“Generacija infantilnih majki koje sebi dopuste izlazak u klub u degutantnoj odeći i ne vide da je majčinstvo predivna stvar.” U jednoj rečenici sumirano sve što sam pročitala u poslednjih nekoliko dana, a jedan deo rečenice izrekao je renomirani psihoterapeut kao odgovor na pitanje šta jeste ili nije ljubav.

A nije prava ljubav i pravi kontakt, kaže, ako majci briga o detetu nije effortless. Šta god to značilo. Majčinstvo i roditeljstvo, kao i većina dobrih i vrednih stvari u životu zahteva neki trud. Trud često dolazi sa žrtvom. Do koje mere ta žrtva ide svakako zavisi od nas. Ako smo uverene da je dobra žena i dobra majka ona koja ćuti i trpi onda je to za nas to. Ali, ako malo raspakujemo to što nam je postalo intrinzično u našem postojanju, shvatićemo da žrtvovanje nosi teret. I taj teret neće pasti (samo) na nas nego i na našu decu.

Danas sve više majki priznaje da im briga o deci nije effortless. I svaka koja kaže da radi po 8 ili više sati dnevno, pa onda još kuva čisti i sprema i nakon toga je sa decom radosna, mila i opuštena i uživa u svakom trenutku – laže. Jer to tako nije nikad bilo. Žene jesu brinule više o deci i pećinama dok su muškarci odlazili u lov, ali su to činile u društvu celog plemena drugih žena. Zajedno su sebi olakšavale težine majčinstva.

Da li je tada bilo bolje ili nije nemamo pojma jer nije bilo mogućnosti da se o tuđim emocijama pročita na internetu. Te su emocije one delile među sobom. Ali, ono što znamo jeste da je danas puno drugačije i da sam ovaj život i bez dece može biti izazovan – jer kapitalizam, brzina tehnološkog napretka, količina informacija, novac ispred čoveka i tako dalje. Dodaj tome i decu i dobio si jednačinu koju nikako ne možeš završiti bez da ti je teško jer jednostavno ne možeš.

Pri tom, ogromna količina majki u sebi nosi terete prošlih generacija i nastoji izmeniti transgeneracijske zapise prepune trauma i težina koje su oni pre nas prenosili na svoju decu. I to je teško. Roditeljstvo je teško ako ga dobro radiš. Činjenica.

Ali, ono nosi bezbroj lepota i radosti, uspeha u kontaktu sa decom, ljubavi, trenutaka koji ostaju urezani u naša srca i poglede na život. Nosi i puno ponosa na vlastitu decu i puno traženja prave mere između granica i slobode.

I kako bi to sve uspele njima dati radimo na sebi, a to isto nije šetnja parkom. Postoji nešto što se zove klatno života. I da bi se zaljuljalo prema promeni, moramo prvo ukazivat na stvari koje se promeniti moraju. Što je jači pritisak da ćutiš, jače ćeš kad tad viknuti. Što više te teraju da uživaš, to više ćeš hteti pokazati istinu.

Neverovatno je koliko su neki od nas isključivi i kruti. Pa ne vide da u težini mogu postojati trenuci lakoće, da tuga može koegzistirati sa ljubavlju i progovaranje o težini ne znači nedostatak zahvalnosti. Nismo mi ljudi baš tako jednodimenzionalni da ne možemo u sebi čuvati više od crnog i belog. Ionako je u svemu onom između te dve krajnosti, lepota života.

U potpisu:
degutantno odevena majka koja se žali na težinu majčinstva, obožava svoju decu, mrzi sve kućne poslove i ponekad se vikendom napije sa prijateljicama u klubu

 

Autor: Ivka Armanda Todorović

Izvor: supermame.hr