Anoniman
|
IZVORNA PORUKA: New Mom
Trebam li vijati snove ako pokazuju da im je vreme prošlo ili ne odustajati jer ih vijam toliko dugo?
Fantastična rečenica , fantastično pitanje . To se ja pitam svakoga dana ...
Ako olako odustanemo od svojih snova - šta nam onda ostaje ??? Nemamo više ćemu da stremimo , ostajemo da bivstvujemo na planeti sa šačicom ispunjenih dremanja , ne snova ... Ostajemo bez one fantastične kutije sa željama , nadanjima , maštanjima , koju smo punili još od detinjih dana ...
Za neke će nestanak te kutije biti neizmerno olakšanje , jer će napokon moći da odahnu , okrenu se , i počnu da žive sa onom velikom prazninom u sebi , prazninom koja je ostala na mestu odakle je isčupana ona kutija ... Takvih ljudi je najviše ... Gledam ih svakoga dana , prolaze pokraj mene , namršteni , idu negde , trudeći se da stignu na vreme , a ne znaju ni kuda hitaju ... Kod njih je sve mehanizovano - radiš , spavaš , tu budilnik , tamo parking , utakmica - vičeš , posao - ćutiš , laktaš se , mrštiš se . Smeješ se (retko) . Stariš (često) . Proteza u čaši , snovi uz Bensedin . I , milina , moj bato ...
A šta je sa nama , sirotanima , koji i dalje , kao najveći zavisnici , čekamo da procveta lipa ? Da se , kao pod opijatima , spustimo na neku klupu , izvadimo svoju kutijicu , i papirić sa "to do" spiskom , pa masnom olovčicom prežvrljavamo želju po želju sa spiska ? Gde smo mi ??
Mi smo otputovali negde duboko u SEBE , posustali , desetkovani , izgladneli , osedeli ... Otimamo se svakoga dana sa Đavolom oko te naše kutije , on vuče na svoju običnu stranu , pregovara lukavo , nudi šačicu osmeha do kraja života , pravilno raspoređenih , naravno ... I skoro pa iskrenih ... I možemo napokon da počnemo da živimo "kao sav NORMALAN" svet ... Ah ... Kakva izazovna ponuda !!! A za uzvrat - dovoljno je samo da pustimo iz ruku našu kutiju ... Samo to ... Da mu predamo naše želje , i masnu olovčicu i papirče ... I naravno , da zgroženo odmahnemo glavom na svaki zalazak sunca , na svaku pesmu Mike Antića , i na svaki prvi sneg ...
Mnogi su se predali ... Gledam ih , prvih par dana pobedonosno marširaju pored mene , rešili su se kutije , sad mogu da žive ...
A ja ? Ja sam ludak , pajac , koji se i dalje batrga ... Ja sam ona u koju će Đavo i njegovi pripravnici bar još neko vreme uperati prstom , kao nepismen u Bukvar , i govoriti " šta li ona ima u toj svojoj kutiji pa je toliko čuva" ??? Sorry , druškane ... Nećeš saznati ... Bar ne u skorije vreme ...
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
. Volim kada vidim da je neko pronašao savršenu harmoniju u onim svakodnevnim "običnim stvarima" tako što ih je začinio i nečim "neopipljivim" . Ti si srećna , i to je dovoljno . Jedna si od retkih koja bi mogla u podne - u ponoć opušteno da izgovori "da , ja sam srećna" . Malo je takvih ljudi , zaista . U svom pređašnjem postu sam opisala "vrstu" koja je drugačija i od tebe i od mene , ljude koji i ne žele da budu srećni ili nemaju vremena da budu srećni . I , što je najgore , ne žele da priznaju da nisu srećni , uz uvek univerzalan izgovor da je "sve baš onako kako su želeli da bude ". Dakle , velika je razlika između ovih večitih harlekina , poput mene , koji bi mogli da žive samo od lepe reči , i ljudi - robota , koji ne vole ni kad ih neko voli . 
