Viking, ima svega danas, zato i pišem, recimo da ljudi hoće da ogromnu nekretninu poklone za azil za životinje, pored dvoje zdrave, prave i nesituirane dece. Pa želim da pitam jesam li ja luda što mislim da je to bezveze ili nisam?

[Sadržaj poruke je obrisan]

[Sadržaj poruke je obrisan]

da, to sam bas mislila kad sam ovo gore pisala...boli nekog uvo za ekologiju kad mu dete nema sta jesti...

[Sadržaj poruke je obrisan]

Za ovo kroz prozor i smece...bas stvar uzgoja-necu nikad zaboraviti neke komsije sa desne strane (druga zgrada) gule krompir i luk kroz prozor.  Jbt meni bi to bilo nezgodno ako nista drugo!

Privatan biznis: prodaja alkohola.  Svi uvek nadju pare za to, ne kvari se, nema prljanja, ma super

Bubo, takvih je oduvek bilo i biće, jbg. Žao mi je ako je to vaš slučaj. Ako ništa drugo, nađi utehu u tome da će neke traumirane i napuštene kuce i mace imati bolji život, pošto već ne možeš da utičeš na njihovu odluku. Znam da je logično da poklone deci, ali ovo je bar plemenito prema životinjama (iako je ružno prema deci). Mogli su sve i da propiju i prokockaju...

ne trebas ni da razmisljas vise o tome, gotova prica, sad vidite da dignete neki kredit za stan ako mozete, zato sto vec placate kiriju, bolje onda kredit

_____________________________

don't shit where you eat :))

Nebitno, ja samo ovako neobavezno ćaskam, više sam htela da dođem do zaključka koliko je ljudi, tj bračnih parova tako rešilo stambeno pitanje (nasledstvom) tj da li je to i dalje no.1 način rešavanja stambenog pitanja?

Bubo: mislim da roditelj treba da da svom detetu ako moze, ali ne mislim d ato isto dete treba da ceka da neko umre pa da ima...treba raditi, truditi se, pokusati itd.  Milim da ima puno ovih lenjih, koji cekaju na mamu i tatu da im daju za cigare, a konju bi rep mogao da iscupa koliko je jak.  Nek ide i trazi posao sram ga bilo, puj

ovaj stan u kome mi zivimo je kupljen od odstete koju su dobili svekrva, mm i njegov brat kada im je otac poginuo.

_____________________________

don't shit where you eat :))

Ja bih prvo dala deci pa nezbrinutim zivotinjama-ili bih mali deo novca dala nekom azilu, ili bih voluntirala, pomgala sa hranom itd. Ne bih nikako ostavila svoju decu bez pomoci, ako vec mogu da dam...ne znam, ja bar tako razmisljam.  Osim ako mi deca ispadnu totalni skotovi od ljudi, onda bih razmislila dobro.

sve po zasluzi jovice

Da me neko ne shvati pogrešno: ja sam jako srećna žena. Svega mi. Ja obožavam svoga muža, svoje dete, svoju porodicu i uopšte ne mislim da mi teško živimo. Gledam vesti, ljudi ne primaju platu po godinu dana i žive bez struje i bez vode. To je teško. Mi živimo skromno, srećno, jer smo hvala Bogu zdravi, optimistični, vredni. Zaista sam srećna sa ovim što imam. Da se ne pretvori ova tema neko polemisanje o ovom konkretnom slučaju o kome sam pisala - ja se ne žalim ni na šta. Želim neke stvari i znam da ću ih stvoriti jednog dana, sa mm. Do tada mi je dosta kafa sa mužem, glupiranje sa detetom i neki naši neprocenjivi trenuci. I šampon da se plaknem.

Ako mi sa mojih 25 godina roditelji daju išta, to im je dobra volja, nikako obaveza, i ne bih mogla da ih krivim da mi ne daju ništa, iako imaju dosta. Ne kažem da bih razumela takvu odluku, ni da bi mi bilo lepo, ali to je ipak njihov novac, niko meni nije kriv što sam ja odlučila da imam porodicu dok studiram.

Koliko je para dovoljno? Meni ne postoji dovoljno para, snašla bih se fino i sa milionima. A snađem se i kad imam danima samo za hleb, pošto zamrzivač punim kad imam para, i onda to trošim kad dođe žuta minuta.

[Sadržaj poruke je obrisan]

Nikad ne bih odbila pomoć, niti se libila da je od mojih tražim, ali bih razumela ako ne mogu ili neće da mi daju iz nekog razloga koji ikako mogu da pojmim.

A kad ne može da se pojmi?