Porađala sam život. Napinjala se. Grčila se. Stiskala usta, stiskala krevet, krvarila decilitre... Foto: Freepik

/11 /11

Nisam znala kako izgledam tri cela dana nakon porođaja. Videla sam samo obrise u staklima kraj vrata sobe. Muž mi je doneo malo ogledalo, ali mi ono nije moglo dati celokupnu sliku. Ako bih videla oči, ne bih videla telo, ako bih ga usmerila ka nogama ili stomaku, ne bih videla svoje lice.

Doduše, ni najmanje mi nije bilo važno da vidim celu sebe u ogledalu, niti me je zanimalo kako izgledam tih dana. Nešto drugo mi je bilo važnije.

Gledala sam u dete koje sam porodila iz sebe, analizirala mu boju kože, svaku flekicu, modrilo, prstiće, usne, okice, nokte, paperjave dlake na glavi. Gledala kako diše, kako pomera rukice kao da lebdi u vazduhu. Gledala sam kako reaguje na mene, na svaki moj dodir ili reč.

Gledala sam u sestre što su užurbano odlazile i dolazile, u doktore tokom jutarnje vizite, u njihova lica i oči dok mi pregledaju bebu, dok joj prislanjaju stetoskop na malena pluća, dok pipaju i štipkaju kožu, odmotavaju pelenu, popunjavaju liste, mere temperaturu. Pomno sam pratila svaki i najmanji tik na njihovom licu, plašeći se da ne kažu nešto što ne bih volela da čujem.

Gledala sam u majke, u njihove natekle modre bradavice iz kojih teče mleko, u grčeve na njihovim licima dok ga se pritiscima ruke oslobađaju, dok pokušavaju da stave bebu na dojku, jednu pa drugu, dok joj pevuše, dok je umiruju, dok plaču kad ona plače, dok pokušavaju da ostanu pribrane i smirene, jake i gorde dok zadnjicom stiskaju mrežaste krvave uloške. Dok pokušavaju da odgovore svakoj situaciji i izazovu sa ono malo preostale snage.

Gledala sam u čaršafe i svu tu krv koja se izmigoljila sa butina na njih.

Gledala sam u braonilu na svom dlanu. Gledala sam u narukvicu od zavoja, najlepšu narukvicu koju sam ikada na dlan stavila.

Gledala sam nju što već satima telefonom objašnjava mami, pa svekrvi, da još nema mleka i da se stiska i pritiska, al ne ide. Gledala sam kako se lomi pred mojim očima, jer se plaši da iz nje neće poteći bela hrana za bebu. Gledala sam kako je stalnim zivkanjem i proverama, oni što bi najviše trebalo da je razumeju, dodatno prelamaju.

Gledala sam u spremačice što bučno vade kese iz kanti za smeće. Što ostavljaju tanjire sa ucvalom hranom dva metra od kreveta, dobacujući: „Dobro je posle porođaja da se protegnete, a ne da se uležite“. Gledala sam kako iz tanjira oblizujem sve ono što kući nikada pojela ne bih.

Gledala sam svoje korake što u u pet ujutru prave cik cak po sobi, dok bolna i krvava, nerazbuđena i potpuno sluđena nunam bebu koja ko zna zašto plače.

I samo ponekad bih pogledala u zidove sobe.

Tri dana nisam znala kako izgledam, niti me je zanimalo. Znala sam da se ne razlikujem mnogo od svih tih porođenih žena koje su me okruživale. Možda nismo imale ista tela, ali smo se sasvim sigurno slično osećale, a ti osećaji se na licima isto ispoljavaju. Daju sličan izgled. Bar kad su oči u pitanju, a one su najvažnije.

Da sam kojim slučajem i poželela da vidim sebe, ogledala u kupatilu nije bilo, jer tamo nije bilo ni zglavnog tuša, već samo jedna zarađala cev i plastificirana zavesa što je u sebe pokupila ko zna koliko i čije krvi. I jedna klimava wc šolja za nas pet, šest, nad kojom smo blago nagnute pažljivo piškile, suludo se plašeći da se šav ne pocepa ili rana ne inficira.

Nisam gledala nokte.

Nisam gledala kožu.

Nisam gledala dlake koje su lagano počinjale da rastu po nogama i u pazuhu.

Nisam gledala kosu koja se od znoja pri porođaju slepila i zgužvala.

Nisam imala kad i nije mi bilo do toga.

Tuširala sam se tim crevom, umivala se, prala zube, presvlačila spavaćice, menjala uloške, da budem čista i mirisna bebi, i zaista mi nije bilo važno da u tim momentima imam sređenu kosu, obrijane noge, ili rumen ten i iscrtane obrve. Sišla sam sa porođajnog stola, a ne sa modne piste!

Porađala sam život. Napinjala se. Grčila se. Stiskala usta, stiskala krevet, krvarila decilitre, udisala i izdisala kako mi babica kaže, s koncentracijom od hiljadu posto, zabrinuta i hrabra, jaka i snažna, istrajna i odlučna. Na tri mesta zašivena.

I nakon svega toga gorda, ponosna, najponosnija i beskrajno zadovoljna. Narasla ko kakav junak što se iz boja vraća sa smotuljkom na grudima i sa srcem više.

Zbog svega ovoga mi zaista nije jasno ko su ljudi koji mogu da komentarišu izgled žene koja je poželela da nakon porođaja okači sliku sebe i bebe?

Ko su ljudi kojima smeta njena slepljena kosa, otekle usne, podvaljak ili bleda put, njene tanke do pola izbrisane obrve, njeni podočnjaci, njene debele nadlaktice?

Ko su ljudi koji mogu da tek porođenoj ženi traže zamerke ili zbrajaju kilograme?

Ko su ti ljudi koji mogu da kažu odvratno je debela?

Ko su ljudi koji ne shvataju da je to telo u sebi devet meseci nosilo i hranilo nov život, i onda ga na svet donelo. Često nadljudskim snagama.

Ko su ljudi koji ne shvataju koliko se telo žene tokom devet meseci menja, koliko raste, širi se, praveći prostor za bebu. Nečije manje, nečije više.

Ko su ljudi koji ne shvataju da je žena najlepša baš tada, u tim danima kada postane majka, baš u tim danima kada oni sramno očekuju da se našminka, ekspresno oslabi, ofarba, isfenira i napuderiše da bi na fotografiji sa bebom zadovoljila bolesne standarde lepote koji se postavljaju pred porođenu ženu?

…

Došla sam kući nakon tri dana. Podojila sam i uspavala bebu i onda ušla u kupatilo. Stala sam pred ogledalo. Videla sam ono što sam osećala, ogroman umor, iscrpljenost, zbunjenost i više od svega ponos.

Videla sam ženu koja mi se nikada do tad nije pokazala u ogledalu.

I bila je baš lepa.

Jovana Kešanski

Izvor: Luftika.rs