|
jance -> RE: Priča o ljudima koje pitaju: "A kada ćete vi?" (3.4.2010 21:32:38)
|
joj drage mopje ova tema mi je danas legla ko naruceno
izvinite unapred za negativnu energiju kojau ce imati poruka, ali neverovatno sam umorna a i PMS me drma zestoko, pa sam u teskom bedaku
Kad smo se mm i ja uzeli, nismo ni razmisljali o deci da budem iskrena. posto ja imam taj moj "donji stomak" babama u mom selu sam izgledala trudna duuugo pre nego sto sam uopste i imala decka. naravno kad smo se uzimali, SVI su pricali da se uzimamo zato sto sam trudna itd... Nisam to uopste uzimala za ozbiljno, tada...
Posle nekoliko meseci braka sam uradila pretrage cisto da vidim dali je sve u redu samnom, i od tada krecu moji problemi. Iskreno, duuugo me ni to nije puno tangiralo, ali kako je vreme odmicalo, i cim sam resila jedan problem, pojavio bi se drugi, pocelo je da bude tesko.
I naravno neizbezno pitanje (zbog stomaka naravno) a u kom si ti mesecu? I ja sagnem glavu i kiselo se nasmesim i kazem: Nisam trudna samo sam se malo ugojila!
Sada je vec proslo dosta vremena i problema sve vise a resenja nema na vidiku.... I naravno, sve moje drugarice vec imaju decu ili su trudne, a ja jos uvek cekam. Obicno kad me pitaju a sta mi cekamo, ili dali sam i ja trudna, udavim ih sa svim onim i najdosadnijim detaljima mog lecenja, cisto da im nepadne ponovo na pamet da me pitaju. Nikad nisam skretala temu na nesto drugo, namerno sam bila dosadna! Mada sad kad gledam unazad izgleda da ova taktika bas nepomaze!
Poslednja dva dana su bas bila teska. Bili smo kod prijatelja, ona je trudna, i dosli su sa nama jos jedni prijatelji a i ona je trudna! Tako da sam celo vece prakticno provela slusajuci o radostima trudnoce, a da nisam mogla nista ni da kazem, nisam imala snage da se ukljucim u razgovor a bol se samo pojacavao. Da se jos jedna drugarica (neudata) nije pojavila, i videci moju facu, skrenula temu na filmove, ja bi pobegla odatle vristeci! ( nemojte pogresno da me razumete, JAKO mi je drago zbog ojih trudnih drugarica, i mojih drugarica koje su vec mame, samo sto sam jos uvek u fazi kad mi je tesko da budem makar povrsno srecna i da se preko toga nevide moja stvarna osecanja i moj bol).
a juce je slag na tortu dala moja svekrva. vozeci je kolima po gradu sa nama je bio jos jedan covek, za koga mi je rekla da su dobili dete preko programa VTO. Rekla sam da mi je drago zbog njih i da mora da su jako srecni sto im je uspelo tako, ali njoj to nije bilo dovoljno. Pocela je coveka da ispituje o svemu tome, i taj covek je kao poceo da mi daje neke savete poznatog tipa: morate da se opustite, ja i moja nismo zalili para da odemo u Pariz na 10 dana da se opustimo i nemislimo na nista i moralo je uspeti...itd. Ja sam se samo kiselo smejala, i klimala glavom i suzdrzavala se od komentara... a kad sam dosla kuci, samo sam sela u WC i plakala jedno pola sata!
Kazem nam, bice! Moram da mislim pozitivno! Ali trenutno uopste nemam snage za to!
Da i ono omiljeno ( za ljude koji vec znaju da imamo probleme, ili to pretpostavljaju): a u kome je problem? U tebi ili njemu? I ja naravno sagnem glavu i kazem da je u meni problem, samo u meni!
|
|
|
|