Imam drugaricu koja je htela sa mužem da otputuje u drugu državu kada je beba imala oko 2-3 meseca. Na par dana. Beba nije sisala od početka. Meni je to bilo strašno, rekla sam joj "Svaka ti čast ako možeš!" Znala sam da ja to ne bih mogla. Moja parola je bila da ga nisam rodila zato da bih ga ostavljala i putovala bez njega. Ili one varijatne kada mi svekrva kaže "Odvešću ga ja na more da se vi odmorite"... ja to ne želim. Želim i ja da idem na more sa njim.

Jasno mi je da će pre ili kasnije doći momenat kada ću nekuda (npr. poslom) morati da otputujem. Ali sve nešto kontam, valjda će tada biti malo jači, stariji, zreliji pa će to nekako da obradi u svojoj glavici.

U istom ovom kontextu odvajanja od deteta, jeza me hvata pri pomisli da kada drugi put budem trudna ću morati da odem u Betaniju i budem tamo min 5 dana i da ne vidim Luku. Valjda zbog toga i odlažem tu drugu trudnoću.

Kako vi gledate na sve to?

Tasho ja o ovoj temi razmisljam vec nekoliko dana, i kao sto uvek biva, preduhitrila si me 
Ne znam kako cu otici u Betaniju a da ostavim Makija, pogotovo sada kada znam da cu morati opet na carski...
Ranije dok je bio mali, mislim bas mali, imao je manje od godinu dana, nisam mogla da ga ostavim ni sekund, svi su me nagovarali, kao da se odmorim ali eto, jednostavno nisam mogla. Ponekad i sad kad ga ostavljam bude mi tesko...
A da ne pricam o prvim danima na poslu, haos!! Jos sam ja pocela da radim kad je Maki imao 2 godine... Ne smem da pomislim kako ce biti kad se Tadej rodi pa njega budem morala da ostavim posle godinu dana...
Ne znam da li smo mi majke posesivne ali eto, ja jednostavno ne mogu da budem mirna i da ostavim nekome moje dete na duze, nikom pa cak ni svojoj mami...

Ja ako ostavim dete mami u 21h, onda već oko 23h šaljem sms (do tada se jako kontrolišem) da pitam dal spava? Dal je tužan? Dal me je spominjao? I nevezano za to dal sam legla u 5h ujutru ili nisam ni legla, ujutru već oko 9h sam po njega.

Možda vam Lenka ispriča kako je to izgledalo kada smo nas dve i naši muževi zajedno čekali Novu godinu kada je Luka imao 1/2 god... Mene je sramota to da pišem!

Jao kad se sam toga setim... Mada da budem iskrena, sad mi vise i nije toliko smesno... Ko zna kakva cu ja biti...

Ipak, evo price: Odlucimo mi da cekamo NG zajedno u Novom Sadu u nekom restorancicu sa tamburasima. Tasha resi da ostavi Luku kod mame. Davno je to bilo, ne secam se bas detalja, ali znam da je odnela mami sve sto treba sa sve spiskom sta i kako Luka jede i sta kad da mu da. Pri tome joj je jedno sedam puta ponovila "Zovi me ako nesto ne bude kako treba ili ako ne budes znala sta da radis". Na sta sam ja umrla od smeha jer je njena mama rodila dvoje dece, a njena mama mi je samo rekla "Vidis koliko ja imam ludu cerku." Sve u svemu, prodje to i mi odemo u restoran. Neko vreme je sve bilo ok (zvala je mamu nekoliko puta da pita jel sve ok, ali to je bilo to), dok Tasha nije pala u ocaj... Okrenem se ja ka njoj, a ona cacka telefon, "Sta radis?"... "Jao gledam moje dete. Boze kako mi nedostaje! Nije trebalo da ga ostavim samog" ... i samo sto se ne rasplace gledajuci slike svoje bebe... Sve u svemu, to je bio kraj provoda te NG. Tad sam stvarno mislila da nije normalna i da je skroz odlepila... ali sad vec nisam sigurna sta bih ja uradila...

< Poruku je uredio Lenka -- 20.1.2009 13:07:21 >

Mogu da ostavim dete na par sati, ali da otputujem bez nje ne mogu kada bude starija bude isla u skolu to ce biti druga prica ali do tada... Moze kod babe i dede na vikend ako pozeli kad bude imala dve, tri godine.

_____________________________

Adrijana moje zlato 26.05.2008.

Ja se slažem da roditelji ipak treba da imaju i svoj život, ali mislim da kada su odlučili da imaju dete su se trebali pripremiti i za nov život.

Ja često kažem da nisam dete rodila zato da bih mu nedostajala, ili da bi ono meni nedostajalo, ili da bih ga dala nekome drugome da ga odgaja.

Međutim, po nekada u životu, zarad dobrobiti deteta, i mama mora da ode bez deteta... tipa poslovni put od kog zavisi novac koji će mama dobiti kako bi mogla hraniti to svoje dete.

Ali londranje po svetu iz razonode, a dete da čuva neko drugi... ja ne vidim  i jedan dobar razlog za to.

Zove me drugarica da sa njom odem na 4 dana u Pariz u aprilu. Sve bi mi bilo plaćeno sem aviona, i naravno džeparca, a ja se lomim. 

Lomim se jer:
- Nikada Luku nisam ostavila na duže od 24h (iskreno ne znam ni da li je i toliko proveo bez bez mene, uglavnom ga uveče odvedem kod mame, i ujutru kao vampir ustanem i idem po njega)
- Nisam ljubitelj letenja (avion), i strah me je da ne padnem u paniku a trudna sam. Nisam inače paničar, i letela sam milion puta, ali uvek je prisutna ta nelagodnost, i mislim da najglasnije tapšem kada avion sleti.

S druge strane, Luka ne bi mnogo osetio to moje odsustvo, jer išla bih u četvrtak ujutru, a vratila bih se u nedelju tokom dana. Četvrtak i petak je on svakako do 14h u vrtiću, a popodne sa dadiljom, subotu bi mogao biti kod moje mame, a u nedelju već stižem. Svakako bih morala nekako da ga naviknem na takvo nešto, jer ću bar toliko vremena provesti u porodilištu u septembru.

I znam da sam debil ako ne odem, ali ja se lomim.

Tasha, moraš kad tad da počneš sa odvajanjem. Ali to znaš i sama. Idi u Pariz

I to opet pričam ja, koja nemam iskustva i koja ne želim da se odvojim ni sekund od moje bebe. Ali ja sebe tešim time što moja beba ima samo šest meseci i što me još uvek beskrajno treba Mislim da je nama, majkama, mnogo teže da se odvojimo od njih, nego njima od nas.

_____________________________

Do not speak - unless it improves on silence.

Ja sam mislila da će mi jako teško pasti povratak na posao posle (skoro) godinu dana sa Urošem. Za divno čudo - nije. Mogu čak da kažem da mi je u neku ruku prijalo, a i da je to bilo i za njegovo dobro. Sada smo jako malo u toku dana zajedno, jer ja dolazim kasno sa posla a on rano ide na spavanje ali i to vreme nam je dosta da se mazimo, igramo, družimo. Vikendom vidim da sam mu dosadna. Nisam vidovita, nego dete donosi cipelice i jaknicu i da ga obučemo da ide "kod Vesne" (tako se zove vaspitačica).

Moj je posao takav da mogu da računam sa verovatnoćom 100% da ću nekoliko puta godišnje biti otsutna nedelju-dve. Ne patim zbog toga i ne opterećujem se time.

Da mogu i da imam takav dogovor sa mm da idem bilo gde sa drugaricom na par dana, u cilju odmora i razonode, najveći problem bi mi bio koliko pari cipela da ponesem

E sad, Pariz... Kažu, najromantičniji grad na svetu. Priča se, lep je u svako doba godine. Luvr, Ajfelova kula, Trijumfalna kapija, Jelisejska polja... Imala sam priliku da "skoknem" do Pariza sa kolegama na vikend, bili smo par nedelja u Francuskoj poslom, ali nisam htela. Osnovni razlog je bio taj što nisam htela da vidim Pariz sa njima, nego sa mm. Tom logikom idući, ako mi nije u pitanju extra-extra-naj drugarica, propustila bih možda Tašo i ovu tvoju priliku. Drugi razlog je bio praktičan, što smo mi bili u Nici, što je 6 sati TŽV-om ili 11 sati običnim vozom od Pariza - jedan dan bi nam otišao samo na putovanje.

Ako te nisam dovoljno zbunila, mogu ja da nastavim da moždikam...

_____________________________

sve ima svoj kraj, samo kobasica ima dva!

Moje dete je od rođenja užasno vezano za mene. Ma imao je svega par meseci kada je umeo da vrišti do gubitka daha ako se ne pojavim. ZAISTA mislim da je to nešto sa čim se neka deca rode, a neka ne. Nemojte me krivo shvatiti, svako dete treba svoju majku, samo su neka deca manje, a neka više vezana za majku!
Ustvari, meni se uvek mota jedna stvar u glavi: šta ako ja odem, a njemu se baš tada nešto desi? Banalnost, dobije temperaturu. Realno, dobio je sa mnom ili sa mojom mamom - sve jedno je, isto ćemo mu raditi. Mislim, isto ćemo ga lečiti. Uostalom, ja sam ostala živa, a mama me je odgajila, ali uvek je tu ono ALI! Mislim da bih ja umrla u Parizu da se njemu nešto desi u NS. Ali to ja moram sa sobom da se dogovorim, da mislim pozitivno, jer mislim da negativne misli prizivaju negativne događaje.

Ja sam u Parizu već bila, ali sam bila balavica, 7-mi osnovne. I ne doživljavam ga toliko romantičnim kao ti. Meni je romantika za odlazak sa mužem - RIM! Tamo još nisam bila, i hoću da idem sa mužem, i sve kosti ću mu slomiti ako ode bez mene! A Pariz mi je... pa baš za ovu drugaricu, najbolju drugaricu, kumu, koja je dva puta po više od godinu dana ŽIVELA u Parizu...

(Da ne kažem da bi baš bile super slike, obe sa stomacima (beži mi mesec dana u trudnoći) na vrh Ajfelove kule! )

Luku sam prvi put na duže ostavila 1998 god imao je 17 meseci kod moje mame i žene koja ga je čuvala  a suprug i ja smo išli na 5 dana u Budvu na neki kongresi sve je super prošlo (ostao je u našem stanu, sa mojom mamom i dailjom). Drugi put protiv moje volje na insistiranje mog muža 1999. god Luka je ostao kod njegovih roditelja van Beograda jer sam tada branila magistraturu bilo je bombardovanje (kakva ludosta sada me na to nikada ne bi nagovorio) Ostao je 7 dana a ja sam to jedva preživela nisam spavala svih sedam noći u strahu šta ako bombarduju Negotin. KAda je imao 6 godina otišla sam na 2 meseca u Ameriku a mm je već bio tamo. Ostao je kod roditelja mog supruga jer je Luka tako želeo i tada je već bio veći i bila sam spokojnija. Miloš ima 17 meseci nisam se odvajala na duže od desetak sati od njega a kada ću ne znam prosto ne osećam da još to treba da se desi. Taša što se Luke tiče verovatno bi mogla da putuješ a što se trudnoće tiče možda je to za tebe ipak napor kada odeš u Pariz želećeš da mnogo toga vidiš i možda ćeš se premoriti a i ja uvek računam da ipak ideš u avion i ne znam ti odlučuješ ja mislim da ne bih išla.

Kažu da se u avion sme do 35te nedelje, a ja ću tada biti kraj 4og početak 5og meseca, u tom smislu, ako mi na kontroli dr kaže da je sve ok, ne bi trebalo biti problema.

Pošto sam u Parizu već bila, nisam luda za muzejima i sl. Rado bih prošetala Jelisejskim poljima, popila kafu u nekim tipičnim Pariskim lokalima, ali nisam mislila da baš obilazim grad navelikom. Svakako planiram dogodine porodično da idem tamo, hoću Luku da vodim u Diznilend.
Kako sam ja to zamislila? Pa lagano. Obe smo trudne, tako da nekog surovog tempa nema. Mislila sam da se naspavam, nadam se da će do tada već sijati sunce (majku mu ala se otegla ova zima), da malo promenim sliku pred očima... Možda kupim nešto na sniženju... nemam pojma...

Verovatno si u pravu, mnogo zavisi o toga kakvo je dete. Moje dete nije preterano vezano za mene. Voli me do neba, raduje mi se kada me vidi, samo mene mazi po obrazu i samo meni dođe kada ga nešto boli. Sa druge strane, bez problema se navikao na to da ga sada tata kupa, presvlači, hrani kod kuće a da ga presvlače i hrane vaspitačice u zabavištu. Imao je jednu "mama, mama i samo mama" fazu sa nekih 9-10 meseci, ali i to je nekako samo prošlo...

Generalno, mislim da deca obožavaju rutinu i da se bune na sva odstupanja od iste, osim ako se ona postepeno uvode. Sve ostalo zavisi od deteta do deteta.

_____________________________

sve ima svoj kraj, samo kobasica ima dva!

Da, o tome razmišljam. Bilo bi zgodno da on do tada recimo svaku subotu spava kod babe. A mene recimo da ne vidi svaki petak ceo dan.

Ali tu nastupa problem za te subote, jer mama ima neka poslovna putovanja...

Do tada imam 6 subota. Od toga mama nije tu od 1.4. do 11.04.(to je dve subote)


< Poruku je uredio Tasha RR -- 9.3.2010 11:14:20 >

Mislim da ti je to sasvim OK ideja, taman ćeš videti kako se ponaša i koliko mu ta promena prija. Bitno je samo da bude u okruženju koje ga stimuliše i da ima sitna zadovoljstva kojima će da se raduje.

_____________________________

sve ima svoj kraj, samo kobasica ima dva!

Javiću vam šta se dešava... 

Tek sada vidim ovo... Ma gde sam ti ja romantična, ja sam mislila da si ti takva Htela bih da idem sa mm jer mi je sa njim svaki doživljaj veći i zato što znam da bismo otišli jednom i nikada više, bili zajedno ili ne. U uslovima koje si ti opisala, 100 puta radije bih išla sa tom drugaricom, a mm bi verovatno rekao "Uh, dobro je, znači ja ne moram?"... ili, eventualno: "Onda ja udem na Hungaroring" što bi kod mene izazvalo oštar bol u predelu prepona...

_____________________________

sve ima svoj kraj, samo kobasica ima dva!

Najcrnje je što mene mm gleda kao kompletno ludu što se premišljam.

Evo da i ja kažem nešto na ovu temu, iako nemam svoju decu imam dosta iskustva sa decom
Aj pošto smo apsolvirale da je prvo treba poći od toga kakvo je dete jer je svako za sebe, mislim da u stvari nikad ne znamo kako će reagovati dok ne probamo. Na primer, pre par godina mm i ja smo čuvali klinku njegovog brata dok joj je mama bila u porodilištu. Ona je tada imala 2,5 godine i moram da kažem da je to dete neviđena kraljica drame, za nju je sve grčka tragedija, retko osetljivo i emotivno dete koje nije pet sekundi provelo bez mame. Međutim, kad je ostala sa nama (iako smo se plašili kako će to da završi) bila je zlato, nije dramila, mi smo se stalno trudili da je zanimamo i da radimo s njom neke nove stvari, odnosno nikad nismo dozvolili da joj bude dosadno pa nije imala prilike da se pekmezi.

Ne znam šta bih ja uradila na tvom mestu, mislim da bih išla jer on nije više tako mali. Osim toga, koliko se sećam, ne radiš i stalno si s njim, pa mislim da nije loše napraviti dva dana pauze. Dakle, probajte malo po malo. Ali kao što rekoh, nisam mama pa mi je glupo da nekom delim savete na ovu temu.

_____________________________

Bolje biti nečija baba nego samo baba! - moja mama u filozofskom raspoloženju

"Čovek je rođen da radi, da trpi i da se bori; ko tako ne čini, mora propasti." Nikola Tesla

Pa i nisam sa njim stalno, od 7.30 do 14h je u vrtiću, a od 16-20.30h sa dadiljom. Ali uveče legnem pored njega, i znači mu da ga zagrilim dok ne zaspe.

I da, deca su često dramaturzi dok su roditelji tu, ali čim roditelji odu, oni se smire.

Ako mislis da će ti prijati u svakom pogledu i trudnoće i toga što Luka nije s tobom idi i odmori se .

Meni je ovo prva trudnoca,termin mi je tek 01.06.2010. ali ja vec razmisljam o tome kako cu ja to kad budem jednog dana trebala da se vratim na posao....
Da ostavim bebu.... Ceo dan... Prva,druga smena....
Joj sto meni to izgleda strasno....
A mozda ce mi i prijati....
Ne znam,nemam iskustva...