DETALJI

 

Ringerajin korisnik: Anastazija

Ocena porodilišta: 4

 

Komentar ocene: Bilo je neljubaznih sestara, bilo je loše hrane, bilo je prljavih spavaćica i posteljine, kao i nedostatka čistih.. ali bila je i Nova godina, desetkovan broj osoblja koje je radilo pa nisam bila prestroga u ocenjivanju.

 

Moje iskustvo nije loše, naprotiv... Možda nije dovoljno dramatično, ali dokazuje da porođaj može proteći sasvim korektno i bez trauma.

Za nekoga ko se ceo svoj život najviše na svetu bojao upravo porođaja, mogu da kažem da sam više nego dobro prošla kroz sve to. Ceo život sam sebe mogla zamisliti trudnu, sa ogromnim stomakom, kako se gegam i nespretno snalazim u prostoru, mogla sam se zamisliti sa detetom, pa čak i sa više dece.. Ali porođaj.. e, to je bilo nešto što se nije dalo zamišljati.. Oduvek sam osećala veliki strah od tog čina i govorila kako bih volela nekako da taj deo izbegnem.. Čak sam išla toliko daleko da mi je padalo na pamet da podmitim nekog doktora te da me lepo uspavaju i urade carski rez, da ne moram proći kroz sve one muke o kojima sam godinama slušala.. Na žalost, ili na sreću, nisam imala dovoljno vremena da tu ideju sprovedem u delo jer je moj bebac odlučio da se rodi skoro mesec dana pre termina, u 36+3 nedelji.

Bio je 1.januar, lenj i uspavan dan nakon burne novogodišnje noći, ja udobno zavaljena na kauču pored svog muža, gledamo neki crtani film.. Negde oko 13.15h pođem po hiljaditi put do toaleta, krajnje normalno i uobičajeno u tim kasnim trudničkim danima. Prvo sam ugledala sluzavi krvavi trag na papiru, a dok sam proveravala da li je to zaista to, onako sva u panici uzimajući uzorak po uzorak, pukao mi je vodenjak! Odlučila sam da se istuširam, operem kosu, sredim se.. negde se nadajući da je sve to plod moje mašte i da ne znači ono što znači, te da će dok ja sve obavim cela stvar da se slegne.. a možda i smiri.. nestane.. otkud znam...

Ipak, ništa od toga.. Porođaj je krenuo, nije bilo nazad. Naravno, torba za porodilište nije bila spremna i nije se nalazila kraj vrata jer sam smatrala da imam još vremena taman da se lepo spremim posle praznika... Onako u panici pokupila sam šta sam stigla i za šta sam mislila da može poslužiti u porodilištu u slučaju da me zadrže tamo, sve pobacala u jednu veliku kesu i krenula... Nedostajalo je tu koječega, ali nije bilo gde da se kupi obzirom na praznik..

U porodilište smo stigli oko 15h, pohitala sam u ambulantu na pregled gde je dr ustanovio da sam otvorena 4 cm!! Nije bilo nikakvih bolova, ništa nisam osećala osim nelagodnosti zbog isticanja plodove vode. Nakon što mi je objavio koliko sam otvorena, dr se negde izgubio a jedna neljubazna sestra mi je naredila da se presvučem u bolničku spavaćicu i plastične papuče i svoje stvari predam svojima. Uh... đavo odneo šalu... Uradila sam tako, naredila šta još da mi kupe od stvari i pošla gore u pripremnu salu. Ona sestra od malopre mi je čvrsto obećala da će mi doneti stvari kada moji budu stigli i da se ništa ne sekiram. Valjda je htela da pokaže malo saosećanja videvši me onako u panici..

Oko 16h bila sam na klistiranju, brijali me nisu jer sam to odradila kući uz pranje kose i tuširanje dok sam se još nadala da to nije to... Bilo mi je malo neprijatno, ali zaista ništa strašno.. Sestre na odeljenju bile su vesele, nosile su neke crvene rajfove sa irvas rogovima i sve odreda bile u novogodišnjem raspoloženju. U nekom trenutku pristigla je moja kesa sa stvarima, i konačno sam se malo primirila.. Naišao je dežurni lekar i prozvao moje ime i prezime. Nakon što mi je rekao da je anesteziolog sa kojim sam se u prethodnom periodu dogovarala oko porođaja zvao za mene i zamolio ga da proveri koliko sam otvorena da bi znao da li da se dolazi odmah ili ne, doktor je ustanovio da sam otvorena 5 cm, i procenio da ću se te večeri poroditi. VIdela sam ga još samo jednom, dok sam ležala u boksu onih dva sata nakon porođaja.. Ne sećam se ni kako se zove, nije učestvovao u mom porođaju... Ubrzo je stigao moj anesteziolog, uveli su me u boks, namestili kateter za anesteziju, prikačili indukciju, polegli na krevet, pokrili ... i ostalo je da sačekamo pogodan momenat za uvođenje epiduralne anestezije. Za razliku od drugih trudnica, nakon što sam ušla u boks stalno sam bila pod nadzorom, pratili su moj CTG, kontrakcije, otvaranje.. Anesteziolog je svo vreme bio tu, objašnjavao mi je šta će raditi i kako, odgovarao na moja pitanja, odlazio na po par minuta do svojih kolega i opet se potom vraćao.. Kasnije sam shvatila da je tražio nekoga u smeni da me porodi. Dežurni doktor nije bio raspoloživ, bilo je puno posla, bebe su se u jednom momentu rađale na  po 5 minuta razlike, čak 5 beba u roku od 2 sata!  

Počelo je da me boli u međuvremenu, vrpoljila sam se na onom stolu misleći kako smo sigurno zakasnili za epidural i kako on sigurno neće delovati čak i da ga dobijem... Ipak, pogrešila sam. U jednom trenutku nakon što su proverili koliko sam otvorena, anesteziolog mi je pustio anesteziju koja je počela vrlo brzo da deluje.. Osetila sam da mi je donji deo tela utrnuo, ali sam mogla da pomeram noge, nije bilo nikakvih smetnji zbog kojih ne bih mogla funkcionisati.

Najveća neprijatnost koju sam osetila bilo je i dalje isticanje plodove vode. Bože, koliko je tu vode bilo!! Na trenutak mi se čak i prispavalo, što je apsolutni apsurd obzirom da sam došla da se porodim a ne da dremuckam.. Gledala sam porođaj žene do mene, i prvi put se susrela sa takvim doživljajem. Bilo je dirljivo, plakala sam kao kiša i razmišljala o tome kako ću i ja uskoro da vidim svoju bebu... Slušala sam i druge žene kako se porađaju, neke su vrištale, neke u tišini donosile bebe na svet, ali svima im je zajedničko bilo što su bile ostavljene same i što su morale da dozivaju bilo koga kada beba krene. Bilo je tu i neljubaznih sestara, grubih komentara, sasvim sigurno i nepotrebnog bola... ali su hrabre porodilje izdržavale stoički. Mene je moja droga dobro omamila i zaista sam se osećala posebno. Kao da nisam u istom sosu sa svim tim drugim ženama, kao da sam na nekom drugom mestu a ovo samo posmatram.. Kao da se ne porađam uskoro...

A onda je došao i taj čas.. Krenuli su manji naponi koje sam ja osećala samo kao blagi pritisak u donjem delu stomaka. Osmehivala sam se sve vreme, i nekako.. i dalje bila nespremna za veliki događaj. U jednom trenutku, prišla mi je jedna jako ljubazna babica i odcvrkutala kako treba da se uhvatim za neke prečke koje ona upravo namešta, da ih povlačim ka sebi i u isto vreme guram kao kada mi se kaki. Ju, pomislila sam, pa ja nisam spremna za ovo!.. Zamalo nisam pitala da li mogu da odložim za malo kasnije.. Ali, onda se dozvah pameti i obećah sebi da ću sarađivati maksimalno.. Prvi napon nisam iskoristila dobro.. Gurala sam - kako oni kažu - u glavu a ne tamo gde treba. Babica je i dalje bila ljubazna i zaista mi je to mnogo značilo u tom momentu. Anesteziolog je takođe bio tu. Došla je još jedna ženska osoba za koju sam kasnije saznala da je doktorica, i počela da negoduje kako ja ništa ne guram i kako moraju da mi pomognu. Pomoć se sastojala u njenom penjanju na moj stomak, pritiskanju istog laktovima i dranju kako ne može da gura umesto mene i kako ja ništa ne radim kako treba.. Nisam mogla ni da udahnem kako treba od težine dotične doktorice i njenog lakta među mojim rebrima. Sva sreća, pa je babica bila pribrana i u jednom trenu je stopirala ovu napasnicu govoreći joj da sačeka da ja udahnem i potom da mi pomaže na svoj način.. Uglavnom, brzo se to sve završilo. Čula sam kako babica govori da moje dete ima kosu, da ga vidi i da gurnem još jednom, da ne stajem ni po koju cenu i sledećeg trenutka osetila sam veliko olakšanje. Beba je rođena! Nisam čula da je zaplakao, samo neki kratki glasić, kao neko negodovanje. Babica ga je podigla i pokazala meni, uzvikujući ono čuveno pitanje koje su te večeri svim porodiljama ponavljale a meni nije bilo jasno zašto to pitaju: "šta si rodila?" na šta sam ja morala da kažem pol deteta, a one su to ponavljale za mnom.. Čudan neki običaj, al dobro.. Mališu su ubrzo odneli, sredili, umotali u pelenu i potom mi ga doneli i stavili na grudi.. On i dalje nije plakao. Imao je otvorene oči i gledao me, zaklela bih se, podozrivo. Pomislila sam "ooo, maleni pa šta ćemo ti i ja", nasmešila se i pomilovala ga po obraščićima. Imao je čudan oblik glave za koji su mi objašnjavali kako je nastao usled zaglavljivanja u porođajnom kanalu i kako će se to u narednih mesec dana skroz popraviti. Potom su ga uzeli i odneli.. Meni su izvadili posteljicu, i potom je došla jedna fina mlada dr, sada već iz druge smene, koja mi je ušila ranu. Ništa nije bolelo, anestezija je delovala super, bila sam skroz dobro raspoložena. Narednih dva sata koje sam provela na stolu bila su obeležena posmatranjem druge žene koja je u međuvremenu pristigla u moj boks, na susedni sto. Dolazile su neke nove sestre i babice, ljubile se i čestitale Novu jedne drugima, ali mi se čini da je ova nova smena bila nešto neraspoloženija od prethodne. Stalno se čulo neko gunđanje kako ima puno posla, kako ne veruju šta se dešava, itd.. Imam utisak da su me malo i zaboravile, jer sam ležala duže od tih dva sata u boksu, nikako da krenem ka sobi. Ali, bila sam srećna. I puna adrenalina. Kada su me dovezli u sobu, ugledala sam poznata lica - sve one žene koje sam gledala iz boksa i koje su se porađale tu predamnom bile su moje cimerke u sobi. Kako tu noć nismo dobile svoje bebe, prepričavale smo svoja iskustva sa porođaja. Saznala sam da su dve ženice takođe koristile epiduralnu anesteziju ali jednoj su nekoliko puta pokušali da pronađu mesto za uvođenje katetera, dok je druga bila obezboljena samo na jednoj strani tela!! Bila sam zgranuta, ali ujedno i zahvalna svojoj ludoj glavi što sam ipak dogovorila svog anesteziologa koji je posao obavio savršeno. Nisam osećala nikakve bolove, ni pri uvođenju katetera, ni kasnije tokom porođaja, a nije mi ni izvadio kateter odmah po porođaju kao ovim drugim ženama, nego sam još dobila špric sa dodatnom dozom anestezije da bih je sebi dodavala po potrebi.

Te noći nismo spavale. Sve smo bile uzbuđene. Pričale smo. I pomalo tek dremuckale.. Sledeceg jutra u 5h su doneli bebe. Sve, osim moje.. Rekoše mi da je moj sin ostao u boksu i primao kiseonik tokom noći jer je prevremeno rođena beba i malo je slabiji, pa su morali da mu pomognu oko privikavanja na novu sredinu. Naravno, ne treba ništa da se plašim, sve je u redu, videću bebu čim pedijatar odluči da je to u redu, možda već kasnije tog dana.. Tako je i bilo.. Doneli su mi ga na nekih pola sata. Spavao je. Samo sam ga gledala i analizirala taj hematom na glavi. Bio je tako miran i spokojan, umotan u pelenicu kao larvica.. Sestra je došla nakon  pola sata i odnela malenog nazad u boks. Posle dva dana sve se sredilo, i moja beba je bila sa mnom. Ostali smo u porodilištu jedan dan duže zbog ultrazvuka bebine glavice. Sve je, hvala Bogu, u redu.

Posle svega, smatram da je pametno imati bar nekoga "svog" na porođaju, ne toliko zbog toga što drugi ne rade svoj posao savesno, naprotiv.. Nego upravo zbog pažnje koja nam je u tom trenutku najbitnija. Zbog toga što taj neko može reći neku lepu reč, što se može ponašati fino i ljubazno i što taj ceo događaj može učiniti malo prijatnijim. Ostalo se sve da izdržati. Promenila sam nekoliko smena tokom boravka pa je bilo raznih sestara i doktora. Neki su bili bolji neki lošiji, ali niko se nije predugo zadržavao kod nas niti nas nešto maltretirao. Bili su praznični dani, sve je bilo nekako uspavano i usporeno. Tek u ponedeljak, kada su se vratili na standardni režim rada, osetili smo pravu frku i zbrku - od vizita, do stalnih poseta raznih sestara za ovo ili ono.. Nije bilo šanse da se drema ili na bilo koji način opusti kao u onim prazničnim danima.

Dakle, moj glas ide u prilog epiduralu, i ako me sreća posluži, planiram još dvoje dece ovako da rodim!