„Ljubavi, sutra se porađam.“ Govorim i smejem se zapanjenom izrazu lica svog muža. Upravo je završen pregled u bolnici, beba se spustila skroz nisko u porođajni kanal a ja sam dva prsta otvorena. Doktorka kaže da dođem sutradan jer smatra da će sve ići brzo. Vozimo se kući, ja se smeškam jer mi se i dalje sve čini kao san. „Još 24 sata i naša beba dolazi“  govorim u sebi. „Naša beba..“ godinama maštamo o tom trenutku, često se pitajući da li će se taj trenutak ikada desiti. Ali evo, još samo malo...

Sutradan oko podne spakovani krećemo u bolnicu. Ni jedno od nas dvoje kao da nije svesno, govorimo o svemu sem o porođaju. Kao da će to neko drugi da obavi umesto mene. Dugo čekamo na pregled, doktorka ima hitan carski rez, gužva je ogromna, porodilište je malo i u tom trenutku se zabrinuto pitamo da li će uopšte biti mesta da me prime.

Konačno, ulazim na pregled, doktorka govori da sam sada tri prsta otvorena i predlaže da malo prošetam i da se vratim za sat vremena da me još jednom pregleda. Dok se oblačim shvatam da mi ispada sluzni čep...

Odlazimo u šetnju, odjednom počinje da pada kiša, nije sparno već prijatno vreme. U lokalnoj prodavnici kupujemo nezaobilaznu plazmu i sok od jabuke, setim se da kupim malo pakovanje soli (što se pokazalo kao odlična ideja, hrana je jako bljutava), i vraćamo se kod doktorke, oko 19:30h. Pregleda me i zove sestru da me brzo vodi na pripremu, otvaram se brzo. Ja, pošto nemam nikakve bolove i ne osećam kontrakcije, koračam polako pored muža, vidim da je on pomalo uplašen ali razgovara sa mnom i smeje se. „Da li vi želite da se porodite u hodniku?“ upita me sestra i na moj iznenađeni izraz lica nastavlja uz smeh „Hajde, brže malo!“

Dolazimo do lifta, ulazim unutra a sestra se okreće mom mužu i kaže „Vi, na žalost, ostajete ovde.“ Moj divni muž se tu skamenio, pogledao me uplašeno i tada smo po prvi put postali zaista svesni šta se događa. Očiju punih suza me zagrlio i poljubio i vrata lifta se zatvoriše.. „To je to“ rekoh sebi „Idem po našu bebu.“

Sestra me smestila u pripremnu sobu, uradila klistir i ostavila me da obavim šta treba i istuširam se. Iz porođajne sale do mene dopiru jecaji i glasno disanje žena koje se porađaju. Ne osećam strah, verovatno jer ne osećam nikakav bol, mesecima sam osećala kontrakcije i stezanje stomaka, pila lekove zbog toga a sada ne soećam baš ništa. Sestra dolazi po mene i odvodi me u malu salu sa jednim krevetom, tačno preko puta porođajne sale. Nameštaju mi ctg, aparat za pritisak, pitaju kako sam, „Odlično“ odgovaram. Sestra me začuđeno gleda, valjda nije navikla na takav odgovor. A ja se zaista odlično osećam, samo mi postaje malo hladno. Čujem kako kiša udara u prozor, pljušti, seva. „Divno veče za rađanje“, pomislih. Pokušavam da se namestim i nekako ugrejem, ali uzalud, noge su mi ledene. Ispred mene, u porođajnoj sali, vidim ženu kako se porađa. Skrećem pogled, ne želim da gledam i uplašim se. Ali zvukove ne mogu da isključim, čujem doktorku kako govori da se napne, iz drugog kraja sale, koji ne vidim, čujem doktora kako viče na neku ženu da ne zadržava bebu i nju kako govori da neće da se porađa, boli je. Nasmejem se, ne verujući šta čujem. Sestra me obilazi, proverava ctg i govori kako imam jake kontrakcije, pita da li sam dobro. Lažem da me malo boli, a zapravo ništa ne osećam, sramota me od toga. Dolazi anesteziolog da mi da epidural, dvoumim se da li da kažem da mi ne treba, nemam bolove.

Posle nekog vremena doktorka mi buši vodenjak, a ja, posle epidurala, konačno osećam da se zagrevam, čak su mi i noge tople.. naslonim glavu i zadremam. „Anči, ne spavaj!“ čujem doktorku i trgnem se, ona se smeje. Pregleda me i kaže da će uskoro krenuti. Ja i dalje ništa ne osećam i nastavljam da dremam. Onda se trgnem „Bože, ukakiću se!!“ proleti mi kroz glavu dok osećam jak pritisak. Popušta ali posle čini mi se samo par sekundi osetim opet. „Naponi!“ misao mi prekida doktorka i babica koje dolaze i pitaju da li je krenulo. Klimam glavom dok me nameštaju i govore šta da radim. Uzimam vazduh i napinjem se ali ne uspevam, nisam dovoljno udahnula. Drugi put uzimam vazduh i odmah izdišem, moram ponovo, nije dovoljno.

„Udahni najdublje što možeš!“ govorim sebi, napinjem se iz sve snage i u sekundi osetim ogromno olakšanje, nema pritiska u stomaku, i čujem najlepši zvuk na svetu, plač moje bebe! Smejem se na sav glas od sreće! Tačno u 23h, dok je kiša lupala po prozoru a munje osvetljavale nebo, rodio se naš dečak!

Tražim ga očima, babica ga umotava i dodaje mi to malo, čupavo klupko, i istog trenutka kada ga stavljam na sebe on prestaje da plače, miran je, kao da me osluškuje. „Vidi ga kako se smirio kod mame!“ čujem doktorku kako govori. Smejem se i gledam ga i u njemu vidim lice moga muža i srećna sam zbog toga. I kao da je odjednom ceo život dobio smisao.