Postoji jedna računica koju mnoge mame koje su kasnije dobile dete dobro poznaju. Dete još nije ni prohodalo, a one već razmišljaju o tome koliko će imati godina kada krene u prvi razred. Zatim dolaze pitanja o polasku u srednju školu, punoletstvu, fakultetu i svemu onome što je još daleko, ali se u njihovim mislima već polako približava.

Dok druge mame možda razmišljaju o sledećem rođendanu ili letovanju, neke mame koje su rodile u kasnijim godinama uhvate sebe kako računaju: „Kada on bude imao 15 godina, ja ću imati toliko. Kada ona završi fakultet, ja ću biti u tim godinama.“

To nije nužno strah, niti žaljenje zbog toga što su postale majke kasnije. To je samo drugačiji način na koji vreme počinje da se doživljava kada u životu dobiješ dete u trenutku kada si već svesna koliko godine brzo prolaze.

Od prvih koraka do prvog razreda

Kada dobiješ dete u kasnijim godinama, ponekad ti je teško da ne pogledaš unapred. Dok ga držiš u naručju, već se pitaš kako će izgledati njegov prvi dan u školi. Dok mu kupuješ prve cipelice, pomisliš da će jednog dana samostalno odlaziti na treninge, družiti se sa prijateljima i tražiti sve više slobode.

A onda se pojavi i ona neizbežna računica.

„Kada krene u prvi razred, imaću toliko godina.“

Na papiru je to samo matematika. U glavi, međutim, može da bude čitav niz osećanja. Radost jer će dete rasti, ponos zbog svega što ga čeka, ali i blaga nelagoda zbog saznanja da će vreme proći brže nego što bismo želeli.

Posebno je zanimljivo to što dete još živi potpuno u sadašnjosti. Njega zanimaju igračke, park, omiljeni crtani film i ono što će se dogoditi sutra. Majka, s druge strane, ponekad već razmišlja o godinama koje dolaze.

"Koliko ću imati godina kada napuni 18"

Ako postoji pitanje koje se mnogim mamama koje su kasnije rodile povremeno vrati u misli, onda je to upravo ovo.

Dete je još malo, možda tek uči da govori, a majka već računa koliko će imati godina kada ono postane punoletno. Koliko će ona imati kada završi srednju školu? Kada upiše fakultet? Kada se zaposli i počne da gradi sopstveni život?

Te misli ne moraju da znače da se majka plaši starenja. Često su povezane sa jednostavnom činjenicom da je roditeljstvo donelo sasvim novu perspektivu. Godine više nisu samo broj koji označava još jedan rođendan. One sada dobijaju novo značenje jer su povezane sa odrastanjem nekoga koga volimo više nego što smo možda ikada mogli da zamislimo.

Svaka naredna godina dobija svoje mesto u zajedničkoj priči. Majka ne razmišlja samo o tome koliko će ona imati godina, već i o tome šta će se tada događati u životu njenog deteta.

"Hoću li biti tu kada se moje dete bude ženilo ili udavalo"

Možda je upravo ovo pitanje ono koje najdublje pogodi neke majke koje su rodile kasnije.

Zamisle svoje dete odraslo, sređeno i nasmejano, kako stoji na sopstvenom venčanju. Zamisle sebe u publici, sa osmehom i suzama u očima, dok gledaju osobu koju su nekada uspavljivale, hranile i vodile za ruku kako započinje novo poglavlje života.

A onda, gotovo neprimetno, u toj slici pojavi se računica.

„Koliko ću tada imati godina?“

Iza tog pitanja često se krije mnogo više od prostog sabiranja. Tu su želja da se dožive svi važni trenuci, da se bude prisutan kada dete ostvari svoje snove, da se upozna osoba koju je izabralo za životnog saputnika i da se, makar iz prikrajka, posmatra kako gradi svoju porodicu.

Neke majke odu i korak dalje u svojim mislima. Pitaju se hoće li jednog dana držati unuče u naručju, hoće li slušati priče o novoj generaciji i hoće li njihovo dete, sada već odrasla osoba, razumeti koliko su brzo prošle godine od prvih koraka do sopstvenog roditeljstva.

To nisu nužno crne misli. Ponekad su samo veoma emotivna svest o tome da se život sastoji od niza trenutaka koje bismo voleli da dočekamo.

Ipak, važno je setiti se da niko ne može unapred da zna kako će izgledati budućnost. Godine same po sebi ne određuju koliko ćemo važnih događaja doživeti, baš kao što ne postoji određena starost u kojoj prestajemo da budemo deo života svoje dece. Bliskost se gradi godinama, a ljubav ne prati kalendar.

Kada se radost pomeša sa brigom

Ovakve misli mogu biti posebno intenzivne u trenucima kada majka razmišlja o budućnosti. Ponekad se pojavi pitanje da li će imati dovoljno energije da prati sve detetove aktivnosti, da li će moći da bude uz njega tokom važnih životnih događaja i kako će izgledati njihov odnos kada dete odraste.

Neke majke razmišljaju o tome koliko će imati godina kada dete bude želelo da putuje sa njima, kada bude prolazilo kroz prve ljubavi ili kada mu bude potrebna podrška u ozbiljnim životnim odlukama.

Važno je, međutim, razumeti da takve misli nisu iste kod svih žena i da ne moraju biti izvor tuge. Nekada su samo trenutak iskrenog suočavanja sa vremenom. Nekada su izraz velike ljubavi, a nekada prolazna briga koja se pojavi baš onda kada dete zaspi, a kuća konačno utihne.

Majčinstvo nas, bez obzira na godine, suočava sa budućnošću na način na koji ranije možda nismo bili naviknuti. Kada dobiješ dete, više ne planiraš samo sopstvene godine i ciljeve. Počinješ da zamišljaš čitav jedan život koji će se razvijati uporedo sa tvojim.

Vreme se računa, ali život se ne odvija po kalendaru

Možda je najveći izazov u tome što, kada jednom počnemo da računamo, lako zaboravimo da život ne prati uvek naše zamišljene rasporede.

Ne možemo unapred znati kako ćemo se osećati za deset godina, kakve će nam okolnosti biti, koliko ćemo energije imati ili kakve ćemo sve trenutke deliti sa svojom decom. Možemo samo da zamišljamo budućnost, ponekad sa osmehom, a ponekad sa dozom strepnje.

Dete koje danas ima dve godine jednog dana će krenuti u školu. Zatim će doći prvi školski uspeh, prvi veliki izazov, pubertet, završetak škole i sve one promene koje su roditeljima istovremeno i lepe i teške.

Majka koja je kasnije rodila možda će tokom tih godina povremeno ponovo izračunati koliko ima godina. Možda će se setiti kako je nekada držala bebu u naručju i pitala se kako će izgledati dan kada to malo biće bude dovoljno veliko da samo krene u školu.

A onda će taj dan zaista doći.

I možda će tada shvatiti da je, uprkos svim računanjima, najvažnije bilo sve ono između dva datuma — svakodnevni razgovori, zagrljaji, smeh, brige, zajedničko učenje i godine koje su prošle mnogo brže nego što je očekivala.

Nije problem u godinama, već u želji da budemo tu

Kada mame koje su kasnije rodile razmišljaju o tome koliko će imati godina u važnim trenucima detetovog života, iza te računice često stoji jedno jednostavno pitanje: hoću li biti tu za sve ono što tek dolazi?

To je pitanje na koje nijedna majka nema potpun i siguran odgovor, bez obzira na to kada je rodila. I možda baš zato toliko snažno odjekuje.

Ne možemo zaustaviti vreme, niti unapred obezbediti da sve bude onako kako smo zamislili. Možemo, međutim, da gradimo odnos sa detetom, da brinemo o sebi, da stvaramo zajedničke uspomene i da ne dozvolimo da nas budućnost toliko zaokupi da propustimo sadašnjost.

Jer nije poenta u tome da prestanemo da računamo. Sasvim je prirodno da se pitamo kako će izgledati naredne godine, naročito kada smo postali roditelji u životnom dobu u kojem jasnije osećamo prolaznost vremena.

Poenta je da zapamtimo da godine nisu odbrojavanje do nekog kraja, već prostor za sve ono što tek treba da se dogodi.