditeljsku kuću), što od saznanja šta je u drugoj kući u koju su je dali čeka. Koliko je generacija mladih devojaka ležalo uplakano pošto je prve bračne noći izgubilo nevinost od svog novopečenog muža, čoveka koga prvi put vidi tog dana, koji je verovatno pijan do izbezumljenja i koji se svakako nije starao o njenim potrebama, već je žurio da se pohvali krvavim čaršavom pred isto tako pijanim svatovima. Jezivo. Svakoga ko se zalaže za ugovorene brakove treba prvo podvrgnuti jednom ovakvom ugođaju, i to kao pasivnu stranu, pa ga onda pustiti da priča. I svaki put kad ponovi glupost opet isto.

- Odgajanje potomstva kod homo sapiensa je zajednički posao u kome oba roditelja imaju važnu ulogu. Ako se žena ne može osloniti na svog životnog saputnika i ako je cela naša kultura i društvo zasnovano na pristupu da je žena ta koja mora da se brine za decu, da to nije muški posao, pri čemu su muškarci nekako prigodno zaboravili onu drugu stranu medalje – da je muški posao da izdržava porodicu, onda se moramo zapitati, a što bi naše žene sa nama takvima decu pravile?

- Izvadivši žene iz mraka nepismenog sujeverja u kome su vekovima živele, mi smo im stavili u izgled bolju budućnost. A ona je za žene važna jer su sudbine njihovih baka bile jezive i tragične i niko normalan ko ima mogućnost izbora se tom i takvom životu ne bi vraćao.

Sada pred sobom imamo tri mogućnosti:

Izbor A – Da pokušamo da točak vremena vratimo unazad. Da naše devojčice izvadimo iz škola i da im zabranimo sredstva komunikacije sa spoljašnjim svetom, da im otmemo udžbenike i u ruke stavimo varjaču i Patin kuvar. Treba početi od mladih, jer sa ovim starijim ćemo imati muke. Da im usadimo pravoslavni moral (pojma nemam šta to tačno znači, ali mi uvek padnu na um žene sa maramama u crkvama koje smerno ćute pored svojih muževa i gledaju u patos) i da ih udajemo za momke iz kuća naših dobrih prijatelja – da razmnožavamo decu zajedno. Ma koliko žudeli za njome, ova mogućnost je krajnje jalova zato što će od žena u Srbiji ostati samo one koje ne uspeju da pobegnu. Lako je Saudijcima i Afganistancima čiji mir štite neprohodne pustinje u kojima je svaka pobegulja osuđena da skapa od gladi i žeđi. Ove naše su za sat ili dva najviše prešle granicu i otišle da orgijaju sa raskalašnim strancima kojima vole da se podaju. Ku..e! Dakle, ništa od Izbora A. Ubi nas zli Zapad.

Izbor B – Ono što činimo danas. Ništa, osim što ženama dajemo do znanja da ih duboko preziremo i da smo nezadovoljni što neće više i brže da rode, da ćute dok se muče da decu odgajaju, što nisu spremne da budu heroine kao Petrija. Izbor B je savršen da stvori i razvije duboko nesrećno društvo u kome niko nije zadovoljan – društvo iz koga se sa radošću beži. Tu smo svakako uspešni, ali mi se čini da nam to nije bio cilj.

Izbor V – Da umesto da se bavimo ženama, koje su svakako sposobne da brinu od sebi, pažnju usmerimo na sebe. Da vidimo da li možda mi, oplođivači, možemo da učinimo sebe privlačnijim za one koje treba da oplodimo i time spasimo srpstvo. Kako da stvorimo okruženje u kome će nam se Srpkinje voljno podati da stvaramo nove naraštaje?

Evo nekoliko predloga:

- Da u državi stvorimo takav sistem koji će se sa najvećom mogućom oštrinom odnositi prema očevima koji ne plaćaju alimentacije i izdržavanje dece. Da za laganje o visini primanja za potrebe određivanje visine alimentacije ili izdržavanja preti ozbiljna i zatvorska i novčana kazna. Da to isto važi za propuštanje da se na vreme plati alimentacija i izdržavanje dece. Da kao društvo pustimo i nastavimo da puštamo krv očevima koji nisu dostojni da nose to zvanje.

- Da se suočimo da smo duboko bolesno i nemoralno društvo koje traži od žene da rodi, ali zato joj nudi da se na poslu ili ukoliko traži posao smatra krivom, nesposobnom, neželjenom, prokuženom ako se drzne da zatrudni. Ako nam za sada privatni sektor izmiče kontroli neka se za žene odvoji 80% svih radnih mesta u javnoj upravi i državnim preduzećima (uključujući i ona rukovodeća). Neka div-junaci razmahanih spolovila podnesu tešku borbu koju nameće slobodno tržište zarad budućnosti svog potomstva i vaskolikog srpstva.

- Umesto da bacamo pare u raspevane fontane i neupotrebljive avione, hajmo da uvedemo potpuno besplatne jaslice, obdaništa i predškolske ustanove za svu decu u Srbiji. Da im pružimo efikasnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu. Da zidamo sportske terene za decu, gde će ona moći da razvijaju zdrave navike, a ne da lečimo roditeljske komplekse i patologije pokušavajući da izgradimo vrhunske sportiste od jadnih osmogodišnjaka.

- Pružimo, a onda zahtevajmo od očeva da igraju ravnopravnu ulogu u odgajanju dece. I očevi treba da dobijaju odsustva za odgajanje dece, ukoliko npr. žena želi da radi ili je pak ona jedni zaposleni član porodice. Umesto uzaludnih časova veronauke, počnimo da učimo našu decu (jer oni će jednog dana da prave decu) kako da se odnose jedni prema drugima, na koji način trebaju da se poštuju, kako da dele odgovornost. Da učimo sinove da je muškarac koji menja pelene gazija, a da je onaj koji umesto toga gubi vreme po stadionima baba. Jer gazije brane opstanak srpstva, a navijaštvo je jalova rabota prikladna babama.

- Otvorimo širom Srbije škole roditeljstva gde bi se mladi roditelji spremali za ono što ih čeka i podržimo instituciju patronažnih sestara.

- Da zatvorom i oduzimanjem vozila kažnjavamo onoga ko parkira na pešačkom prelazu tako da mlada majka sa kolicima ne može da prođe.

- Da ako već ne možemo da je ritualno raščerečimo barem otpustimo medicinsku sestru koja porodilji kaže a nisi se tako drala kad si širila noge.

- Da muškarac koji digne ruku na ženu ili dete oseti kako mu do krvi puca koža i kost pod čeličnom pesnicom državne sile koja udara onako kako se to radi kada se brani sopstvena budućnost. Što bi rekao Esad Paša – da se češu i gde ih ne svrbi!

- Da učinimo da su srpska porodilišta za primer.

Da kao društvo stanemo uz naše žene i da im pošaljemo poruku tu smo sa vama i uz vas, i da nije lako ali zajedno možemo da prebrodimo sve i to tako da teret podelimo. Da im pokažemo da ih poštujemo i uvažavamo kao ravnopravne. Ne kao princeze ili lepotice, ne kao nežne cvetove, ne – nego kao ravnopravne članove društva koji mogu i moraju da očekuju da dobiju isto i pruže isto kao i ova druga polovina. Jer muškarac može sve osim da rodi i da doji. A žena može sve što može i muškarac i bez muškarca– osim da postane majka (muškarac je ipak potreban na ovaj ili onaj način). Ako je to tačno, a jeste, zašto onda naše društvo ne prilagodimo biološkoj realnosti umesto da se stalno vraćamo neuspešnim primerima iz prošlosti sa kojima nema ni napretka ni sreće.

Da li je ono što ja predlažem savršeno. Ne, ali je svakako bolje od preostale dve alternative. A i nekako je lepša i prijatnija, za sve. "

Autor: Svetislav Kostić