Probudila sam se, pa koliko ono beše, oko 06h izjutra, otišla do kupatila, jer sam osetila slabije bolove na samo 2-3 minuta... kad ono vidim krv crvenu kao vino... lagano se ja istuširam, sredim i ajd da budimo taju.

 

Stigli smo već u 07h u porodilište, malo sačekali prijem i odmah me dr pošalje na pripremu. Naravno, na pregledu sam htela da umrem koliko je dr bio "nežan" - ubilo se!

 

Stigoh na pripremu gde sam čekala jedno dobrih 1h, sa još jednom devojkom, koja je jedva izdržavala, dok sam se ja pitala kako to da me ne boli jače! Dolazi u međuvremenu neka sestra i pita nas koja je otvorena 5 prstiju, ona kaže da nije, i ostajem samo ja, ali mi dr na pregledu nije ni rekao koliko sam i da li sam otvorena. Pretpostavila sam čim me je poslao na pripremu, da sam onda ja ta koja je otvorena 5 prstiju. I tako ja opet čekam, postavljena na CTG... i čekam... i čekam... da bi mi rekli da sam jedva otvorena 1 prst... kolika omaška, pomislih, svaka im čast!

 

I tako me oni pošalju u sobu "za čekanje", barem je bilo kreveta tamo. Al naravno, nit mogu da spavam, nit išta, jer su bolovi postajali sve nepodnošljiviji.

 

Posle niza odlazaka na CTG i preglede, od kojih su mi oči ispadale, ja odlučim da odem i tražim da me postave na epidural, jer nalete kontrakcija sam jedva izdržavala. Naravno, pošto je na dežurstvu bio od moje kume dr, odmah je naredio sestrama da me stave na epidural i u porođajnu salu. Uh, što sam se obradovala, samo što nisam ni pretpostavljala kako će sve to teći.

 

Nakon nekog vremena, kako sam postavljena na porođajni sto, došao je najbolji anesteziolog koji postoji! Mislim da bih umrla na onom stolu da mi nije bilo njega! Stavio mi je kateter za epidural i pustio anesteziju. Naravno prolazili su sati i sati od tih famoznih 14h od kako sam legla na sto. U nekom momentu je morao da ga isključi, jer sam se jako sporo otvarala, a pregledali su me kako je ko stigao - mislila sam da ću išutirati nekog na kraju! Svo vreme sam se pitala da li je moguće da na jednom mestu može biti toliko bezosećajnih ljudi!

 

Kad je anestezija prestala da deluje, au ljudi, pa to je bio pakao... ali kao po mom starom dobrom običaju, ja bih i pakao prećutala, pa sam tako ćutala i jaukala u sebi nekoliko časova. Pošto su ceo dan imali jako puno carskih rezova, svi lekari, sestre, babice... su bili stacionirani u sali za carske, sve dok se negde uveče, nisam više znala ni koji je dan, ni koliko može sati da ima, nije pojavio moj anesteziolog koji me je na kraju i pregledao i rekao da sam skroz otvorena (zamislite anesteziolog me je pregledao, i pritom bio najnežniji od svih onih tamo zajedno)!

 

Dođe i taj momenat da se porodim! Odjednom se oko mene stvoriše 20 njih, odakle, nemam pojma, jer je do pre samo jednog minuta bila totalno prazna sala za porođaje! Kaže meni doktorka, ajd sad guraj... ja osetim napon u gornjem delu stomaka, al kud ću kad ne osećam ama baš ništa dole, napnem se ja jednom i ne uspe mi, kad čuj doktorku: ajde bre, ženska glavo guraj, ili ću da ti je vadim vakumom! Ma mislim se ja, vadiću ja tebi glavu vakumom, debela kravo! Naleže ona meni drugi put na stomak, pa ljudi ja sam tada zvezde prebrojala - nit sam mogla da udahnem za napinjanje, nit sam mogla da joj kažem da me pusti da prvo uhvatim zalet, ma ništa! Kako se žena samo prodra, kao da sam se porađala 300 puta do tad! I ja naravno uzmem najveći zalet treći put, naravno sa njom na mom stomaku i rebrima i izbacim ja moju malenu Saru u 23.20h...jaoj ljudi kakvog li osećaja u tom momentu... sve prethodno sam zaboravila u sekundi - gledala sam kako je izvlače i samo što mi suze nisu krenule od sreće, ali naravno, ja ponosna, kako Bože moj da pustim suzu pred totalno nepoznatim osobama!

 

Elem, odnesoše mi bebu na pranje, sređivanje, merenje... a ja sam sve to gledala, jer je taj boks bio tačno naspram mene... donose mi je, a ja gledam mog dr-a kako piše poruku mojoj kumi da sam se porodila... naravno pretpostavila sam da niko od mojih nije ništa znao, jer nisu davali nikakve informacije, niti je iko mogao da bude u bolnici od mojih. Uh, kad su mi je stavili u naručje, jaoj sreće neopisive!

 

Naravno, ležanje nekih 2h na stolu... odlazak u sobu, gde su bile već dve mame... Uh, ja sam bila neviđeno iscrpljena, ali nisam mogla da dočekam da mi donesu bebca mog! Malo sam uspela da odspavam tokom noći, i ujutru su mi je doneli! Bila sam kao izgubljen slučaj, nisam mogla da odvojim pogled s nje, a pošto sam bila sva izbodena i kateter mi je još bio u leđima, nisam je ni držala, jer nisam mogla, nažalost!