|
Margo -> RE: Anksioznost, panični poremećaj (24.5.2011 12:42:48)
|
Juce mi je konstatovana anksioznost. Iskreno nisam znala ni da postoji, mislila sam da sam samo izrazito nervozna. Kako citam postove prepoznajem simptome. Okidac su bile neizlecive bolesti kod moja 3 drugara. Kad je prvi umro, prvi put sam dobila napad panike kad sam krenula na sahranu, smirivala me zena na trafici na bus stanici. Ona ispred kapele, valjda jer sam tada skontala da kapele nisu rezervisane samo za stare ljude i nesrecne slucajeve tipa pao sa motora. Plasljiva sam osoba u smislu da ne volim da rizikujem, Npr ako je veliki procenat nesreca sa motorom, necu nikada sesti na njega, jako pazljivo vozim itd. itd. I onda kada se desi tako neka stvar kao sa mojim drugarima, skapiram da ne mogu sve da kontrolisem. Pre toga, groblje, mrtvac nikakav problem mi nisu bili, nekoliko godina pre toga sam zaspala kao medved na kaucu u sobi gde je bio sanduk sa mojom tetkom, i jos masa primera. E onda od decemra krecu ozbiljnije stvari, serija smrtnih slucajeva, najpotresniji od svih moj deda. U kom smislu, nije bio sok zato sto je umro, jer je imao 85 godina i nije mu bilo dobro. Kad je baka umrla ja sam isla u mrtvacnicu, oprostila se i to je to, bez negativnih i potresnih emocija u meni. Usli smo u sobu gde je bio i cekali ove iz mrtvacnice, i kad su rekli da moraju da ga stave u kesu i drze uspravno u liftu, ja sam rekla da ni ja to ipak ne mogu da podnesem i da cu sakeati ispred zgrade. Sisla sam sa mamom i tetkom i cekala, i onda skontala da bi ga stavili u sanduk moraju da ga vucaraju po betonu. Posto sam znala da mi mama i tetka pale u nesvest to da vide, ja sam utrcala, podigla poklopac molila da ga ne spustaju na beton i videla mrtvog dedu uspravno sa klonulom glavom, i SOK pocinje. Od tog trenutka ne smem da spavam u sobi, u polu snu mislim da me deda dodiruje i trzam se. Spavam sa upaljenim televizorom, pa kad je svekrva skontala, pocela je da ceka da ja zaspim, da mi pravi drustvo. Isto kao sto je napisano u nekom prethodnom postu, uzas dozivim kad muz zaspi jer se osecam usamljeno i nezasticeno. Panicni napadi da ce mi umreti roditelji, da muz moze da se razboli. Sve je to trajalo neka 2-3 meseca, pa se smirilo. U smislu napada panike i straha. Ostala je nesposobnost da budem srecna, a realno imam svu podlogu, to mi je juce rekao psiholog, da bi drugi ljudi na mom mestu uzivali u zivotu. Ja ne mogu. Razmiljam 10 god u napred. Zamisljam situacije koje bi mogle uzasno da me iznerviraju od strane nekih osoba, a nerealne su da se dese i tako. Nemam nikakve probleme, a ponasam se kao da imam sve probleme. Kaze da nisam u stanju da uzivam i da budem zadovoljna stvarima koje sam postigla. Posto mi to moje nerviranje i briga strasno smetaju, i kad je ustanovljeno da imam problem, ja bih jako zelela da ga resim. Mozda da odem do psihologa sledece nedelje ili je dovoljno ako znam da imam prolem pa da radim na sebi? Ili je to bas poremecaj koji mora ozbiljnije da se tretira uz strucnu pomoc?
|
|
|
|