/11 /11

Zato je važno znati šta u kojim godinama možete očekivati od deteta: od 3. do 5. važna im je igra za razvoj mozga, u 4. uče samokontrolu...

Detinjstvo bi trebalo biti bezbrižno i neopterećujuće, no zbog ubrzanog tempa života kojim većina odraslih živi ponekad se povećavaju i roditeljska očekivanja od dece.

Roditeljsko okruženje i dom je sredina koja detetu predstavlja sigurno utočište od spoljnog sveta, mesto gde se oseća sigurno, voljeno i prihvaćeno. Međutim, ako roditeljska očekivanja u bilo kojem segmentu značajno prelaze detetove mogućnosti, dete tad postaje frustrirano, a roditelji nezadovoljni.

- Najčešća nerealna očekivanja roditelja su da će dete moći regulisati svoje emocije. Detetu treba roditelja da mu pomogne da se smiri jer ono još nema veština da bi samo sebe moglo smiriti. Nadalje, drugo često nerealno očekivanje od roditelja je da će dete, ako razgovara s njim o određenom ponašanju, upute ‘kako da se ponaša’ moći primeniti u sledećoj stresnoj i izazovnoj situaciji. Zapravo je ovo povezano s prvim nerealnim očekivanjem – ako dete ne zna samo sebe smiriti, tad ne može ni promeniti ponašanje - pojašnjava mag. psihologije Tatjana Gjurković iz Centra Proventus. Ponašanje je rezultat detetovih osećaja i misli o sebi i drugima isprepletanima određenim telesnim senzacijama. Tako da je potrebno prvo učiti i biti podrška detetu u regulisanju njegovih emocija, prepoznavanju telesnih senzacija, da bi potom dete moglo promeniti svoje ponašanje u novoj izazovnoj situaciji.

Kako bismo shvatili što uopšte dete u kojoj fazi odrastanja do 5. godine može postići, potrebno je detaljnije upoznati etape razvoja deteta i njegova ponašanja. U periodu do 12 meseci dete se treba osećati sigurno i zaštićeno te mu treba bezuslovna ljubav i nežnost. U ovom razdoblju dete intenzivno plače kad želi nešto poručiti, a svet istražuje tako da stavlja stvari u usta ili ih dira ručicama. Između 1. i 2. godine dete postaje istraživač, počinje hodati i govoriti te brzo uči veliki broj reči. Voli svoju nezavisnost, ali je želi vežbati u sigurnom okruženju i ne razume da ga roditelj želi zaštititi kad mu govori: “Ne!”. U ovom razdoblju dolazi do detetovih ispada ljutnje jer još ne može jasno reći kako se oseća. Između 2. i 3. godine dete počinje polako shvatati svoje osećaje, počinje se bojati mraka jer počinje shvatati pojam opasnosti te razume osnovnu razliku između stranih ljudi i roditelja.

Ako se roditelj udalji iz prostorije u kojoj je dete, ono će vrlo verovatno početi plakati jer ne zna kad će se roditelj vratiti. Stoga u ovom razdoblju dete još nije spremno za to da ostane samo u nekom prostoru i nema još dozu samostalnosti vezanu uz takvo ponašanje, koju roditelji često očekuju kod trogodišnjaka. U razdoblju između treće i pete godine igra je neophodna za razvoj dečijeg mozga, a kroz nju dete uči empatiju i sagledavanje tuđih stajališta. U ovom periodu roditelji trebaju dopustiti detetu da im pomaže u svakodnevnim zadacima jer tako uči važne veštine. A da roditeljska očekivanja često prelaze detetove mogućnosti pokazalo je i nedavno nacionalno istraživanje provedeno u Americi. Grupa američkih naučnika okupljena u grupaciji “Zero to three” provela je istraživanje među roditeljima o njihovim očekivanjima od dece u periodu do tri godine. Istraživanje je pokazalo da većina roditelja preuveličava sposobnost samokontrole kod mlađe dece, kao i kontrole nad njihovim osećajima.

Rezultati su pokazali da 56 posto roditelja veruje da deca imaju kontrolu impulsa odupreti se želji da naprave nešto zabranjeno i pre perioda od tri godine, a 24 posto roditelja veruje da deca imaju sposobnost kontrolirati svoje emocije i ispade besa (tantrume) u periodu od samo godinu dana.

Dr. Matthew Melmed pojasnio je rezultate istraživanja rekavši kako su realna očekivanja roditelja o sposobnostima svoga deteta ključna za potporu zdravom razvoju i smanjenju stresa kod roditelja i tog deteta.

Na primer, ako roditelj misli da dete ima sposobnost veće samokontrole nego što je zapravo ima u određenom periodu, to može dovesti do velike frustracije kod roditelja.

Psiholozi, naime, kažu da se samokontrola kod deteta zapravo razvija između 3. i 4. godine te treba još toliko proći dok se može koliko-toliko početi dosledno koristiti njome. Veština deljenja s drugima i osnovna kontrola emocija razvija se takođe između 3. i 4. godine. Psiholozi poručuju da je u ranim dečjim godinama važno poučavanje, a ne kažnjavanje.

 Da bi se dete osećalo dobro i gradilo pozitivnu sliku o sebi što čini samopoštovanje, potrebno je da su očekivanja roditelja i drugih roditeljskih figura u detetovoj okolini u skladu s njegovim razvojnim mogućnostima i sposobnostima. Kad su roditeljska očekivanja dugotrajno previsoka, u detetu to može izazvati osećaj napetosti, nesigurnosti, anksioznosti i sram jer ne uspeva ostvariti roditeljska očekivanja - pojašnjava Gjurković.

Na primer, ako roditelj očekuje od deteta da reguliše svoje emocije tako što će mu reći da se “prestane ljutiti” i da “razmisli o svojem ponašanju u svojoj sobi” te ga u isto vreme oblači i hrani, šalje mu dvostruku poruku – s jedne strane ima previsoka očekivanja da će petogodišnjak moći samog sebe smiriti/iz regulisati, a s druge strane potiče nesamostalnost u onim aktivnostima (oblačenje, hranjenje) u kojima dete može biti samostalno s obzirom na razvoj. Stoga, želimo li podsticati kod deteta pozitivnu sliku o sebi i svojim mogućnostima, važno je da su naša očekivanja nešto malo viša od onoga što dete razvojno može. Tako ćemo ga stavljati u malo izazovne situacije, što će mu biti zanimljivo da ostvari, te ćemo ostvarivanjem malog uspeha motivisati dete da sledeći put pokuša opet.

Izvor: 24sata.hr