Imao sam tu sreću da sam rastao okružen entuzijastima.Posle su mi i najbolji prijatelji bili takvi, gde uz rad ne ide novac, nego ushićenje.

Veća suma za desetku, i kako se smanjuju ocene, tako se smanjuje i suma.
Kaže da mu je to način da zaradi, a i motivacija da završi fakultet.

Kada sam došao na studije u Beograd, došao sam bez para.
Ne sećam se da sam jedan dinar dobio od mojih.

Nema para za položeni ispit, više neka unutrašnja snaga kada spoznaš nešto novo.

Imao sam tu sreću da sam rastao okružen entuzijastima.
Posle su mi i najbolji prijatelji bili takvi,
gde uz rad ne ide novac, nego ushićenje.

Sve je u mom detinjstvu bilo besplatno,

I vrlo rano sam naučio da funkcionišem sa malo novca.

Kasnije, kada sam počeo da pišem i nastupam,
ništa nisam naplaćivao jer mi je bilo drago što ljudi dolaze.
To mi je bila misija, ne posao.

Sve preko toga shvatao sam kao nagradu.

Nakon decenija takvog života, ne frustrira te kada ti ne plate,
zato što si navikao da ne očekuješ.

Često su mi govorili da ne cenim dovoljno sebe,
a, zapravo, bio sam slobodan od tih merila,
gde te ne određuje tržište, nego unutrašnji osećaj.

Deda mi je bio potpuno neopterećen novcem, i sve što bi zaradio,
davao bi babi.

Fascinirala me njegova sloboda i koliko je imao jak duh,
koji nije imao veze sa parama.

Neki moji prijatelji, takođe.

Uvek sam se stideo kada vidim njihov entuzijazam,

Negde tada sam osetio da je u tome ključ.

Ne novac, nego misija.

Ne količina, nego suština.

Živeli su potpuno van okvira materijalnog,
gde novac nije nikakvo merilo.

Možda se čovek najviše i oslobodi kada ne meri ljude parama -
koliko od koga može da izvuče.

Takođe, imao sam nekoliko poznanika koji su milioneri.
Fazon je da to uopšte nisam znao.
Borio sam se sa njima da platim piće,
ili, ako plaćaju oni, da ih što manje košta.

Možda sam im zato i bio zanimljiv, jer im ništa nisam tražio.

Ne volim susrete sa agendom, kada ti neko, na kraju, ispostavi račun.

Ili mi čovek prija, ili ne prija.

To mi je dosta pomoglo da ne ostajem nigde na silu.

Imao sam period kada sam sa majkom živeo na selu,
gde smo živeli od danas do sutra,
gde je kupiti hleb, jogurt i paštetu – slavlje.

Ko nije bio gladan, ne zna dovoljno da poštuje kada je sit.

Pošto nismo imali kanalizaciju, a hidrofor zaledi,
a kuća jedina u ulici, zavejana snegom,
vučeš balone sa vodom na kolicima, ili na bajsu.

Ništa mi nije bilo oslobađajuće kao to.

I dan danas sam često na bicikli,
obučen najobičnije moguće.

Toliko me ljudi potcene nekad zbog toga, ali to mi prija.

Sve im je u izlogu – sat, kola, nakit, skupi telefoni.

A duša i srce, neretko, zaključani jer su u lavirintu iz koga ne znaju
da postoji izlaz.

I da postoji neki drugi život.

Zato je entuzijazam bitan, jer radiš nešto iz unutrašnjeg bića,
neopterećen da li će da ti plate.

A i ako ti ne plate – njima na čast.

I danas vučem balone sa vodom, ne bukvalno –
ali svakog dana se napajam iz onog istog izvora.
Onog gde ništa ne košta, a sve vredi.

Vremenom shvatiš da, kada ti je bilo najteže, bilo ti je i najlepše,
jer si imao veru u sutra
i ogromnu glad.

Dokle god je te gladi, ima i nas ovakvih.

Opasno je kada je čovek do kraja sit.

Zato su mnoga deca bez motiva, nisu morala,
ni za šta sama da se bore i izbore.

Autor: Stefan Simić