Pitali smo stručnjakinju Špelu Gorenc Jazbec kada dete treba da prohoda, koji bi mogli biti razlozi zašto zdravo dete još nije prohodalo i kako ga pravilno podstaći da samostalno napravi prve korake.

Opšte je prihvaćeno da dete treba da prohoda do 18 meseci, ali kako nam je rekla Špela Gorenc Jazbec, kvalifikovani fizioterapeut razvojno-neurološkog tretmana, to ne treba generalizovati, jer su deca različita prema razvoju motoričke sposobnosti. Na Ringaraja.net postavili smo joj neka od najčešćih pitanja koja roditelji često postavljaju na Ringeraja forumu kada traže savet o prvim koracima mališana.

 

Možemo li govoriti o starosnoj granici do kojoj dete treba da hoda ako nema drugih dijagnostikovanih tegoba?

Špela Gorenc Jazbec: Negde se uopšteno smatra da dete koje nema tegobe treba da prohoda do 18 meseci. Međutim, ovo je rečeno veoma uopšteno. Jer, ako uzmemo za primer onu decu čiji je motorički razvoj zaista kvalitetan, ta deca obično prohodaju negde oko godinu dana. Međutim, kada dete prohoda nije pokazatelj kvaliteta samog razvoja pokreta. Istina je, međutim, da što smo dalje od samostalnog hodanja sa godinu dana, to nam više govori ili ukazuje da kvalitet kretanja i držanja deteta verovatno nije najbolji. Međutim, ovo ne treba generalizovati. Takođe, ako dete ne prohoda do 20 meseci života i nema osnovne dijagnoze, ili nekog ozbiljnijeg razloga za odlaganje samostalnog hodanja, ono će tek tada prohodati. Ako su tada njegov hod, kretanje i držanje odgovarajućeg kvaliteta, onda nema razloga za zabrinutost.

 

PROČITAJ JOŠ:

Da li je dobro za razvoj deteta da rano hoda?

Špela Gorenc Jazbec: Neka deca prohodaju veoma rano, ali to ne znači da je kvalitet razvoja pokreta onakav kakav treba da bude. Obično deca koja vrlo rano hodaju stiču stabilnost i ravnotežu tek kada hodaju. Naravno, kao i svuda, i u hodanju ima izuzetaka i generalizacija nikada nije dobra, jer od toga kada je dete prohodalo, bitniji je kvalitet njegovog hoda.

 

Koji su mogući razlozi zašto dete ne hoda?

„Razloga zbog kojih dete ne hoda može biti mnogo“, kaže Gorenc Jazbečeva i nastavlja: ??„Ako ostavimo na stranu teže, neurološki uslovljene, razne sindrome, povrede, urođene bolesti..., oni su u najvećoj meri razlog kasnijeg samostalnog hodanja, problemi sa mišićnim tonusom (koji nije neurološki uslovljen), razne asimetrije, nedostatak rotacija i sl. Dakle, ne radi se o nekim ozbiljnim neurološki uslovljenim tegobama, zbog kojih dete ne bi moglo da napreduje u razvoju. Zbog ovih tegoba deca i dalje fizički napreduju, pa čak i samostalno hodaju, jedini problem je što zbog navedenih tegoba razvijaju određene kompenzacije u kretanju i držanju. A ove kompenzacije i nepravilni obrasci kretanja i držanja utiču na sam kvalitet pokreta, a kao rezultat, to dovodi do nepravilnog opterećenja zglobova, kostiju, skraćivanja mišića, neaktivnosti i niza drugih problema koji kasnije mogu uticati na sam kvalitet života“.

 

Posmatrajmo dete, njegovo kretanje i držanje

Koji su znaci kretanja/hodanja koji nam govore da potražimo stručnu pomoć?

Špela Gorenc Jazbec: Ako primetimo da se neko nenormalno kretanje i držanje deteta javlja već duže vreme i da se problem pogoršava, ili ako dugo ostaje isti i ne popravlja se, onda je dobro za roditelji da obaveste pedijatra o problemu. Naravno, nema potrebe da izazivate preteranu zabrinutost, ako se, na primer, beba par dana okrene na jednu stranu ili se još par dana proteže, a onda to prođe samo od sebe, nema razloga za brigu. Međutim, ako se odstupanja posmatraju duže vreme, a kretanje i držanje se ne menjaju, uprkos pravilnom rukovanju bebom (baby handling), onda to treba napomenuti pedijatru.

Takođe moramo obratiti pažnju na to kako se razvoj pokreta odvija tokom vremena. Uprkos činjenici da prekretnice vremenskog kretanja nisu nešto što treba pratiti do kraja, ipak možemo obratiti više pažnje ako se, na primer, dete još uvek ne okreće sa šest meseci ili ne sedi samostalno sa 9 meseci itd. Jer sve ovo nam po svoj prilici ukazuje na nedostatak kvaliteta kretanja i držanja deteta.

Takođe je važno posmatrati i kvalitet pokreta i držanja, čak i ako dete tokom vremena dobro napreduje. Na primer, ako dete sa sedam meseci samostalno sedne sa karlicom između savijenih nogu (žablji položaj, ili w sedenje), onda ne treba da se zadovoljavamo ovim, jer ovo nije najbolji sedeći položaj za dete. Ili, ako sa osam meseci samostalno ustane uz oslonac i pritom veoma široko postavlja noge, okreće stopala ka spolja i preterano opterećuje unutrašnju ivicu stopala, onda ne treba biti zadovoljan i time. Ovo je samo par primera onoga što je važno.

Važno je ne samo kada se nešto desilo, već i KAKO. Roditelji obično osećaju kada nešto ne ide kako bi trebalo i ispravno je da taj osećaj uzmu u obzir i ukažu na njega pedijatru. Mnogo puta čak i manje korekcije koje roditelji uzimaju u obzir/sprovode kod kuće mogu doprineti značajnom poboljšanju kvaliteta kretanja i samog držanja. To ne znači da sva deca koja imaju manja odstupanja u kvalitetu moraju da idu na razvojno-neurološki tretman, mnogo toga se može uraditi kod kuće u saradnji sa roditeljima

 

Detetu nisu potrebna nikakva posebna pomagala da nauči da hoda, igračke, u smislu da bez njih neće uspeti. (FOTO: Freepik.com)

 

PROČITAJ JOŠ:

 

Dete će otkriti načine, kako da stane na svoje noge

Postoje li vežbe, trikovi za podsticanje samostalnog usvajanja hodanja?

Špela Gorenc Jazbec: Trikovi uvek postoje, a deca koja nemaju problema sa kretanjem i motoričkim razvojem sama ih uspešno otkrivaju. Detetu nisu potrebna nikakva posebna pomagala da nauči da hoda, igračke, u smislu da bez njih neće uspeti. Kada bebe počnu da stoje uz oslonac, počnu to da rade tamo gde mogu da se dobro drže, obično u krevetiću. Kada ovo dobro savladaju, prelaze na viši nivo težine i počinju da stoje i na drugim površinama: sofi, stolovima, ormarićima, uza zid i na kraju da stoje bez oslonca. Dete povećava nivo težine u skladu sa svojim mogućnostima i na kraju osvaja najteži nivo, što je rezultat sticanja iskustva od najlakše do najteže opcije. Isto je i sa hodanjem. Prvo samo stoje uz oslonac, zatim hodaju uz oslonac u stranu, pa se hvataju između jedne površine i druge, zatim guraju predmete ispred sebe, stoje bez oslonca i samostalno koračaju. Savladavajući sve ovo, deca traže različite mogućnosti poizkušanja.

Na primer, hodanje sa podrškom u stranu je veoma važan korak u samom procesu hodanja, gde dete stiče osećaj za bočne prenose težine, što je veoma važno u hodu. Svaka faza u razvoju ima svoju svrhu, a ako kao roditelji želimo da preskočimo određenu fazu i odmah počnemo dete da podstičemo da hoda pravo, ovaj proces će biti samo duži, jer će ono morati da stekne iskustva koja smo mu oduzeli. Isto važi i za guranje predmeta ispred sebe, time dobijaju snagu, stabilnost, ravnotežu, koordinaciju mišićne aktivnosti, shvataju kako da počnu i prekinu kretanje i mnoge druge stvari koje će im koristiti u budućnosti. Dakle, dete će samo otkriti sve trikove koji su mu potrebni za uspešan i kvalitetan razvoj, samo ako mu damo dovoljno mogućnosti.

Špela Gorenc Jazbec je kvalifikovani fizioterapeut za razvojno-neurološki tretman i autor priručnika i sajta o Pravilnom rukovanju bebom www.baby-handling.com.