/11 /11

Moja trudnoća je bila sasvim uredna ako izuzmemo dosadni trudnički išijas pred sam kraj koji mi je prilično otežavao kretanje i kandidu. Ali kandida nije opasna u trudnoći. Zapravo, ima je, verovatno, svaka druga trudnica, zar ne?

Termin za porođaj mi je bio 25. mart. Ništa neobično nisam osećala tih dana, osim blagih bolova nalik ubodima 24. marta uveče te sam za svaki slučaj resila da posetim dežurnog lekara jer 'ide noć' pa da ne paničim preterano ako me nešto strefi u sitan sat.

Dežurna doktorka me te večeri pregleda, kaze da je grlicć čvrst, otvorena sam 1 prst, kontrakcija nema te da imam pravo svega 7 dana nakon termina da budem trudna, nakon toga me moraju poroditi.

25. marta se apsolutno ništa ne dešava.

Sutradan odlazim na redovne kontrole svaki drugi dan: CTG, vaginalni pregled i po potrebi UZ, kako mi je i rečeno da se radi nakon probijanja termina. Vraćaju me kuci, stanje nepromenjeno. Ide vikend pa sam kod kuće tako da u ponedeljak odlazim na novi pregled rano izjutra. Doktorka konstatuje da je CTG malko sužen, šta god to znacilo, savetuje da prosetam malo i da se za 3 sata vratim da uradimo novi CTG i nestaje. U hodniku srecem doktora koji mi je radio ultrazvukove tokom trudnoće. Pitam ga šta znači kada je CTG sužen, on mi zbunjeno odgovara da uradim kako su mi rekli i da dodjem u sredu ujutru kod njega na pregled. Kasnije toga dana CTG je bio sasvim u redu.

Dolazim u sredu ujutru kod doktora po dogovoru, on me ne pregleda već videvši kakav mi je ctg toga dana, urgira da me istog momenta smeste na patologiju trudnoće. Čujem kako s druge strane mobilnog muški glas kaže da nema mesta. Dr kaže da ga ne zanima, da je CTG jako loš.

Nisam uspaničena, ali kapiram da ce me poroditi istog dana.

Nisam jela nista toga jutra verujući da će me opet vratiti kući. Tata mi kupuje nekoliko kifli, ja zagrizem dva puta i kazem da ne mogu više. To je od treme. Mama počinje da plače. Službenica u administraciji bolnice je pita šta joj je a mama kaže da ne plače, da joj nešto suzi oko. Šatro!

Smestili su me na patologiju gde rekordnom brzinom upoznajem nekoliko zaista sjajnih devojaka, sa kojima sam i dan danas u kontaktu. Između ostalih, tu je i RR forumašica, Grejs, koja se tog dana i porodila.

Nas, novopristigle, šalju na ultrazvuk. Dr koji nas pregleda kaže da je sve u redu. Rade mi jos nekoliko CTG-ova do kraja dana i tako kapiram da me neće poroditi ni 6. dan nakon pređenog termina. Sutradan, sedmog dana nakon termina, već postajem nestrpljiva, ali mi niko ništa ne govori. Stanje je gotovo nepromenjeno. Uvece na pregledu u ambulanti pitam načelnika, onako više u sali: 'doktore, koliko je najduže neka žena bila trudna?' On mi šturo odgovara: mnogo duže nego Vi. Čiča miča i gotova priča.

Kasnije mi sestra saopštava da će me 99% sutra poroditi.

Na Veliki petak, osam dana nakon termina, stavljaju mi vaginaletu koja treba da izazove porođaj i kažu da 2 sata ne ustajem iz kreveta. Zanimljivo da je doktor, koji mi je radio ultazvukove tokom trudnoće, dežuran toga dana. Slučajnost ili ne? Hm...

Oko podneva krecu bolovi nalik onim menstrualnim. Podnošljivo, dakle. Čujem se sa mužem i dogovaramo posetu oko 3. Veoma brzo bolovi postaju jači, pa jos malo jači. Kazem dežurnoj sestri da mi uradi CTG što ona odbija i kaže da ništa nije alarmantno i da ukoliko se bolovi povećaju u roku od sat vremena, onda ćemo raditi CTG. Već mi je zlo od svih. Nakon pola sata je zovem i kazem da mi se čini da su bolovi sada još jači. Ona mi radi CTG, koji, navodno, ne beleži kontrakcije. Čekam i dalje.

Vreme odmiče i vec postajem nesigurna da ću normalnom stanju, tačnije bez jačih bolova dočekati muža u dogovoreno vreme. Negde oko 14 h, bolovi su jos jači, na 2 minuta, tražim sestru da ponovimo CTG, koji opet ne beleži kontrakcije. Besno joj odgovaram da onda stvarno ne znam sta mene ovo boli jer ne mogu ni u toalet na malu nuždu od bolova i da proveri taj kabl jer mi se čini da je sestra koja je dežurala noć spominjala kako im aparat nije baš u najsjajnijem stanju. Ona čačka nešto oko kablova da bi nakon toga, skoro pa iznenađeno rekla: gle, evo kontrakcije! Kazem joj da nađe doktora. Veliki petak je te rade samo dežurni lekari i sestre i doktor se nikako ne pojavljuje. Tražim od sestre da ga pozove drugi, treći put. Na kraju kada vise nisam mogla da ustanem iz kreveta od bolova, cimerka zahteva od sestre da hitno pozove doktora. U 14:45 konačno dolazi doktor i mrtav 'ladan mi govori kako nisam ja jedina žena u porodilištu, kako sam ga upravo digla s ručka. Ej!! Nakon pregleda kaze sestri: Hitno je vodite u porodilište! 6 prstiju otvorena! Komotno sam se mogla poroditi i na patologiji. Strašno!

U 15:15 me nakon svih priprema stavljaju na sto, uključuju infuziju, kače aparat za pritisak, CTG, kiseonik, ma sve živo. Daju mi najaču indukciju i čujem glas, vise ne znam čiji, koji kaže 'Ovo što te sada boli nije ništa u odnosu na ono kako će tek da te boli!' Ja kapiram dobiću epidural pa da izdržim jos samo malo. Vidim ja da niko epidural ne spominje. Pitam hoću li ga dobiti, dr kaže da neću jer suviše je sada kasno, ne bi ni stigao da mi deluje. Dr uzima nekakvu dugacku spravu i kaze da ce mi bušiti vodenjak. Za divno čudo, to me ništa ne boli, a mislila sam da hoće. On uspaničeno govori kako gotovo nikada do sada nije video tako zelenu plodovu vodu. Samo viče babici: Vidi ti šta je ovo, čoveče!

Bolovi postaju neizdrživi. U sobi preko puta, leze 2 zene na porođajnim stolovima. One su tu bile i pre mene i ostale nekoliko sati nakon mene. Molim babicu da me ne ostavlja samu dok čekam napone. U pauzama izmedju kontrakcija osećam kako mi se nenormalno spava. Čini mi se da kad bih zatvorila oči, istog momenta bih utonula u san. Pitam babicu da li je to normalno. Ona mi kaže da ne spavam jer treba da rađam dete.

Kreću naponi. Odjednom se milion silueta sjatilo iznad mene. Derem se kao kobila. Bukvalno. U jednom trenutku čujem doktora kako viče: Vakum! I tu se saberem i kazem sebi E nećes ga vala! I slušam šta mi kazu, kako da dišem i guram i uradim tako. Uz pomoć doktora koji mi je bukvalno legao na stomak, sve je gotovo u 16:30 .

Sigurna sam da sam cula jedno 'kme' kad je beba izletela, pogledala dole i videla joj desno stopalce. Odjednom panika! Dr vice babici da pozuri, ja hvatam za ruku nekog visokog doktora, placem i pitam ga: Doktore, da li je sve u redu sa bebom? On cuti. Prolazi minut ili dva, a cini se kao vecnost. Odjednom – plac. Visoki me pogleda i kaze: Sve je u redu sa bebom! Cujete li je kako place?

Sledi usivanje, donose mi mog malog andjela da je vidim, ljubim je u obraz, odnose je, dr kaze da moze mama da dodje veceras oko pola 8, ja kontam to on sigurno trazi cast, no medjutim ispostavilo se da joj saopstava da je beba zakacila infekciju jer se nagutala plodove vode i da cu verovatno duze ostati u bolnici. Nista mi ne deluje toliko strasno. Desava se da se bebe nagutaju te plodove vode. Ni prva ni poslednja.

Pakao tek sledi.

Posto su dezurstva zbog praznika sve do utorka, dobijam samo shture informacije o stanju moje bebe, koja lezi na intezivnoj u izoleti. Smestili su me u sobu sa jos 3 zene. Njihove bebe placu, samo moja nije tu. Tesko mi je. Placem neutesno i trazim da mi daju nesto za smirenje a sto ne bi uticalo na mleko. Mislim da su mi dali bensedin koji mi uopste nije pomogao. I svi mi samo kazu: Nemoj da places, izgubices mleko. A ja ne znam kako da ne placem kad ne znam sta mi je sa bebom a doktori mi samo u prolazu bace poneku informaciju i to samo ako ih pitam a da ne pricam kako jos uvek ne znam ko je ko u toj bolnici tako da sam se i na ulazak spremacice u sobu stresala strepeci sta ce da mi kaze o stanju moje bebe.

Kada su mi prvi put dozvolili da je vidim, srce mi se slomilo. Mirno je spavala u izoleti, lepa kao andjeo a ja nisam mogla da je dotaknem. I puste te tako na par minuta jednom, eventualno dva puta dnevno da je vidis, a ja svaki put kada odem nazad u sobu, hocu da umrem.

Ne znam koji je dan bio, verovatno prvi radni nakon praznika, kada mi je nacelnik pedijatrije saopstio da je beba ostala bez kiseonika valjda tokom samog porodjaja zbog toga sto joj je pupcana vrpca bila dva puta obmotana oko vrata tako da joj je radio ultrazvuk centralnog nervnog sistema i da je uocio nekakva zadebljanja, prosirenja, ne znam ni ja tacno. Pitam ga da li to kasnije moze da izazove nekakve posledice, on kaze da moze ali i da ne mora. Samo sto se nisam srusila. Zovem muza, on hitno dolazi do bolnice, cini mi se istog trena, trazi da razgovara sa nacelnikom. Pustaju ga da me vidi i u vreme kada nisu posete, da me smiri. Ispratim ga u suzama i noc mi nekako najteze padne jer se trgnem na svaki sum i samo molim Boga da niko ne udje da mi kaze nesto lose za bebu. Budila sam se na svaka 2 i po sata da joj nacedim ono malo mleka koje za divno cudo nije nestalo od stresa jer su mi rekli da ce njoj i 2 kapi moga mleka mnogo znaciti za imunitet. Dani su isti i traju kao godine.

Nedelju dana nakon porodjaja probudila sam se nervoznija nego inace. U tim trenucim znala sam da pozovem muza, samo da pricam sa njim pa makar i u 6 ujutru. K'o za baksuz, mobilni nisu radili, nije bilo mreze. Kao u bunilu, ucini mi se da je neko na hodniku rekao da je mojoj bebi lose. Istrcavam na hodnik, susrece me jedna od sestara pita sta mi je, ja joj kazem da mi se ucinilo da je neko spomenuo broj moje sobe i moju bebu, ona mi kaze lose si cula. U tom trenutku se okrecem i nasmejana sestra mi donosi bebu. Ja je pitam da li ce ona od sada uvek biti uz mene, ona se smeje i kaze da hoce. Ja placem od srece. Izgleda da sam stvarno lose cula.

Srce mi je bilo na mestu. Moj andjeo je konacno bio uz mene. Da nisam morala da spavam barem 3 sata dnevno, gledala bih je po ceo dan, toliko sam bila zaljubljena u to malo bice.

Na sledecim ultrazvuku glave, dr je uocio poboljsanja, a ja sam cvrsto resila da nemam crnih misli, da teram pozitivno i drzala sam ikonicu Svete Petke pod jastukom. Tog petka sam zamolila muza da ode do crkve i zapali svecu za zdravlje, sto je on i ucinio. Sutradan mi je doneo i osvestanu vodicu koju sam joj malko prsnula po glavici.

Jedanaestog dana nakon porodjaja pustili su nas kuci. Neuroloski status prilikom otpusta je bio da je tonus misica glave i vrata lako snizen i da su refleksi nesto sporiji ali da se simetricno izazivaju. Govorili su kako je malecka veoma zilava, pravi mali borac, a ja sam nestrpljivo cekala trenutak da je zgrabim i da bezimo kuci.

Na ponovnom ultazvuku centralnog nervnog sistema mesec dana nakon otpusta zabelezena je samo nekakva cista u formiranju, koja ukoliko pukne, tecnost ce se razliti u komore i apsorbovati a to nije nista zabrinjavajuce. Tako su nam objasnili. Neuroloski status: potpuno uredan.

Stresem se svaki put kada pomislim na porodiliste. Zaplacem ko malo dete kada pomislim da je mogla da se ugusi na samom porodjaju. Zar je moguce da u 21. veku 3 razlicita doktora koja su mi tokom devetog meseca trudnoce radili ultrazvuk nisu mogli da uoce da je pupcanik obmotan oko vrata? Zasto su zenu koja je preshishala termin i kojoj je pritom ctg s vremena na vreme, suzen, kako su se oni izrazili, ostave da udje u 42-gu nedelju trudnoce.

Tesko mi je i sada dok pisem o svemu tome. Kao da sve iznova prezivljavam.

Izvinjavam se na opsirnosti, ali imala sam potrebu da podelim sa vama ovo tesko iskustvo. I same vi, devojke sa RR, znate koliko mi je vasa podrska i lepa rec znacila tokom boravka u bolnici. Do neba sam vam zahvalna na tome.

Idem sada da je ljubim i da joj se radujem.