Dve godine posle prvog porođaja, dočekala sam i svoje druge dve crtice na testu. Ponovo sreća, ponovo zbunjen muž!

Ovog puta u prvoj polovini trudnoće su me pratile male komplikacije, mala krvarenja, pa jedno jače, odljubljivanje posteljice, primanje inekcija... Na kraju 17. nedelje se ispostavilo da imam ešerihiju i kad sam je izlečila krvarenja su nestala. Do kraja trudnoće više nisam imala nijedan problem. Uživala sam, šetala, radila sve najnormalnije. U sedmom mesecu smo se preselili u svoju novu, samo našu kuću. 

U 37. nedelji trudnoće sam imala zakazan kontrolni pregled. Bio je poslednji novembarski dan, hladan i maglovit. Planirala sam da posle pregleda odemo do prodavnica da kupim igračke za novogodišnje paketiće. 

Došla sam u bolnicu, u čekaonici dolazi jedna trudnica u bolovima, čekamo i ćaskamo, kaže da joj je termin 3. decembra ali će izgleda ranije. Onda ulazim u sobu, rade mi ctg, pričamo doktor, babica i ja o svinjskom gripu koji je tada bio aktuelan. Posle 20 minuta babica pregleda ctg i kaže auuu pa ti imaš pravilne kontrakcije na 5 minuta, do jutra ćeš postati mama! Mislim ja sam već mama ali dobro hehehe. Postaću mama drugi put! Potom me pregleda doktor i konstatuje da sam otvorena 4 prstiju i šalje me kući po uput za porodilište i stvari i da se vratim nazad, da će me poroditi dok je u smeni. Izlazim napolje i kažem onoj trudnici da ja odoh pravac u porodilište, a bez bolova, ona se raduje što će i ona uskoro, kažemo jedna drugoj vidimo se, i odlazim. Muž me je čekao u kolima i kad sam mu rekla da moramo po uput i stvari i da se vraćamo, u trenutku je pobledeo i uplašio se, kaže pa kako, vidi kakva je magla i poledica na putu. Čoveče pa šta sada ja da radim?? U trenutku mi je bilo i smešno i žalosno i pobesnela sam. Ali dobro, vraćamo se nazad.

Pošto nisam imala uput, usput svraćamo do ambulante da mi daju uput. Dolazim na šalter i kažem sestri da sam došla po uput jer sam bila u bolnici i otvorena sam 4 prstiju i imam kontrakcije na 5 minuta. A sestra kaže Molim??? Ponovim to isto i da su mi rekli da za sat-dva ne može da se nešto desi i tu se ona smiri i kaže može biti, ali kod drugog porođaja se nikad ne zna, da rizikuju ali da ja ipak požurim, onda ulazim kod ginekologa, ponavljam ono što sam rekla sestri, on isto u šoku, kaže šta?? Ponovim još jednom hahahah, i kažem da ja ne osećam bolove i da sam ok. Daje mi uput, malo pričamo, zezamo se, ohrabruje me i zaželi mi sreću. Odlazimo kod svekrve, da kažemo da se vraćam u porodilište jer je porođaj počeo. Svekrva se uspaničila, svekar se smeška, pozdravljam se sa svima i dolazimo kući po stvari. Svekrva ostaje kod nas da čuva malu Bubicu, toliko mi je bilo teško što se moramo razdvojiti, gutala sam knedle svo vreme. Uzimam stvari, pozdravljam se sa mojom Bubicom, kažem joj da odlazim da rodim našu bebicu i da bude dobra dok nisam tu, poljubim je i odlazimo. 

Već je pao mrak, bilo je oko 21 sat i polako smo se vraćali za bolnicu. Stvarno je bila gusta magla. Ulazimo u porodilište, pregleda me još jednom i još uvek sam 4 prsta otvorena. Presvlačim se u toj istoj sobi, nema više presvlačenja u podrumu, hvala Bogu. Uzimam stvari, pozdravljam se sa mužem koji je sad u malo boljem stanju nego prvi put, i odlazim u pripremu, bilo je oko 21:20. Opet ista procedura, ctg, klizma, čekanje u punom autobusu hehehehe, najgori deo. Ovaj put je bila malo veća gužva, bile smo nas četiri u pripremi. Nismo bile nešto komunikativne, svaka u bolovima, mene ništa ne boli. Ja zivkam tetke, mamu, muža dok čekam, nikome nije jasno kako mogu da pričam. Kao da nisam otišla na porođaj, pa kad mene ništa ne boli. Osećam stezanje stomaka ali bez bola. Oko 22:30 nailazi moj doktor i pita da li sam završila sa pripremom, kažem jesam i kaže da se vraća za koji trenutak i krećemo. Čekam par minuta i eto njega, ulazimo u salu i stavljaju me na indukciju, prokidaju vodenjak i kažu šetaj. Ja u čudu, kako...? Prošli put je bilo strogo ležanje i to isključivo na levom boku. Ja srećna, ustajem, pitam da li mogu da koristim telefon, kažu slobodno. Ako sam žedna, gladna, ako imam nešto kod sebe slobodno da prezalogajim. Prijatno iznenađena, silazim sa stola i uzimam telefon. I tad shvatim da mi je infuzija ostala zakačena za sto i da mogu da šetam samo oko stola ko kuče na lancu. Smejem se u sebi i čekam nekoga da naiđe da mi skine ovo da mogu lepo da šetam. Kad je došla babica, donela mi je onaj stalak sa točkovima i onda sam krenula da šetam po hodniku. 

U hodniku je bio sto sa kompijuterom, i tu je sedeo anesteziolog i igrao neke igrice. Žena do mene je primala epidural tako da je bio tu da je nadgleda. Došla sam do njega, malo smo ćaskali, zezali se, stvarno super lik. Pitam ga da li je normalno da ja i dalje ne osećam bolove jer sam se prvi put odmah raspadala po priključenju na indukciju. Nekako sam se plašila da porođaj neće napredovati i da ću završiti na carskom. On kaže meni pa ti si luda, uživaj dok ne boli, dok svaka druga trudnica kuka na bolove, ja kukam što me ne boli. Ismejali smo se i krenula sam da nastavim da šetam. Oko 23:20 sam tražila da sednem na pilates loptu, i tu su počeli bolovi koji su se lako predisali. Okupili su se dve babice i anesteziolog između mog boksa i boksa trudnice sa epiduralom i počeli da pričaju dogodovštine sa porođaja i sa babinjara. Ja sam se 5 minuta smejala, pa par minuta disala, pa par minuta smejala, par minuta disala. Kakvi su oni likovi, ma vreme je brzo prolazilo, tako je došlo i 23 i 45 kad više nisam mogla da sedim i zatražila da mi pomognu da legnem na sto. Tad sam poslala poslednju poruku sestri i odložila telefon na stranu jer sam morala da se koncetrišem na disanje i više nije bilo puno vremena između kontrakcija. Uskoro su me stigli naponi, kažem babici mene tera da guram, pa je doviknula doktora i kreće guranje, ovaj put sam imala snage i iz drugog napona bez epizotomije sam rodila moju drugu sreću, malu čupavu devojčicu koja odmah počinje da plače, tako malena a takav glas! Odmah mi je stavljaju na grudi, a ona me pogleda, pa zaplače, pa opet pogleda pa zaplače, srce moje malo, presrećna sam! U pozadini se čuje kako doktor saopštava kako je stigla na svet u 00:05 dok se babica samnom divi kakvu kosicu ima. Onda sledi sređivanje pupčane vrpce, izlazi i posteljica ali im nešto sumnjivo. Odlučuju da mi urade reviziju materice bez ikakve anestezije, to je bila žurka neviđena, ali preživeh i to. Ustanovili su da je posteljica izašla cela samo su ovojci ostali slepljeni o matericu. Devojčica je dobila ocenu 9, 2950 gr i 47 cm velika. Ispunjena srećom dok svi odlaze ja tonem u san. Budim se oko 02:00, vidim čistačica čisti oko mene, i kažem joj sad ću da javim mojima da sam se porodila, i sa čuđenjem i osmehom na licu kaže još nisi javila? Zovem muža, a on mi prekida vezu. Mislim sigurno je mislio da je alarm, i zovem ponovo, javlja se pospan, i kažem mu da je postao ponovo tata, pričam mu detalje, a i on priča kroz osmeh, čujem to... Prekidam vezu i tu dolazi babica, pomaže mi da siđem i vozi me u sobu. Kaže mi da ne ustajem do jutra, neka spavam. Ali ja sam odspavala dva sata i sad mi se ne spava, a i jako mi se pripiškilo pa sam zvala babicu da je pitam da li smem. Pošto je odobrila, ali pod uslovom da prvo polako prošetam oko kreveta, krenula sam do wc-a. Prolazim pored boksa sa bebama i čujem ih kako plaču, pitam se da li i moja beba plače. Jedva sam dočekala da mi je donesu. Nisam mogla da je se nagledam. Tako je savršena! 

Posle tri dana u bolnici, izlazimo iz porodilišta. Na izlazu srećem onu trudnicu sa kojom sam pričala u čekaonici, još uvek 2 u 1, još uvek u bolovima. Žena kad me videla zamalo da nije pala, kaže mi blago tebiiii evo ja se još mučim. Poželela sam joj sreću, i krenuli smo kući. Sad smo bogatiji za jednog člana više.