Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Ringeraja.rs je specijalizovani portal, namenjen budućim roditeljima, trudnicama i roditeljima predškolske dece.
Copyright 2008-2024
Danu media d.o.o. Beograd
A, volim je toliko da u trenucima ushićenja, pomislim da su joj dovoljni moji snovi, da vidi i proživi svet drugim, srećnim, zdravim očima...
|
/11
Toliko toga bih sada rekla, zavikala na sav glas i bila sve ono što sam mislila da neću biti nikada, ali čemu... Čudni su puti gospodnji, čudno je i kako nas to kao ljude kroji, čudno je koga sve usput na tom putu srećemo...ali, jedno je uvek isto važno, ostati čovek kakav želiš da budeš.
Na žalost, gomile problema, stvari koje se prosto dešavaju, mimo naše volje, ljudi od kojih zavisimo iz razno raznih razloga, taj polusvet nas upravo pravi onakvim od kojih bežimo i koje preziremo... I ja se pronalazim u tome, na moju ogromnu žalost i još veće razočarenje. Nekako sam se uvek trudila da budem svoja, ili sam bar verovala da jesam, ali nisam.
Kako sam se samo prevarila...
Dozvolila sam da me gomila povuče sa sobom, da zaboravim ko sam i od čega sam napravljena i da ako sam svojim rođenjem dobila status "ljudskog roda", nisam samim tim i čovek. A, bila sam...Bog mi je svedok... Dok ne postadoh majka! To najuzvišenije zvanje, ta lepota posedovanja jednog malog bića, ta beskonačna ljubav koja se graniči sa ludilom, taj smisao života jer si neko nekome kome to ne može biti niko drugi, no ti...samo ona...samo mi... Sve mi je to oduzeto, samo jednim lošim danom svevišnjeg, ili je sudbina bila prosto umorna od deljenja samo sreće ili su se prosto karte loše složile...šta god bilo, bem li ga, sve mi je oduzeto...
PROČITAJTE I OSTALE DUBRAVKINE TEKSTOVE
Taj bol koji sve ove godine živi, raste i gomila se u meni, pretvara me u nekoga i nešto što ne želim da budem. Ali, jesam i biću... ZAVIDNA. Zavist, jedan od najvećih ljudskih grehova, opušteno i ustaljeno živi u meni, bez namere da me napusti...Dapače... Ali, uvek zavist oko istoga... Zavidim svima koji uživaju u svom ZDRAVOM detetu, jer zajedno koračaju kroz svaki novi dan, novi doživljaj, novu spoznaju sveta, bilo da je lepo ili ružno...Zavidim, kada plaču zbog prvog dana vrtića, škole ili upisa u srednju školu...Zbog ponosa od prvog gola na utakmici, prvog koncerta, prve ljubavi ili prvog razočarenja...Jer za svim tim prvim dolazi i drugi, treći put...dani, meseci, godine...
Zavidim, jer njima to prosto ide od ruke, to im se podrazumeva, to je tako i nikako drugačije! A, moze drugačije i te kako... Sramota me je i dopuštam sebi to naglas da kažem, da sam ljuta, tužna, razočarana i doživotno osakaćena, jer nemam sve to što je nekome normalno i što bi trebalo biti normalno. Sramota me je, jer ćesto pomislim da sam ja njen teret, njen greh. Greh, jer se usuđujem da pomislim, a, ne da izgovorim, napišem...
A, volim je toliko da u trenucima ushićenja, pomislim da su joj dovoljni moji snovi, da vidi i proživi svet drugim, srećnim, zdravim očima...Volim i svaki njen šeprtljavi korak, koji je mnogo sigurniji, kada je ja samo ovlaš drzim, pa makar i za prstić, kada mi kaže "mama,pomozi mi"...ja ne znam nikako drugačije, kada je ona život moj, ali i moj nespokoj... Žao mi je što je to ona, što sam to ja, što je bilo ko...jer, ne treba toliko da boli, da ti je najteže gledati u ono što ti je najsvetije, najvažnije... I na kraju, da zavidna sam, zavidna i grešna, ali ne zato sto mi je žao što vi niste ja, nego što ja nisam vi... A, toliko bih toga imala da kažem, da vrisnem...ali, ćemu, kome... Nespokoj je uvek tu, ne ide on nikud!
Dubravka Bakoč Vujinović
Toliko toga bih sada rekla, zavikala na sav glas i bila sve ono sto sam mislila da necu biti nikada, ali cemu... Cudni su puti gospodnji, cudno je i kako nas to kao ljude kroji, cudno je koga sve usput na tom putu srecemo...ali, jedno je uvek isto vazno, ostati covek kakav zelis da budes. Na zalost, gomile problema, stvari koje se prosto desavaju, mimo nase volje, ljudi od kojih zavisimo iz razno raznih razloga, taj polu svet nas upravo pravi onakvim od kojih bezimo i koje preziremo... I ja se pronalazim u tome, na moju ogromnu zalost i jos vece razocarenje. Nekako sam se uvek trudila da budem svoja, ili sam bar verovala da jesam, ali nisam. Kako sam se samo prevarila...Dozvolila sam da me gomila povuce sa sobom, da zaboravim ko sam i od cega sam napravljena i da ako sam svojim rodjenjem dobila status"ljudskog roda", nisam samim tim i covek. A, bila sam...bog mi je svedok... Dok ne postadoh majka! To najuzvisenije zvanje,ta lepota posedovanja jednog malog bica, ta beskonacna ljubav koja se granici sa ludilom, taj smisao zivota jer si neko nekome ko to ne moze biti niko drugi, no ti...samo ona...samo mi... Sve mi je to oduzeto, samo jednim losim danom svevisnjeg, ili je sudbina bila prosto umorna od deljenja samo srece ili su se prosto karte lose slozile...sta god bilo, bem li ga, sve mi je oduzeto... Taj bol koji sve ove godine zivi, raste i gomila se u meni, pretvara me u nekoga i nesto sto ne zelim da budem. Ali, jesam i bicu... ZAVIDNA Zavist,jedan od najvecih ljudskih grehova, opusteno i ustaljeno zivi u meni,bez namere da me napusti...Dapace... Ali, uvek zavist oko istoga... Zavidim svima koji uzivaju u svom ZDRAVOM detetu, jer zajedno koracaju kroz svaki novi dan,novi dozivljaj,novu spoznaju sveta, bilo da je lepo ili ruzno...Zavidim,kada placu zbog prvog dana vrtica, skole ili upisa u srednju skolu...Zbog ponosa od prvog gola na utakmici, prvog koncerta, prve ljubavi ili prvog razocarenja...Jer za svim tim prvim dolazi i drugi,treci put...dani,meseci, godine... Zavidim, jer njima to prosto ide od ruke, to im se podrazumeva, to je tako i nikako drugacije! A, moze drugacije i te kako... Sramota me je i dopustam sebi to naglas da kazem, da sam ljuta, tuzna, razocarana i dozivotno osakacena, jer nemam sve to sto je nekome normalno i sto bi trebalo biti normalno. Sramota me je, jer cesto pomislim da sam ja njen teret, njen greh. Greh, jer se usudjujem da pomislim, a, ne da izgovorim, napisem...A,volim toliko je da u trenucima ushicenja, pomislim da su joj dovoljni moji snovi, da vidi i prozivi svet drugim, srecnim, zdravim ocima...Volim i svaki njen seprtljavi korak, koji je mnogo sigurniji, kada je ja samo ovlaz drzim, pa makar i za prstic, kada mi kaze "mama,pomozi mi"...ja ne znam ni kako drugacije, kada je ona zivot moj, ali i moj nespokoj... Zao mi je sto je to ona, sto sam to ja, sto je bilo ko...jer, ne treba toliko da boli, da ti je najteze gledati u ono sto ti je najsvetije, najvaznije... I na kraju, da zavidna sam, zavidna i gresna, ali ne zato sto mi je zao sto vi niste ja, nego sto ja nisam vi... A,toliko bih toga imala da kazem,da vrisnem...ali, cemu, kome... Nespokoj je uvek tu, ne ide on nikud!
Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:
“Uzmi knjigu malo, jesi li učio danas?”
Domaći zadatak „u zadnji čas“, učenje nekoliko lekcija za dan i „borba sa gradivom“ za sutrašnji test? Ako ste prepoznal...
16
Domaći zadatak „u zadnji čas“, učenje nekoliko lekcija za dan i „borba sa gradivom“ za sutrašnji test? Ako ste prepoznal...
16
Kada deca mogu da ostanu sama kod kuće?
I taj trenutak jednom mora da dođe - treba da ostavite dete ili decu same kod kuće. Kada su dovoljno veliki za to?6
I taj trenutak jednom mora da dođe - treba da ostavite dete ili decu same kod kuće. Kada su dovoljno veliki za to?
6
MAJKE i SINOVI - to je jedna nežna i neras...
Ali postoji ta mekoća i nekomplikovana nežnost u odnosu majka-sin, nešto što postaje sve snažnije kako moji sinovi rastu...6
Ali postoji ta mekoća i nekomplikovana nežnost u odnosu majka-sin, nešto što postaje sve snažnije kako moji sinovi rastu...
6
