Moja mama je uvek imala rečenicu, kojom bi počinjala dan, onda kada je to trebalo: "Ja mogu sve"...i morala bi da ponovi onoliko puta dok to ne bi uz osmeh rekla.

 

"Ko ti je najbolja drugarica"?
"Mama"!!!
Toliko sam čekala na te reči! Mozda sam mislila da ih nikada neću ni čuti, a i ako ih čujem da neće biti izgovorene iz njenih usta, nego malecke...
Ali, reče ih i to tako jako, glasno i punih usta!
I znam da je to zaista i tako.

Toliko tuge je iza nas, bola, neprihvatanja, neshvatanja i bespotrebnih šamara od kojih su nam brideli obrazi svakodnevno. Toliko razgovora, neprospavanih noći i pitanja na koja nismo imali odgovor. Toliko njenih suza koje su nekome delovale da su zbog neispunjavanja neke želje, nekupljene majice ili neodlaska na željeno mesto...,a zapravo su bile sve boli različitosti, satkane u jedno.

 

PROČITAJ JOŠ: Obećanje

Nismo ni bile svesne svoje zajedničke snage, jer nismo imale vremena da se okrećemo, razmišljamo i vraćamo tamo gde smo bile! Nismo ni znale da je svaki novi minut, sat, dan, naš beg od prethodnog problema i hrljenju ka novom, koji je sledeći na redu da ga prevazidjemo. Napred...napred...
Moja mama je uvek imala rečenicu, kojom bi počinjala dan sa njom ili joj podizala moral, onda kada je to trebalo: "Ja mogu sve"...i morala bi da ponovi onoliko puta dok to ne bi uz osmeh rekla...a, verovatno je samo ona znala koliko će joj snage, volje i ljubavi trebati da to i ispuni!

Nikada se nije žalila, nikada ne bi rekla neću, ne mogu ili zašto...samo joj je pogled bio prikovan za mene da ne bi videla i najmanji nagoveštaj bola na mom licu, jer joj je jedino taj mig bio poguban.

 

Sve što sam danas, sam isključivo zbog nje!
Svo strpljenje koje dobih, nije dar od Boga, već od nje.
Svaka bora je jedna bitka manje, koju smo prošle zajedno, ali smo je prošle i pobedile.
Svaka smejalica je njena, jer samo njena radost je moja radost novog dana...
Svaki stid je "teralica" da budem bolja, jača i sigurnija, jer je ne smem izneveriti ni jedan jedini sekund...

PROČITAJ JOŠ: Pogled...

I sav ponos je ona, moja nežna najlepša srna i najteža i najveća stena...koja ima svu slobodu ovog sveta, jer sva ljubav koja ti prožme celo telo samo jednim njenim pogledom, je moj...jer ja sam njena "najbolja drugarica"...
I sada nema te kiše koja će me potopiti, vetra koji bi oborio i stabla, a ne jedno biće, pogleda koji će naterati moj da se spusti...jer uz mene je najveći ČOVEK među svim ljudima koje poznajem...a, moja je i ja sam njena...
Ponizna svakim atomom svog malog života, kojim zaslužih da je zovem imenom svojim...

Dubravka Bakoč Vujinović

Trebinje
16. jun 2020 čudnog leta gospodnjeg