Mora da znate onaj osećaj kada se javi neki unutrašnji glasić koji vam govori nešto. Tako sam i ja zagazivši u 7. mesec trudnoće jednostavno osećala da ova trudnoća nikako neće dogurati do punog termina.

Tih prethodnih 6 meseci je proletelo brzo i turbulentno, i zapravo nisam imala vremena ni da razmišljam o trudnoći, previše obaveza je bilo na meni – suprug u drugoj državi, ćerana i ja solo. O trudnoći sam razmišljala isključivo na pregledima – da li je sve ok? Ok je! Idemo dalje!

Onog trenutka, kada mi je tačno na punih 35 nedelja ispao sluzni čep, postalo je izvesno da me osećaj ne vara. Doduše, sa osmehom na licu, tešeći druge da neće to još, pa i svog lekara u domu zdravlja, dobacih još 3 nedelje i 2 dana – 38+2!

Četvrtak – uobičajeno je krenuo: vrtić, tu i tamo po kući, vraćanje iz vrtića, ručak. Nakon ručka, spremamo se da krenemo u kupovinu, i tada već osećam kako lagano ali sigurno počinje da mi curka vodenjak. Ok, nije to još ništa, idemo u kupovinu! Lagano i bez panike, ionako imam na raspolaganju još vremena, kontrakcija nema.

Spremam klopu za sutradan, što je sigurno - sigurno je.

Nakon, smeštanja moje mile devojčice u krevet, odrađujem test za proveru da li je ipak vodenjak. I da, definitivno je to to. Moj muž je svakako u panici, a lepo mi je bilo rečeno da ništa ne govorim „remetujućim fakorima“ .

Noć – čekam da se nešto desi, neku kontrakciju, išta... međutm, tek tek u velikim, nepravilnim razmacima tek po koja kontrakcija, zanemarljivog inteziteta.

Petak – krećemo u porodilište koje sam planirala, odrađuju mi pregled, tek 1 cm sam otvorena, i definitivno vodenjak prolabira samim tim moram da legnem u bolnicu, ali kod njih nema mesta. Moram priznati da sam bila srećna što je tako ( i iskrena, nije da nismo mogli da lobiramo da ostanem tu, ali nekako nisam to želela) i potpisujem papir da svojim prevozom idem u sledeću bolnicu.

Odlazak u Gradsku bolnicu je podrazumevao u međuvremenu – kupovinu spavaćica ( do tada mi nisu trebale), prepakivanje, doručak, još malo maženja sa mojom devojčicom, još malo online ćaskanja sa prijateljicama, još jednu kafu, još malo doručka. I konačno između pola 12 i 12 krećemo. Kontrakcija i dalje nema.

12.15h Prijem – Na pregledu sam 5 skoro 6 cm otvorena. Brzo se završava papirologija, pozivaju mog muža da uđe, a on prepadnut sa vrata pita : „ Jesi li pitala za epidural?“ A na moj osmeh i odgovor : „Mislim da neće biti vremena“ i babicino : „Više od pola je gotovo, u narednih 2-3 sata eto bebe“ samo je seo.

12.30h Prijem gotov, papirologija spremna - odlazim u pripremu.

12.30 -13.30h Prolongiram u pripremnoj sobi odlazak u salu, jer sam prilično svesna da kada do sada ide ovako, ići će i u buduće i taman negde oko 13.30 -14h će biti pravo vreme. Sestrice me ne požuruju jer sam im u tom trenutku bila jedna jedina porodilja, a i prilično sam se dobro osećala. Prekraćujem vreme ćaskajući sa kumom, i sa mamom, i sa još njih nekoliko.

13.30-14h Odlazim u salu, i tu kreće dosadan deo – merenje pritiska, postavljanje ctg-a, pokušaj aplikovanja braunile (to je potrajalo)  Uprkos tome, ja razmišljam kud ne ponesoh knjigu makar.

Dolazi lekarka, i to moja lekarka koja mi je vodila prvu trudnoću u bolnici u koju me ovog puta nisu primili, nudi mi epidural, i na moje „Mislim da nemamo vremena za to“ pregleda me – 8/9 cm otvorena! Odlučuje da mi ne daju ni najmanju dozu stimulacije jer nema potrebe, jedino prokidaju vodenjak. I žurka polako kreće...

14.30h Kreće faza mešanja, prilično izdržljiva, da se predisati, uz povremenu masažu krsnog dela.

14.45h Polako ali sigurno kreće smiraj, mir, odmor... imam utisak da sam celu večnost prespavala, puna sam energije.

I kreće... dolazi trenutak upoznavanja! Kreću lepi, definisani prirodni naponi, babice me nameštaju, i jednim duuuugim guranjem bez pauze, izlazi moj drekavac, dugokos, krakat, grlat, leeeeep, lep onako kako mu je i sestra bila, samo u odnosu na nju mnogo veći.

Kako sam pre toga zamolila, odmah mi ga stavljaju na grudi, a veza koja nas je spajala ovih 9 meseci – pupčanik, je i dalje tu, još uvek neprekinut, pulsira jako pri svakom mom dodiru mog mališe, koji počinje da sisa i i koji me gleda. Direktno u oči, direktno u dušu. Ne postoje reči kojim bi taj trenutak spoznaje mogao da se opiše.

Dolazi onaj rutinski deo, podvezivanje pupčane vrpce, sređuju njega, vraćaju mi ga, da i dalje bude na grudima, sređuju mene, posteljica izlazi, tek reda radi stavljaju dva končića da pritegnu mali površinski deo koji je u minimumu pukao.

Babice i lekarka me ubeđuju da manem fotografisanje i da pozovem muža ( valjda zato što sam ipak prvo nazvala svoju mamu ), da mu javim da sam se porodila, jer je sav unezveren zvao već dva puta bolnicu.

„Čast mi je da te obavestim da si ponovo postao tata!“ Tajac, pa smeh, pa sreća, pa suze - moj muž je bio potpuno zbunjen i šokiran kako uopšte govorim, i to kako uz smeh pričam, a momenat kada čujem moju devojčicu kojoj saopštavam da je ponela titulu ponosne starije seke, i njeno „Mama volim mog batu i tebe najviše na svetu!“ je momenat potpune sreće i ispunjenosti.