Plač je normalan način izražavanja emocija, ali ga naš mozak registruje kao signal uznemirenosti koji traži pažnju i pokreće potrebu da odmah reagujemo. Iskustva iz vlastitog detinjstva taj alarm mogu dodatno pojačati.

Dete počinje da plače. Možda se udarilo. Možda mu je brat uzeo igračku. Možda nije dobilo čašu u boju koju želi, možda je izgubilo u igri ili je vreme da se napusti igralište.

Pre nego što stignemo da razmislimo o tome šta se dogodilo, naše telo već reaguje.

Ramena se zategnu, disanje ubrza, pažnja se suzi. Javlja se nemir i snažan osećaj da nešto moramo uraditi kako bismo plač što pre zaustavili.

„Smiri se.“

„Nije to ništa.“

„Molim te, samo prestani da plačeš.“

Ovakvim rečenicama ne želimo nužno zanemariti detetove osećaje. Često samo pokušavamo prekinuti alarm koji je njegov plač pokrenuo u nama.

Plač je signal koji je teško ignorisati. Ali to što nas poziva da reagujemo ne znači da svake suze moramo odmah zaustaviti.

Plač nije običan zvuk

Pre nego što može reći: „gladan sam“, „boli me“, „previše mi je“ ili „trebaš mi“, beba plačem poziva odraslu osobu da priđe.

Iz evolucijske perspektive, to ima smisla. Ljudska beba dugo zavisi od drugih ljudi i potreban joj je signal dovoljno snažan da prekine ono što odrasla osoba radi i usmeri pažnju prema detetu.

Istraživanje provedeno sa majkama iz 11 zemalja pokazalo je da su među najčešćim reakcijama na plač bebe bili približavanje, podizanje i obraćanje detetu. Snimanja mozga pokazala su aktiviranje područja uključenih u pripremu pokreta i govora. Plač nas, dakle, ne obaveštava samo da se nešto događa — on priprema telo da reaguje.

Novije istraživanje pokazalo je da grublje i nepravilnije karakteristike bebinog plača, povezane s većim bolom, izazivaju snažniju reakciju autonomnog nervnog sistema odraslih.

Zato plač ne čujemo samo ušima. Možemo ga osetiti u vilici, grudima i stomaku.

Naš sistem alarma poručuje: „Nekome nije dobro. Uradi nešto.“

Međutim, taj alarm ne zna odmah je li dete zaista ugroženo, treba li mu konkretna pomoć ili prolazi kroz frustraciju koju ne možemo i ne trebamo ukloniti.

Tu roditelj tek treba da napravi razliku. Osećaj hitnosti nije uvek dokaz da je situacija hitna.

Zašto želimo da odmah prestane

Način na koji odgovaramo na plač zavisi od našeg umora, stresa, podrške koju imamo i onoga što smo naučili o emocijama.

Ako su naše suze bile ismevane, kažnjavane ili dočekivane rečima „prestani pre nego što ti dam razlog“, naš nervni sistem može naučiti da pokazivanje uznemirenosti donosi kritiku, odbacivanje ili dodatnu opasnost.

Kasnije dečiji plač u nama može pokrenuti više od želje da pomognemo. Možemo osetiti napetost, ljutnju, ukočenost ili hitnu potrebu da ga zaustavimo.

Istraživanje o međugeneracijskom prenošenju odnosa prema emocijama pokazalo je povezanost između načina na koji su emocije roditelja dočekivane u njihovom detinjstvu i načina na koji su kasnije doživljavali plač svoje bebe. Majke koje su se prisećale manje podržavajućih reakcija na svoju uznemirenost češće su bebin plač posmatrale kroz ličnu nelagodu i negativne misli.

To ne znači da je svaka nelagoda posledica detinjstva niti da jedna pogrešna rečenica određuje naš odnos s detetom. Ali kada nas dečije suze snažno preplavljuju, važno je zapitati se: reagujem li samo na svoje dete ili i na ono što je plač nekada značio meni?

Ponekad naše telo još čuje staru naredbu:

Prestani. Sakrij. Ne pokazuj.

Plač je normalan način izražavanja emocije

Plač nije emocija. On je jedan od načina na koji se emocija izražava i prenosi drugima.

Dete može plakati zbog tuge, straha, ljutnje, bola, umora, razočaranja, nemoći, preopterećenosti, olakšanja, pa čak i radosti.

Kod bebe je to govor bez reči. Kod malog deteta osećaji su često veći od njegove sposobnosti da ih objasni i reguliše. Čak i kada zna govoriti, ono možda još ne može reći:

„Već sam bio umoran, a onda se igra završila pre nego što sam se pripremio.“

„Nisam tužna samo zbog igračke. Danas mi je svega bilo previše.“

Umesto toga, dete plače.

Istraživanja na odraslima pokazuju da se tuga i potreba za podrškom lakše prepoznaju kada su na licu prisutne suze. To potvrđuje širu socijalnu funkciju plača: unutrašnje iskustvo postaje vidljivije drugima.

Važno je da dete zna da su suze normalan način pokazivanja emocija, da za njih ima mesta i da ih ne mora skrivati niti ih se stideti, jer je plakanje često sigurniji i zdraviji način izražavanja tuge, ljutnje i preplavljenosti od udaranja, vređanja, razbijanja ili potiskivanja onoga što oseća.

Iako se često tvrdi da plač „izbacuje stres“ i snižava kortizol, istraživanja nisu pokazala da plakanje samo po sebi dosledno smanjuje nivo kortizola. Olakšanje može zavisiti od toga da li se stresna situacija završila, oseća li se osoba sigurno i kakvu je podršku dobila.

Vrednost zato nije samo u suzama nego i u iskustvu koje dete dobija dok plače:

„Ovo što osećam jeste teško, ali može se podneti.“

„Nisam ostao sam.“

„Ovaj osećaj je došao i prošao.“

Plač nije uvek ono što smiruje dete. Često je važnije iskustvo da osoba koja mu je potrebna može ostati uz njega dok plače bez žurbe da zaustavi njegove suze.

Šta znači „pustiti dete da plače“?

Pustiti dete da plače ne mora značiti ostaviti ga samog ili ignorisati njegove potrebe.

U ovom kontekstu, to može značiti dopustiti detetu da proživi emociju dok smo prisutni, dostupni i dovoljno mirni da je ne pokušavamo odmah ukloniti.

Ako dete plače jer mora napustiti igralište, ne moramo produžiti igru samo da bi suze prestale:

„Znam da još želiš ostati. Teško je završiti nešto lepo. Sada je vreme da idemo.“

Ako plače jer mu nismo kupili igračku, ne moramo je kupiti niti dokazivati da nema razloga biti tužno:

„Baš ti se svidela. Danas je nećemo kupiti. Uredu je da se osećaš razočarano.“

Ako plače nakon svađe s prijateljem, ne moramo odmah nuditi rešenje:

„Vidim koliko te je to povredilo. Želiš li razgovarati ili da samo budem uz tebe?“

Prihvatiti plač ne znači popustiti, ukinuti granicu ili dozvoliti svako ponašanje. Možemo reći:

„Imaš pravo da budeš ljut. Ne mogu ti dozvoliti da udaraš.“

„Razumem da ti se moja odluka ne sviđa. Neću se predomisliti.“

Dete tako uči da je emocija prihvatljiva čak i kada se okolnosti ne mogu promeniti. Uči da granica može ostati, a da zbog svojih suza neće izgubiti našu blizinu.

Do kog uzrasta je normalno plakati?

Ne postoji uzrast nakon koje plakanje postaje znak nezrelosti. S razvojem se ne gubi pravo na suze, nego dete dobija više drugih načina izražavanja.

Kod bebe je plač jedan od osnovnih načina komunikacije. Tokom druge i treće godine osećaji su snažni, a jezik i samokontrola još ograničeni. Zato događaj koji odrasloj osobi izgleda malen može proizvesti veliku reakciju.

U predškolskom i školskom uzrastu dete postepeno razvija više reči i načina regulacije, ali i dalje može plakati zbog tuge, bola, straha, nepravde ili preopterećenosti. Plaču i adolescenti i odrasli.

Razvojni cilj nije da dete do određene dobi prestane da plače. Cilj je da, osim plača, postepeno dobije više načina da razumije i izrazi ono što oseća: razgovor, traženje pomoći, pravljenje pauze, postavljanje granica i rešavanje problema.

Emocionalna zrelost ne znači da više ne plačemo. Znači da sve bolje razumemo zbog čega plačemo, šta nam je potrebno i kako to možemo preneti drugima.

Kada plač ne treba samo pustiti

Plač jeste normalan, ali je i informacija. Zato ga ne treba automatski ni prekidati ni zanemarivati.

Kod bebe prvo proveravamo glad, pelenu, temperaturu, bol, umor, preopterećenost i potrebu za kontaktom. Iznenadan, neuobičajen ili neutešan plač, posebno uz temperaturu, teškoće s disanjem, povraćanje, slabo hranjenje, izrazitu pospanost ili promenu ponašanja, zahteva razgovor s pedijatrom.

Kod starijeg deteta treba istražiti šta se događa ako plač odjednom postane mnogo češći, dugo traje, ometa školu, san, odnose i igru ili ga prate stalna tuga, strah, povlačenje i gubitak interesa.

Tada nije problem to što dete plače. Plač nam možda pokazuje da se iza njega nalazi problem za koji dete još nema reči.

Kako ostati uz dete koje plače?

Prvi korak može biti da primetimo vlastitu reakciju:

„Ovaj zvuk me je jako uznemirio.“

„Osećam hitnost, ali to ne znači da je dete u opasnosti.“

„Ne moram odmah da uklonim njegov osećaj.“

Zatim proveravamo je li dete sigurno i postoji li potreba na koju trebamo konkretno odgovoriti.

Ako je sigurno, možemo usporiti disanje, opustiti ramena i govoriti manje:

„Vidim da ti je teško.“

„Uredu je plakati, tu sam.“

Tek kada se dete smiri, možemo mu pomoći da pronađe reči i druge načine izražavanja:

„Šta je bilo najteže?“

„Šta si želio da razumem?“

„Šta sledeći put možemo uraditi što bi ti bilo od pomoći?“

Tolerancija na dečiji plač ne dolazi svakom roditelju prirodno. Posebno je teška onima koji su odrasli uz poruku da su suze slabost, neposlušnost ili razlog za kaznu.

Neke od nas niko nije naučio kako ostati uz snažnu emociju, a ne požuriti da je utišamo. To što nam je teško ne znači da ne možemo da naučimo drugačije.

Detetu ne treba roditelj kojeg plač nikada neće uznemiriti. Potrebna mu je odrasla osoba koja može zastati, proveriti šta mu treba i ne zahtevati da prestane da oseća samo zato što je njegovu emociju teško slušati.

Naš zadatak nije odgojiti dete koje neće plakati. Zadatak je odgojiti dete koje se neće stideti svojih suza i koje će, osim njih, postepeno razviti reči, granice i ljude kojima može reći: „Teško mi je.“

Pre nego što sledeći put kažemo „nemoj da plačeš“, možemo se zapitati:

Da li je mom detetu potrebno da zaustavim njegov plač — ili da pokažem da ga mogu podneti?

 

O autorki

Samra Dedić je pedagoškinja, psihološkinja i sistemska porodična savetnica. Majka je jedne devojčice, a piše o roditeljstvu, odnosima i potrebama koje se nalaze iza dečijeg ponašanja.

 

Izvori

• Bornstein i saradnici (2017), Neurobiology of culturally common maternal responses to infant cry, PNAS. Istraživanje
• Sharman, L. S., Dingle, G. A., Vingerhoets, A. J. J. M. i Vanman, E. J. (2020). Using crying to cope: Physiological responses to stress following tears of sadness. Emotion, 20(7), 1279–1291. Istraživanje
• Lego i saradnici (2025), Nonlinear acoustic phenomena tune the adults’ facial thermal response to baby cries, Journal of the Royal Society Interface. Istraživanje
• Leerkes, Bailes i Augustine (2020), The intergenerational transmission of emotion socialization, Developmental Psychology. Istraživanje
• Balsters i saradnici (2013), Emotional tears facilitate the recognition of sadness and the perceived need for social support, Evolutionary Psychology. Istraživanje
• Gračanin, Bylsma i Vingerhoets (2014), Is crying a self-soothing behavior? Pregled istraživanja