|
eugenija -> RE: Iskustvo sa Psihijatrijske klinike (8.4.2010 15:58:20)
|
Sva pozitvna i vedra duha, spremim Viktora, usput joj uzmemo prelepu svilenu pidžamu i isti takav ogrtač i korpicu sa cvećem...
Divan dan, sunce sija nemilosrdno i kao da ne dozvoljava bilo kome da bude skenjan. Ljudi koje srećemo isijavaju pozitivnom energijom, a ja se osećam kao neko ko je upravo krenuo da učini kakvo dobro, plemenito delo.
Imam osećaj da u sebi pevušim od neke sreće čarobne. Videću mamu, ona će nas da vidi, poigraće se sa svojim Vikom koga obožava i kojeg tako želi da vidi - i to sve na njen rođendan!
Opreza nikad dosta, zovem njenu doktoricu da je pitam da li smemo da dođemo i da li će preveliko uzbuđenje možda mami škoditi. Ona kaže da dođemo ako je mama izrazila želju. Kako nije! Eto naaaas!!! Bakoo, stiže ti Viko tvoj!
(Doktorica u svemu provlači istu tezu - smesti negde mamu, ja govorim kako od smeštaja nema ništa za sada, ona kaže da na nju vrše pritisak da mamu otpusti. Ja napominje da zaista ne znam šta da radim s mamom u takvom stanju kući. Ona kaže da ne zna ni ona. Linija na psihijatriji je podešena tako da se gasi nakon 3 minute razgovora. Uspevam da pitam kad mogu da je vidim. Ponedeljak. ok.)
Ista poznata staza od kapije do barake broj tri, sa malom razlikom što je omeđana prekrasnom travicom, tratinčicama i ljubičicama. Čujem ptičice naokolo kako nas pozdravljaju.
Treperim.
Stižemo ispred barake, okolo sede neki ljudi na klupi, svi deluju kao zombiji. Ovde nema smeha.
Čekamo...
Dobro poznata dva krupna zelena oka izlaze usporeno i jedva hodajući na nogama. Moja mama. Vidim - nije ovo mama, ovo je izgleda opet bolest... Mršava, isrpljena, po zglobovima tragovi vezivanja.. Lice kao da joj preko noći dobija drugu boju, drugi sjaj.. Onaj matirani.
Ladno zapinje za nas i prolazi nas... Ne prepoznaje nas. Drži je moj deda koga sam zatekla tu kod nje u poset_i, vidi ko ti je došao....
Mama me pogleda ravno u oči - osmeh : Otkud ti?
TO JE SVE ŠTO JE REKLA.... Odjednom je opet pala u tišinu i skamenjenost... Glasovi u glavi ne daju da se družimo...... Čestitam joj rođendan, grlim je, srce mi se cepa.. Ona pojma nema ništa...............................................
Dajem joj korpicu sa cvećem, kažem ovo ti je od tvog Vike. Ništa... Morala sam joj lagano dići ruke koje je držala uz telo da bi prihvatila cveće.
U tom svemu, Viki prilaze zombiji sa svih strana. Kreću se izuzetno polako, lekovi umrtvljuju, oči su podešene na "ajd zdravo nemamo pojma " svima. Jedan ima ogromne crne brkove i visok je neka dva metra, izuzetno je neuredan, raščupan, otkopčana šlica. Drugi ima dva donja zuba i crveno lice, dosta niži. Ta dva su mi bila najupečatljivija.
POJMA NEMAM ŠTA SU PRIČALI, ALI OBOJICA SU NEŠTO PRIČALI......... Niži, crveni hvata se za džep, vadi plavi marker, komplet batnjav i ulepljen ko zna čim i pruža Viktoru, ovaj ga uzima, ja mahinalno uzimam od Viktora. Mislim da sam nakezila usne nekako u neki osmeh da delujem prijazno da ne povredim čovekova osećanja. OTKUD ZNAM KAKO MOŽE REAGOVATI...................
Bože kako sam želela da pobegnem, da se Viko i ja i ta kolica automatski vinemo u nebo kao E.T u onim svojim. Bože kako mi je bilo žao moje mame...... Ljudi moji, koja je to bol....... Koja je to bol..........
Deda mamu okreće kao robota prema baraci... Grlim je još jednom iz sve snage, imam osećaj da će se slomiti tu ispred mene... Nema odgovora. Nema ničega. Ničega.
Viko, reci baki pa-pa... Maše Viko rukicom....... Okrećem kolica.
Mama volim te.
Ništa.
Prazno....... Ne znam kuda smo išli, nakon 20 minuta, shvatila sam da smo u totalno drugom nekom naselju .. kud sam ja okrenula... pojma nemam.......
Nisam plakala. Kupila sam Viki smoki, sedeli smo na klupi... Upijali sunce. Vratili se kući.
Biće bolje.... majku mu poljubim........
|
|
|
|