/11 /11

Srbija je zemlja u kojoj su sela pusta, gradovi su sve prazniji, a decenijama unazad priča se o tome da više ljudi umre nego što se rodi. Svake godine sa demografske karte Srbije nestane jedna Jagodina.

Od 168 opština, u čak 160 se beleži negativan prirodni priraštaj. Demografi upozoravaju da smo dragoceno vreme već izgubili, pa će Srbija do 2060. ostati bez milion stanovnika. Prosečan građanin

Srbije ima 43 godine, a svaka druga porodica ima jedno dete.

Granica održivosti nacije je 2,1 dete, a u Srbiji jedan par u proseku ima 1,5 dete, a svetski prosek je oko 2,5 deteta po ženi. Demografi tvrde da ćemo ako dospemo do stope rađanja od 1,3 deteta nestati kao nacija. Svaki treći par nema decu. Oko pola miliona parova u Srbiji ima neki problem steriliteta. U Srbiji čak 51,8% parova ima jedno dete, 40% dvoje dece, troje dece 6,7%, četvoro dece 1,1 %, a petoro i više dece 0,4%. Pošast bele kuge preti da u sledeće dve decenije zatvori čak 1.200 naselja i dodatno smanji broj stanovnika.

U Srbiji je vantelesna oplodnja još uvek tabu tema i još uvek nepoznata oblast. Iako smo tehnološki napredovali i dalje postoje parovi koji nemaju dece a ne odlaze lekaru kako bi proverili zdravstveno stanje. U manjim sredinama i dalje postoje sram i stid koji se uglavnom vezuju za ženu jer je ona ta koja nema dece. Na taj način problem se neretko vezuje isključivo za ženskog partnera. Potrebno je razbiti sve tabue vezano za vantelesnu oplodnju, približiti svima ovaj postupak i omogućiti svima da na ovaj način, ukoliko ne postoji drugo rešenje, dođu do potomstva. Vantelesna oplodnja nije „veštačka” oplodnja. To je stimulisana I kontrolisana oplodnja pri čemu se u laboratorijskim uslovima oplodi jajna ćelija žene muškim spermatozoidom i tako oplođena (sada već embrion) vrati u matericu. Trudnoća iz vantelesne oplodnje potpuno je ista kao i prirodna trudnoća. Predrasude koje se javljaju su sledeće: sumnja u to čije je to dete, sumnja u to kakvo je to dete („veštak”), pogrdno nazivanje „dete iz epruvete”, predrasude da je sterilitet vezan uvek za ženu, ali I mnoge druge predrasude koje proizilaze iz neznanja i straha od nepoznatog.

Kad se na sve to doda da mladi sve kasnije stupaju u bračnu zajednicu (iz raznih razloga), ponekad do samog saznanja da postoji neki problem dolazi tek u kasnijim godinama. Država Srbija trenutno iz

Republičkog fonda za zdravstveno siguranje finansira 3 postupka vantelesne oplodnje. Za postupak od skoro o trošku Fonda mogu da apliciraju parovi kod kojih ženski partner ima najviše 42 godine. Ukoliko žena ima više od 42 godina Država ne finansira postupke vantelesne oplodnje. Takođe, ukoliko par ima žive dece – država ne finansira nijedan postupak vantelesne oplodnje. Šta je sa onim parovima koji su kasnije stupili u brak? Zar oni nemaju pravo da se ostvare kao roditelji? Pa čak i ako to žele? Šta je sa onim parovima koji žele više dece? Ipak, treba ponoviti da je vantelesna oplodnja poslednji vid lečenja. Ponekad je potrebno samo posetiti lekara i uraditi osnovne analize, te ustanoviti zašto ne dolazi do trudnoće. Međutim, ponekad je vantelesna oplodnja jedini način. Tada, kad je VTO jedini način, Država mora svojim sredstvima da omogući parovima da pokušavaju. To su parovi koji žele decu. To su željene trudnoće.

Jedan postupak VTO u privatnim klinikama košta u proseku od 2 do 4 hiljade evra. Naravno cena zavisi od analiza koje par mora da uradi, od lekova (hormona) koje žena mora da primi kako bi stimulisala jajnike da naprave veći broj jajnih ćelija ali i od same klinike. Parovi u Srbiji uzimaju kredite za vantelesnu oplodnju, prodaju stanove, pozajmljuju novac. Postoje banke koje imaju posebno definisane kredite za vantelesnu oplodnju. U pitanju je veliki novac koji je sa prosečnim platama u Srbiji vrlo teško prikupiti. Ponekad parovi više puta rade vantelesnu oplodnju kako bi jedna bila uspešna. Niko ne garantuje uspeh. Ponekad parovi odlaze u druge države jer traže bolji tretman lekara – sve to u nadi da će se ostvariti kao roditelji. Država mora da reaguje na ovaj problem, jer ovo je problem cele nacije, ne samo parova koji se bore sa sterilitetom.

Neke opštine su prepoznale problem, pa same finansiraju za građane jedan ili više postupaka vantelesne oplodnje. Grad Beograd, kao najveći grad, ne finansira nijedan postupak vantelesne opodnje iz sredstava grada. Veliki broj parova sa ovim problemom nalazi se upravo u Beogradu.

Udruženje Šansa za roditeljstvo prepoznalo je sve ove i mnoge druge probleme koji se tiču vantelesne oplodnje. S obzirom na to da Udruženje osnovano od strane parova koji se bore sa sterilitetom – mnoge teme su obuhvaćene, a postavljeni su i mnogi ciljevi. Mi tražimo od Države da nas čuje i da reaguje na naše zahteve:

• Povećanje nataliteta u Republici Srbiji i razbijanje tabua u vezi sa biomedicinski potpomognutom oplodnjom (BMPO);

• Povećanje broja pokušaja BMPO o trošku RFZO sa tri na šest stimulisanih pokušaja;

• Ukidanje starosne granice za žene, odnosno pojedinačna procena po individualnom reproduktivnom potencijalu;
  

• Uvođenje minimum četiri nestimulisana postupka kao vid lečenje steriliteta za parove o trošku RFZO-a;

• Hitno sprovođenje novog Zakona o BMPO.

www.facebook.com/sansazaroditeljstvosrbija