|
Hobotnica -> RE: Udovica / Udovac (28.12.2017 8:28:12)
|
Dobro jutro, sad sam se prijavila, jer konacno imam potrebu da podelim iskustvo i razna stanja kroz koja prolazim sa ljudima u slicnim situacijama. u stvari ovo je prvi korak da se ukljucijem medju ljude sa srodnim temama, koji me, nadam se mogu donekle razumeti. mnogo sam pricala ali niko vise ni od porodice ni prijatelja me ne razume. tako da mozda ovim cinim mali korak da se trgnem, ukljucim, prepoznam negde, da ne bih blago receno totalno otisla u destrukciju. imam 36 god, muz mi je preminuo u septembru, imam dvoje dece, devojcicu od 3 i po god, i decaka u 11. mesecu. od najbolje, najazurnije, najposvecenije i najsasavije medju decom i mamama, postala sam nula, prazna, tupa, bez osecanja, nakon svih faza koje sam prosla, ova je najbezlicnija kad moram nesto da uradim, pomerim, jer mi je to jedini izbor da prezivim makar i kao zombi u pocetku. bila sam preemotivna, preosetljiva i tip koji voli sve da drzi pod kontrolom i udovoljava na sve nacine, dok nisam potpuno zaboravila, iscedila i izgubila sebe, njegovim odlaskom i osecaj nestaje. gomila saveta, instrukcija, oprecnih misljenja, kontradiktorna ispiranja mozga iznova i iznova, dok vise nisam uspela da cujem ni osetim sebe na prvom mestu, i puko mi je mozak i emocije... kao da nemam nista, nista ne znam... i sad se krpim ispocetka. svemu je mnogo doprineo konfliktan odnos izmedju mijih i njegovih roditelja, konflikt iz proslosti mene i mog muza, kao i mene i njiegovih roditelja. tako da je sve to eskaliralo na meni u njegovoj bolesti i smrti, krivice, strahovi, mrznje.blokirala sam se, pa ni zakonski jos nisam nista zavrsila, zbog emocionalnih blokada, psihijatri i lekovi mi ne pomazu, jer sam navikla da sve uvek radim sama, kako na sebi, tako i u zivotu. samo sto od tolikog perfekcionizma, brzine i pravih informacija, padnem u haos i destrukciju i neznanje pod naletom straha, krivice i gubitka kontrole. deca su mi dobro, pazi ih moja majka, tj pomaze, ali ne shvata da me njena pomoc jos vise udaljuje od mog osecanja i rutine od koje mi zavisi red u glavi i zivotu, pa i srcu. oni me vole i dalje cekaju moj osmeh i igru, pokret, podsticu me na to, ali ja moram od neceg da pocnem. dugo sam u braku trpila nasilje psihicke, emocionalne prirode, najvise od strane svekra, koji nas je kontrolisao finansijskom moci. to sam htela da prekinem i tu su nastajali jos veci problemi. uporno mesanje, opsesija nasim svakodnevnim zivotom, odgojom dece, narusavanje dusevnog mira i reda... sad je sve to gotovo, njega nema, on i dalje pokusava sa nekim blagim ucenama pod maskom pomoci, racunajuci na moju psihicku nestabilnost i svoju moc i ozlojedjenost. ali jednom moram postati jaka, jer oni sad imaju samo mene. ionako sam u braku skoro bila i mama i tata, ali mi je muzevljevo samo prisustvo ulivalo toplinu, sigurnost i zastitu, obozavala sam ga i nisam umela da izadjem iz njihovog zacaranog kruga. i dalje sebe krivim da sam mogla da ga spasem od operacije, da sam dala sve od sebe, i spasem nasu porodicu. potonula sam od somookrivljavanja i nema dalje, jer kad se nisam trgla odmah, guralo me je sve dublje do dna. sad eto vidim zivot ide ide i mora jebeno dalje, ne mogu da umrem i ne smem, zbog malisana, makar i ovakva da se cupam, jer sam i fizicko zdravlje debelo narusila, vreme sam zaustavila, a to ne ide tako. sad vidim da ima srodnih tema ljudi, i eto makar me niko ne prokomentarisao ili ocenio kao prsotinu, malo mi je lakse, jer to je moja prica iz koje treba da trazim izlaz korak po korak. tako je kako je, i od goreg ima gore, a ja moram da menjam misli na bolje. surova realnost, papirologije i ostale gluposti o kojima nikad nisam mislila , samo o sreci i ulepsavanju porodicne radosti, toplota i carolija decijeg odrastanja dobila je totalno drugu dimenziju. ali verovatno nisam jedina , ni prva ni poslednja, koja mozda bas ovako mora da prolazi. pozdravljam vas sve hrabre i dostojne ljude i puno snage i pameti zelim, jer to je a priori za prezivljavanje.
|
|
|
|