/11 /11

Koliko je tačno da roditelji najbolje poznaju svoje dete? Teško je reći, jer odgovor zavisi od uzrasta deteta i izloženosti neroditeljskim uticajima. Tako na primer, kada dete krene u vrtić ili u školu, ono se može ponašati sasvim drukčije u grupi vršnjaka i pred vaspitačicom ili učiteljicom od toga kako se inače ponaša u roditeljskom domu. Kada se dete različito ponaša, roditelj sa jedne i vaspitačica ili učiteljica sa druge strane mogu imati različite predstave o istom detetu. Da bi se poznavalo dete potrebno je uporediti kako se dete ponaša u jednim situacijama sa tim kako se ponaša u drugim.

Da bi se ove dve „slike” o detetu sastavile u celinu potrebno je da roditelj razmeni informacije s vaspitačicom ili učiteljicom. Problem nastaje s onim roditeljima koji „najbolje poznaju svoju decu” jer jednostavno ne veruju nijednoj informaciji koja se ne uklapa u njihovu postojeću sliku o svojoj deci.

Kritika kao napad

Ako je inteligencija sposobnost sagledavanja iste stvari s različitih tački gledišta, onda bi inteligentni roditelj trebalo da sagledava svoje dete s različitih strana, da ga „vidi” i na način na koji ga drugi vide, bilo deca, bilo odrasli.

Često roditelji vide svoje dete kao veoma posebno, drukčije od druge dece. Smatrajući da najbolje poznaju dete koje su rodili, kao i njegovu posebnost, često dolaze u vrtić ili školu da bi obavestili vaspitače i učitelje o specifičnosti svog deteta. U tom razgovoru ne samo da obaveštavaju, nego zahtevaju i daju instrukcije, da bi u periodu nakon toga nadzirali da li učitelj radi s detetom u skladu s uputstvima koje su mu dali. Na taj način vaspitačima i učiteljima nameću „uslužni model” odnosa, zastupajući ideju su oni tu kako bi zadovoljili roditeljske zahteve.

Dok ovaj „uslužni model” funkcioniše u vrtićima, najviše privatnim, kada dete dođe u školu, može nastati konflikt s učiteljicom koja ima sasvim različitu ideju od roditeljeve o svom poslu i ulozi u razredu.

Najteži konflikti su s roditeljima koji imaju iskrivljenu predstavu o tome šta znači biti „na strani deteta”. Roditelj koji ne razlikuje vlastito dete od detetovih postupaka smatra da je svaka kritika detetovih postupaka zapravo „napad” na dete. Zato svoju „bezuslovnu” ljubav pokazuje tako što „brani” dete i onda kada i sam zna da je ono loše postupilo. Još je gore ako ne razlikuje sebe od deteta, zato što onda svaku kritiku detetovog ponašanja doživljava kao napad na sebe i na način na koji je vaspitao dete.

Ovaj problem se može prevazići uvođenjem partnerskog modela odnosa učitelj-roditelj, a koji polazi od toga da su i roditelji i učitelji jednakovredne strane, koje su podjednako zainteresovane za ostvarenje pedagoških ciljeva. Prva saglasnost je oko podrazumevanja dobrih namera jedne i druge strane. Drugu saglasnost treba postići kroz otvoren razgovor učitelja i roditelja, a tiče se ciljeva koje dete treba da ostvari tokom školske godine. Saglasnost oko ciljeva ne znači i saglasnost oko načina na koji će jedna i druga strana voditi dete ka ovim ciljevima. Oni treba da se dogovore šta će jedni raditi u školi, a šta će drugi raditi kod kuće kako bi dete napredovalo.

Problematično ponašanje

U ovom procesu veoma je važno da učitelji pokažu da prave razliku između deteta i njegovog ponašanja, da prihvataju dete, ali ne i njegova negativna ponašanja, kao i da pokažu da prave razliku između roditelja i njegovog načina vaspitanja i deteta. Treba da istaknu da se i deca veoma dobrih roditelja, iz dobrih porodica, povremeno problematično ponašaju. Važna poruka za roditelje koji „najbolje poznaju svoje dete” jeste da se deca ponašaju različito kod kuće i kada su u grupi dece izvan roditeljskog nadzora.

Individualni pedagoški ugovor daje šanse da obe strane budu zadovoljne: roditelji uviđaju da učitelj vidi njihovo dete kao pojedinca, a ne kao deo mase učenika u razredu, a učitelji zato što imaju saradnju roditelja u obrazovnom i vaspitnom procesu. A kada roditelji i učitelji sarađuju, rezultati moraju biti dobri.

Zoran Milivojević

Izvor: Politika