Danas sam pregledala neke prastare fotografije i kad mi je pod ruku
dosla slika moje bake, rasplakala sam se ...
Nema je, evo vec cetvrta godina ...
A bila mi je sve ...
Neko ko me je voleo najvise na svetu i ko je bio uvek uz mene.
I sad me ponekad jutrom probudi miris njenih krofni
Otisla je iznenada i brzo,nije mi dala vremena da shvatim da vise nikad
necemo piti prvu jutarnu kafu zajedno, da me nikad niko nece tako nezno
milovati po obrazima kao ona ...
Otisla je, a ja joj nisam uspela reci da sam je volela najvise na svetu

Povuce li vas proslost ponekad?
Imate li nekog posle koga je ostao samo zagrljaj tuge bez reci, kome
ste imali toliko toga reci, a niste stigle,jer vas je zivot prevario?



< Poruku je uredio guppy RR -- 3.7.2009 9:02:58 >

_____________________________

Snovi nikad ne umiru, umiru samo sanjari ...

Otac mi je umro iznenadno u 46. ja sam imala 22godine, izliv krvi na mozgu, za njega sam bila sve na svetu, dok je sestra mladja 9 godina to bila mojoj majci. Osecala sam se bas kako kaze ova tema. Dok su me svi tesili da je to najlepsa smrt, nije bolovao, nisam tada mogla to da shvatim, mislila sam da sam znala da je bolestan imala sam toliko toga da mu kazem, a nisam imala prilike za to, to jako boli.

Laura i meni se isto desilo 31. oktobra prosle godine... A baka mi je bila druga mama. Kod nje sam odrasla, cuvala je nas 6 brace i sestara... Mnogo mi nedostaje i jos uvek je skoro svaku noc sanjam...
Nisu mi dali da se oprostim sa njom dan pre nego sto je umrla ( znalo se da ce otici za koji dan jer je imala metastaze raka na mozgu, nazalost jako kasno otkrivene ), nisam otisla ni na sahranu zato sto sam trudna...
Na grob sam pokusala da joj odem ali nisam izdrzala... Nosili su me, nisam mogla da se krecem, to je bilo previse za mene iako sam sama trazila da odem, imala sam potrebu...
Sada se ne usudjujem da opet idem na groblje iz straha da necu izdrzati...
Ali ipak... Ona je svaki dan u mojim mislima i zauvek ce biti u mom srcu, jer je neko ko se ne zaboravlja...

Nemam iskustvo kao vaše... i možda ćete misliti da sam luda, ali ja eto imam potrebu da napišem.

Ja sam 7 dana plakala za psom kao za nekim najrođenijim.

Imali smo psa, kupili smo ga kada sam ja imala 6-7god, tada smo živeli u stanu, uglavnom, pas je bio kao član porodice, a ne kao kućni ljubimac.
Posle smo se preselili u kuću... kako to u kući i dvorištu biva, psima su uvek prljavi nosevi jer non-stop negde kopaju.  Taj dan sam došla kod mame, već sam tada živela sa sadašnjim mužem, i pas mi se jako obradovao, međutim ja sam jako žurila, bila sam u crnom, a ona belu kratku dlaku... ma reko "ko će se sada maziti pa posle čistiti?!", i podviknem "Beži!" i samo prođem. Kada sam odlazila, oprezno sam povukla rukom po njenoj glavi, ona je krenula ka meni ali sam samo rekla "Ne, beži!"... i dok sam sedala u auto, bilo mi je čudno što tako dugo stoji na kapiji i gleda za mnom. Obično je odlazila čim izađem na kapiju.

Uveče joj se slošilo (moram tako da kažem), nije imala snage, nije mogla da ustane, nije mogla jezik da drži u ustima, a meni nisu dali da dođem da je vidim. Sedela sam u obližnjem kafiću i plakala kao malo dete.  Tata ju je odveo kod veterinara, i veterinar je rekao da je od starosti... Uspavali su je da se ne bi mučila.

Baš je pre neki dan tata puštao neki snimak iz 90-tih i ona je bila na snimku, onako mlada i vesela.

Od onda se ne vezujem za životinje. Moji roditelji imaju dva psa sada, ok su oni, ali nije to - to.

Tasha nisi luda.  Ja sam plakala za mojom Mazom kao da je umro clan porodice, isto je zivela u stanu sa nama.  Ja sam vec tada bila u Americi, a mama mi je javila telefonom i zajedno smo sedele na telefonu i samo plakale.  Osecam grizu savesti jer sam je ostavila...ona je mesecima grebala na vrata moje sobe i trazila me a moji roditelji su vrata drzali zatvorenim jer im je bilo tesko sto ja nisam tamo....lose su podneli moj odlazak, mama je cak isla na razgovor kod psihijatra jer je bila jako depresivna.  Umrli su mi teca i tetka sa kojima sam bila jako bliska, kao da su mi drugi roditelji...tesko je kada si daleko jer ne odes na sahranu i nekako uvek mislis da su jos zivi, pa onda odes tamo u posetu a njih nema u kuci.  Zao mi je jer mi teca nije bio na vencanju.  Plakala sam mesecima svaku noc za njim, i onda sam ga jednu noc usnila...nije to bio redovan san, bilo je vise kao neko prikazanje, jer ja sam bila u njihovoj kuci i sve je izgledalo bas kao sto izgleda i u stvarnosti (obicno u snovima sve izgleda malo drugacije)-osecala sam se kao da sam napustila svoje telo i stvarno bila tamo-neopisiv osecaj.  U medjuvremenu je i stvarno umrla mamina tetka, od raka pankreasa.  Ja u svom snu sedim u tecinoj kuci i placem za maminom tetkom.  Odjednom se "setim" kako i tece vise nema...Pocnem jos vise da grcam i odem u sobu i sednem na fotelju.  Odjednom na vratima stoji moj teca.  Isti kao sto ga pamtim, sa crnom kovrdzavom kosom, nasmejanih ociju.  Gledam me i smesi se.  Mi nismo ni rec progovorili ali smo razgovarali, mislima.  On potom krene ka meni, i sedne na naslon za ruku od fotelje.  Milo me pogleda i zagrli me, tako da moja glava nadje naslon na njegovim grudima.  Ja se umirim i cujem-kako mu kuca srce.....To potraje par sekundi, i on me onda uhvati za ramena i nezno udalji od sebe-pogleda me sa puno ljubavi, nasmesi mi se, okrene se i izadje iz sobe i zatvori vrata za sobom.  Ja sam tada znala da je on hteo da mi kaze da je on i dalje tu i da ne treba da se bojim niti da placem za njim.  Posle toga sam nasla mir u dusi i srcu i bila sam ok.  Ja znam daje on uvek tu i da je on moj andjeo cuvar koji me cuva od svega-u to sam se vec uverila.  Uvek cu ga voleti i uvek mi nedostaje, ali znam da cu ga opet videti.  

Draga bako,

nema te, a htela sam ti reći... sve mi tvoje nedostaje....

Nisam stigla da ti kažem da sve ono što me nervira kod tebe, užasno volim...

Ja ustvari volim kad srčeš supu i to se čuje do ulice...
Ja ustvari volim kad ostaviš trošenu čačklicu na sred stola...
Ja ustvari volim tvoj kreštavi glas kada pevaš...
Ja ustvari volim smrad hidrogena kojim si se farbala u najsvetliju plavu...
Ja ustvari volim tvoje zagorele uštipke...

Sada je tiho, nema ko da srče supu.
Sada na stolu nema čačkalice. Nikad.
Sada u kući niko ne peva, pa ni kreštavim glasom.
Nema šta da smrdi, i nema šta da zagori...
Jer TEBE nema.

Nadam se da ti gore dozvoljavaju sve ono što je nama ovde smetalo...

I nadam se da gore imaju internet, pa ovo možeš da vidiš Ako ga kojim slučajem ima, onda mora da je izuzetno brz, jer je najbliži satelitu




_____________________________

ŽENA JE STENA!

eugenija, predivno  receno 

_____________________________

Snovi nikad ne umiru, umiru samo sanjari ...

Laura, i tvoje teme su prelepe...

_____________________________

ŽENA JE STENA!

Sa vama mi sve nekako ide lako, kao da vas znam citav zivot 

_____________________________

Snovi nikad ne umiru, umiru samo sanjari ...

Deo iz Besmrtne pesme..

"...Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem. 
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
i osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem. 

Na ovu zemlju sam svartio
da ti namignem malo.
Da zamnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi budalast,
čudno drag. 

Noću, kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.  
To neka bude tajna. 
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti:
to ja još uvek šašav letim i živim."             

                                            Miroslav Antić

< Poruku je uredio eugenija -- 26.2.2009 0:10:45 >

_____________________________

ŽENA JE STENA!

au zeno rasplaka me totalno; i mene i mm

Imala bi svasta reci,meni dragim osobama,koje vise nisu tu.
Ocu,nani,dedi,dajdzi,dajdzicu,rodzaku,prijatelju.
Bas si me u srce dirnula sa ovom temom.

Ocu bih imala prepricati cijeli moj zivot.......
Nani udaju,moj plusic,zivot sa mojom malom porodicom...
Dedi od moje 4 godine....
Dedi i nani(ocevim roditeljima)od tinejdzerskih dana...
Dajdzi od moje isto tako....
Dajdzicu isto tako...
Rodzaku od prije tri godine...
Prijatelju od moje 22 godine...




_____________________________

H A N A 26.09.2007

I meni su iz zivota otisli mnogo dragi ljudi, i uzasno mi nedostaju! Najskoriju veliku tugu osetila sam kad mi je umro svekar, jer je bio predivan covek. I uvek mi bude tesko kad pomislim da cu jednog dana imati decu koje ce odrasti bez njega, a bio bi tako divan deda. I toliko bi se radovao...

A postoji jos jedna vazna osoba u mom zivotu koja je otisla previse rano, sa samo 22 godine i zbog koje mi uvek bude tesko. Ali kad god imam vremena, ja odem na groblje i sve joj ispricam u detalje. Sve sto mi se desava,, i lepo i ruzno. Mozda vam to glupo zvuci, ali bude mi lakse, a srce mi bude nekako punije. Taj gubitak je oziljak koji cu nositi u sebi ceo zivot, i nikada nece zarasti.

< Poruku je uredio Lenka RR -- 26.2.2009 4:18:32 >

Sinoc je u teskoj saobracajnoj nesreci Zivot izgubila teta Rada, nasa teta Rada....
Tragedija se dogodila kad su se kola hitne pomoci u kojima je teta Rada pokusavala da ozivi cetrnaestogodisnju djevojcicu ranije povrijedjenu u saobracajnoj nesreci sudarila sa drugim automobilom
Teta Rada je umrla bas onako kako je i zivjela ,uvijek pomazuci drugima...
20godina je radila i bukvalno zivjela posao medicinske sestre,uvijek je svakome rado pomogla pa makar ustala i usred noci..
Njena cerka je moje godiste a sin godiste mog brata,odrasli smo zajedno...
Nemam rijeci utjehe, ne mogu ni zamisliti kako im je... od jutros pokusavam okrenuti Danin br telefona, ne znam sta bih rekla osim da gorko zaplacem...


Teta Rado neka vam je vjecna slava i hvala ...
Bog ce vas nagraditi za sva vasa dobra djela... Sjecacu vas se sa ponosom...

_____________________________

JER SMO TAKO U MOGUCNOSTI!

Bas mi je za za tvoju teta Radu... ali umrle ja ko sto kazes, radeci ono sto je najvise volela.  Bog je uzeo sebi jos jednog andjela. 

Sećaš se kada smo se igrale u tvojoj kuhinji dok si spremala ručak? Otvorila bi mi vrata od kuhinjskog elementa u koji bih ja poslagala igračke, a ti bi sa varjačom u ruci dolazila kod mene da kupuješ - bila je to moja zamišljena prodavnica.
Sećaš se Licitarskog srca koje si godinama čuvala u ormanu u spavaćoj sobi, a ja ga slomila? Nisi se ljutila.
Sećaš se kako je škripao parket u hodniku tvog stana, nisam uspela nikada da zaspem...?

Onda godine rata... i posle 20 godina te vidim opet. Hm... pomešana osećanja, preselila si se, parket više ne škripi, nije to ona dnevna soba i ona kuhinja, i ni nokti ti više nisu dugački i crveni... Toliko vremena je prošlo da se nisam setila ni da te zagrlim onoliko jako koliko sam to zaista ustvari već godinama želela. Oproštaj uz "Ćao", i od pre koji dan te više nema...

Sećanje na nekog veoma posebnog... 21.03.2009.

I ja isto Tasho, bas tuzno....ne smem pitati ko je to bio.

Pre 4 dana, bio ti je rodjendan, imao bi 30 godina. 30, zamisli! A kao da sam te juce prvi put poljubila...

Deo mene i dalje tuguje... Nedostajes mi isto onoliko kao i prvog dana kad si nas napustio. Vreme ne leci rane...

Lenka....