Svaka epoha ima svoje zablude. Neke su političke, neke ekonomske, a neke obrazovne.

Jedna od najupečatljivijih zabluda savremenog srpskog školstva jeste uverenje da se kvalitet obrazovanja može povećavati rastom ocena.

Posledice takvog pristupa postaju sve vidljivije: nikada više odličnih učenika, nikada više vukovaca, nikada više diploma sa najvišim prosecima, a istovremeno sve više pokazatelja koji upozoravaju na slabljenje funkcionalnog znanja, analitičkog mišljenja i akademske pismenosti.

Dovoljan je pogled na statistiku uspeha u osnovnim, a često i u srednjim školama. Odličan i vrlo dobar uspeh postali su dominantna kategorija, dok su dobar uspeh i niže ocene svedeni na retke izuzetke. Prosek ocena u mnogim školama premašuje četvorku. Istovremeno, rezultati na standardizovanim proverama znanja, završnim ispitima i, posebno, međunarodnim testiranjima, pokazuju daleko skromniju sliku. Kada visoke ocene i realna postignuća prestanu da se poklapaju, javlja se pojava koja u ekonomiji nosi naziv inflacija.

Kao što prekomerno štampanje novca obara vrednost valute, tako i prekomerno deljenje visokih ocena obara vrednost školskog uspeha.

Inflacija uspeha

Ocena predstavlja neku vrstu društvenog ugovora između obrazovne ustanove i zajednice. Njena svrha leži u tome da što vernije prikaže stepen usvojenog znanja, razvijenih veština i intelektualne zrelosti učenika. Kada ocena prestane da bude pouzdan pokazatelj znanja, gubi svoju osnovnu funkciju. U tom trenutku počinje proces devalvacije obrazovnih kvalifikacija.

Uzroci takvog stanja brojni su i složeni. Demografski pad doveo je do toga da svako dete dobije daleko veću pažnju porodice i institucija nego što je to bio slučaj u prethodnim generacijama. Ta pažnja predstavlja civilizacijski napredak, ali ponekad prerasta u preteranu zaštitu od svakog neuspeha.

Školski neuspeh, koji je nekada služio kao podsticaj za dodatni rad, sve češće se doživljava kao nepravda koju treba ispraviti.

U javnim raspravama povremeno se pojavljuje i tumačenje koje veću popustljivost u školama dovodi u vezu sa činjenicom da u obrazovnom sistemu danas radi veliki broj žena. Polazište takvog stanovišta nalazi se u pretpostavci da snažna empatija i majčinska briga prirodno podstiču veću blagonaklonost prema učenicima. Takvo objašnjenje, međutim, više govori o društvenim stereotipima nego o stvarnim uzrocima problema. Istorija obrazovanja pamti čitave generacije izuzetno zahtevnih učiteljica, nastavnica i profesorki koje su postavljale visoke akademske standarde i od učenika tražile maksimum. Pol nastavnika ne određuje kvalitet kriterijuma. Mnogo snažniji uticaj imaju obrazovna politika, institucionalna kultura, očekivanja roditelja i šira društvena klima. Zato se ozbiljna analiza usmerava na sistemske faktore, jer se upravo tu nalaze koreni inflacije ocena.

Poseban problem predstavlja postepeno pretvaranje ocene u instrument socijalnog mira. Tokom zaključivanja ocena pokreće se čitav mehanizam molbi, urgencija, pritisaka i naknadnih korekcija.

Odluke koje bi trebalo da budu zasnovane na znanju postaju predmet pregovaranja. Tako se formira uverenje da se do visokog uspeha stiže prvenstveno administrativnim putem, a tek potom radom i učenjem.

Vredni učenici – žrtve

Realnost, međutim, ostaje otporna na sve školske statistike. Učenik koji sa teškoćom čita ne može raspolagati razvijenom jezičkom kompetencijom. Učenik koji nema sigurnost u osnovnim računskim operacijama teško dostiže visok nivo matematičkog razumevanja. Ograničenja u razumevanju teksta, logičkom zaključivanju i primeni znanja postaju vidljiva čim se učenik suoči sa stvarnim problemima i zadacima. Upravo zato rezultati spoljašnjih provera često pružaju trezveniju sliku od školskih svedočanstava.

Najveću cenu ovakvog sistema plaćaju vredni i posvećeni učenici. Obrazovanje počiva na uverenju da se trud isplati. Kada učenik stekne utisak da isti rezultat donose i sistematičan rad i minimalno angažovanje, motivacija za ozbiljno učenje postepeno slabi. Time se narušava jedan od najvažnijih vaspitnih principa – povezanost između uloženog truda i postignutog uspeha.

Posledice se vremenom prenose i na tržište rada. Poslodavci traže pouzdane pokazatelje znanja i sposobnosti. Ukoliko diploma prestane da garantuje određeni nivo kompetencija, njena vrednost opada. Težište se tada prebacuje na dodatna testiranja, probne radove i različite oblike provere. Društvo na taj način plaća cenu obrazovne nedoslednosti kroz povećane troškove selekcije i dodatnog osposobljavanja kadrova.

Diplome koje vrede

Slični procesi uočljivi su i u visokom obrazovanju. Nekadašnje sedmice i osmice predstavljale su ocene koje su svedočile o vrlo dobrom znanju. Najviše ocene podrazumevale su više od precizne reprodukcije gradiva. One su odražavale sposobnost samostalnog mišljenja, intelektualnu zrelost, sintetičko povezivanje činjenica i originalan uvid.

Danas se na mnogim fakultetima, i državnim i privatnim, uočava rast broja najviših ocena. Ta pojava sama po sebi ne mora biti sporna, ali postaje predmet ozbiljne analize kada je prati pad opšte akademske pismenosti i istraživačkih kompetencija.

Rasprava o privatnim i državnim fakultetima često se pretvara u ideološki spor. Mnogo je važnije pitanje prirode akademskih standarda. Najugledniji svetski univerziteti pokazuju da privatni status i vrhunski kvalitet mogu uspešno da se spoje. Veliki broj najprestižnijih američkih univerziteta pripada privatnom sektoru, ali njihov ugled proizlazi iz neprofitnog karaktera i izuzetne akademske zahtevnosti. Sredstva koja ostvaruju usmeravaju se ka razvoju nauke, nastave, istraživanja i institucije u celini. Akademski prestiž počiva na strogosti kriterijuma, a ne na masovnoj proizvodnji diploma.

Upravo tu leži jedna od ključnih razlika između različitih modela privatnog obrazovanja. Tamo gde obrazovna misija zauzima centralno mesto, tržišni uspeh predstavlja posledicu kvaliteta. Tamo gde dominira komercijalna logika, pojavljuje se iskušenje da broj studenata i finansijski interesi dobiju veću težinu od akademskih merila. Zato suštinsko pitanje nikada ne leži u vlasničkoj strukturi ustanove, već u snazi standarda koje ona postavlja i doslednosti sa kojom ih čuva.

Obrazovanje predstavlja temelj svakog razvijenog društva. Zbog toga ocena mora ostati merilo znanja, diploma potvrda kompetentnosti, a uspeh rezultat rada.

Škola koja nagrađuje trud i znanje stvara stručnjake. Škola koja proizvodi iluziju uspeha stvara statistiku. Razlika između te dve vizije obrazovanja određuje i razliku između društva koje razvija svoje potencijale i društva koje postepeno troši sopstveni intelektualni kapital.

Nastavnik na vetrometini

U celoj ovoj jednačini, međutim, ne sme se ispustiti iz vida ključna figura sistema – sam nastavnik. Današnji prosvetni radnik nalazi se na vetrometini između prenaglašenih administrativnih zahteva, institucionalne nezaštićenosti i agresivnih pritisaka roditelja koji u panici zahtevaju besprekornu statistiku za svoju decu.

U sistemu koji je nastavniku oduzeo autoritet, a nametnuo mu ulogu uslužnog birokrate, poklanjanje petice često prestaje da bude stvar popustljivosti. Ono postaje iznuđeni čin samoodbrane od beskonačnih žalbi, pretnji inspekcijama i javnog linča. Kada društvo prestane da štiti kriterijum svojih nastavnika, ono ih primorava da potpišu kapitulaciju pred linijom manjeg otpora. Bez dostojanstvenog i zaštićenog predavača, svaka priča o reformi ostaje mrtvo slovo na papiru.

Istinska humanost u obrazovanju ogleda se u stvaranju uslova da svaki učenik dostigne maksimum svojih mogućnosti. Visoki standardi predstavljaju oblik poštovanja prema učeniku, prema profesiji i prema budućnosti društva. Samo znanje koje je stvarno stečeno zadržava vrednost tokom čitavog života. Svaki pokušaj da se uspeh proizvede administrativnim sredstvima ili statističkim ulepšavanjem vodi ka postepenoj devalvaciji diploma, slabljenju poverenja u obrazovne ustanove i osiromašenju intelektualnog kapitala jedne zajednice. Upravo zato obnova ugleda obrazovanja počinje obnovom vrednosti znanja, a obnova znanja počinje vraćanjem dostojanstva onima koji to znanje prenose.

Milan Stanković