Prvi dani sa bebom često nisu onakvi kakvim smo ih zamišljali. Ima ljubavi, da — ali ima i zbunjenosti, umora, tišine i osećaja da se tlo pod nogama pomera. Život se naglo sužava na ritam hranjenja, presvlačenja i pokušaja da se uhvati malo sna, a u tom sužavanju mnogi roditelji prvi put osete koliko im je teško.

Možda te iznenadi koliko se često pitaš da li radiš stvari „kako treba“. Beba plače, ti pokušavaš sve što znaš, a ništa ne deluje. U tim trenucima lako se pojavi osećaj da nisi dovoljno dobra. Možda osećaš krivicu jer ne uživaš u svakom trenutku, ili jer ti ponekad padne na pamet kako bi bilo lakše da si sama bar na sat vremena. Takve misli umeju da donesu sram i tišinu — jer o tome se ne govori naglas.

U isto vreme, menja se i odnos sa partnerom. Više nema spontanih razgovora, dodira bez žurbe, zajedničkog odmora. Često se priča samo o bebi: ko je poslednji menjao pelenu, ko će ustati noću, šta još treba da se uradi. Možda se osećaš kao da ste u istom prostoru, ali svako u svom svetu. Možda ti nedostaje osećaj da si viđen/a i važan/na, a ne samo „funkcija“.

Nekad se ta udaljenost pokaže kroz nervozu ili ljutnju. Možda ti partner deluje odsutno ili nedovoljno uključeno, a možda se on povlači jer ne zna kako da pomogne ili se oseća suvišno. Iako izgleda kao svađa oko sitnica, ispod toga često stoji nešto mnogo jednostavnije i dublje: potreba da neko primeti koliko ti je teško i da bude uz tebe u tome.

Važno je znati da ništa od ovoga ne znači da nešto nije u redu s tobom, s bebom ili s vašim odnosom. Prvi dani su vreme kada svi učite — kako da budete roditelji, ali i kako da budete partneri u potpuno novim okolnostima. Normalno je da se osećaš preplavljeno, usamljeno ili nesigurno. Normalno je da vam treba vremena da se ponovo pronađete.

Ponekad ono što najviše pomaže nisu rešenja, saveti ili „kako treba“, već mali trenuci bliskosti: rečenica „vidim koliko ti je teško“, dodir ruke dok beba spava, ili kratko priznanje „i meni je ovo mnogo“. Takvi trenuci polako vraćaju osećaj da niste sami i da ste i dalje tim — samo u novom, zahtevnijem poglavlju života.

Ako se u ovim redovima prepoznaješ, znaj da nisi sama. Mnogo roditelja prolazi kroz isto, samo se o tome retko govori. Prvi dani sa bebom nisu test snage, već period prilagođavanja. I u redu je ako ti je teško dok učiš da voliš, brineš i opstaješ istovremeno.

U prvim mesecima sa bebom konflikti se često pojavljuju tamo gde ih ranije nije bilo. Nekad su sitni i tihi, nekad izbiju iznenada. Najčešće ne liče na „prave svađe“, već na kratke rečenice izgovorene u pogrešno vreme, na uzdahe, na povlačenje. Na osećaj da se stalno mimoilazite.

Jedan od najčešćih konflikata tiče se osećaja ko nosi veći teret. Možda imaš utisak da si ti ta koja sve vidi, pamti i drži u glavi — kada je beba jela, kada spava, šta joj treba. Možda se u tebi gomila ogorčenost jer partner deluje mirnije, odmornije ili manje zabrinuto. S druge strane, partner može imati osećaj da šta god da uradi nije dovoljno ili nije urađeno „kako treba“. U tom prostoru lako se javi distanca, jer se oboje osećate neshvaćeno.

Drugi čest izazov tiče se načina reagovanja. Jedan od vas želi da priča, da deli, da se isprazni. Drugi želi tišinu, praktična rešenja ili povlačenje. Ono što ranije nije smetalo, sada postaje bolno. Možeš imati osećaj da si ostavljena sama sa svojim emocijama, dok partner ima osećaj da je stalno na ispitu. I umesto susreta, javlja se odbrana.

Tu su i sukobi oko pitanja: kako se drži beba, kako se uspavljuje, ko je poslednji ustajao noću. Iza tih trenutaka često ne stoji potreba da se bude u pravu, već potreba da se oseti da nisi sam, da neko vidi koliko daješ od sebe.

U svemu ovome lako se pojavi strah: da se nešto nepovratno menja, da se gubite kao par, da više nema mesta za vas dvoje. Taj strah se retko izgovara. Češće se maskira ćutanjem, nervozom ili povlačenjem.

Važno je znati da ovi konflikti ne znače da je vaša bliskost nestala. Češće znače da ste oboje na granici svojih mogućnosti. Da volite, ali nemate snage. Da vam je stalo, ali ste preumorni da to pokažete. U prvim mesecima sa bebom, mnogi parovi prolaze kroz period u kome se ne prepoznaju — i to ne mora biti kraj, već faza prilagođavanja.

Bliskost se u ovom periodu ne meri toplinom, već opstankom. Ako postoji makar povremeni trenutak u kome možete da se pogledate i osetite da ste na istoj strani — to je znak da veza i dalje postoji, i da ima prostora da se ponovo razvija.

Ovo vreme ne traži savršenu komunikaciju, razumevanje bez greške ili stalnu bliskost. Traži strpljenje. I dozvolu da ne budete najbolja verzija sebe. Mnogo veza se ne raspadne u ovoj fazi — samo se utiša, umori i sačeka da se pojavi malo više prostora za disanje.

Ako ste sada dalje nego ranije, to ne mora značiti da se gubite. Možda samo učite kako da budete zajedno u novim okolnostima. I to učenje, koliko god bilo teško, može postati temelj nove, zrelije bliskosti — one koja ne zavisi od lakoće, već od prisutnosti.

Ako se u ovim mesecima često sudarate, važno je da znate da ne morate odmah da rešite sve. Nekada je dovoljno da primetite da ste oboje umorni i da to nije znak da ste protiv jedno drugog. Ponekad pomaže i to da se ne reaguje odmah — da se neka rečenica pusti da prođe, da se konflikt ne rasplamsa u trenutku kada niko nema snage da ga nosi.

Može pomoći i da se setite da iza nervoze često stoji potreba. Umesto da pitate ko je u pravu, možda je dovoljno da se zapitate: šta je meni sada najteže? ili šta je njemu/njoj najteže? Nekada samo priznanje „ovo mi je previše“ može smekšati prostor između vas.

Važno je i da ne čekate „pravo vreme“ za bliskost. U prvim mesecima ono često ne dolazi. Bliskost tada izgleda drugačije: u poruci poslatoj iz druge sobe, u kratkom zagrljaju, u tome da se sedne jedno pored drugog bez potrebe da se priča. Takvi trenuci možda deluju mali, ali oni čuvaju osećaj sigurnosti.

 

Tim Centra Viva Verbum je vođen uverenjem da je podrška detetu sa teškoćama u razvoju onoliko uspešna koliko i mreža podrške njegovim roditeljima, a to znači celoj porodici. Stoga smatramo da je ključno za uspešan tretman osnažiti roditelje, obezbediti im mesto i vreme samo za njih, u kojem će moći da iskažu svoje strahove, brige, otpuste teške emocije i postave pitanja. Stalnim učenjem, i ulaganjem u svoje obrazovanje naši defektolozi, psiholozi,logopedi i psihoterapeuti usavršavaju svoje veštine koje su neophodne za kvalitetan rad sa osetljivim pojedincima i porodicama. Ukoliko prepoznajete da vam treba individualna psihološka podrška, defektološki ili logopedski tretman, porodična ili partnerska psihoterapija, naš tim je otvoren da vas čuje, ohrabri ili kreira odgovarajući tretman za vas ili vaše dete. Dobrodošli u Viva Verbum, mesto gde je živa reč pokretač i put ka promeni. www.vivaverbum.rs   Telefon: 064-953-44-16  Email: office@vivaverbum.rs Adresa: Miloša Zečevića 8, Beograd

 

Ako imate utisak da ste se udaljili, pokušajte da ne donosite velike zaključke dok ste umorni. Prvi meseci sa bebom nisu dobar pokazatelj kvaliteta veze. To je vreme preživljavanja i prilagođavanja, a ne procene da li nešto „funkcioniše“.

I na kraju, važno je da zapamtite: većina parova ne prolazi kroz ovu fazu lako, samo se o tome malo govori. Ako vam je teško, to ne znači da ste loš par ili da ste pogrešili. Znači da prolazite kroz period koji traži strpljenje, nežnost i mnogo popuštanja — i prema partneru, i prema sebi.

Ovo može biti faza. Teška, iscrpljujuća, ponekad usamljena — ali prolazna. Bliskost se ne mora izgubiti zauvek. Nekad se samo povuče dok svi u porodici uče kako da dišu u novom ritmu.

 

Autor: Viva Verbum

www.vivaverbum.rs

Promo objava