Ne, hvala Bogu ne.. Jedino kad imam malo vise problema, ili me nesto bas muci (ja i moj mozak i opsesivno razmishljanje o glupostima )desi se da imam problem sa spavanjem, ili osetim da lakse planem ili se iznerviram.. A ponekad i onaj trip kao da mi je "kratak dah", a to resim tako sto se skoncentrisem na pravilno disanje (inace ljudi kad su pod stresom nepravino disu i zato dolazi do tegoba) Zato sam napisala da je meditacija prava stvar.. Samo se skoncentrises na disanje.. i rezultata mora da bude..

Ja sam bila samo nervozna i to mnogo. Sve me je nerviralo. Ali bez strahova i panike. Nisam bas u temi, ali mislim da se te stvari prevazilaze na slican nacin

Znaš kako mi je, kad vidim na tv neki koncert ili utakmicu, ja odmah pomislim ne daj Bože da ja moram biti tamo, toliko o mom ignosisanju simptoma
Hvala Inice, lakše je kad znaš da te neko razumije i da nisi jedina osoba koja to doživljava

_____________________________

Kad zašutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobijedio.
Znači da više nisi vrijedan mog vremena!

Znam, pomisao na guzvu i kako bi se mogla naci u istoj u meni je izazivala sve najgore. Ako budes imala neka pitanja, ili tako to, tu sam.. Ova tema je prilicno opsirna, tako da mi je lakse da odgovaram na pitanja, jer u suprotnom bih morala knjigu da napisem

Bila sam kod psihičke, super iskustvo i jedva čekam ponovni susret
Već mi je nekako lakše jer sad drugačije gledam na to, znači, nisam luda, neću se razboljeti, nemam psihičku ni fizičku bolest, samo sam navikla tijelo da reagira kako ne treba a to se može ispraviti.
Znam da me čeka dug put ali ja to mogu
Dobila sam dvije knjige, Panic Way i Ključ za primjenu zakona privlačnosti.
 

_____________________________

Kad zašutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobijedio.
Znači da više nisi vrijedan mog vremena!

Bravo, Lu 

_____________________________

Twenty years from now you will be more disappointed by the things you didn't do than by the ones you did. So throw off the bowlines, Sail away from the safe harbor. Catch the trade winds in your sails. Explore. Dream.

Jer smo tako u mogućnosti!

Kada sam ja otisla kod psihijatra razocarala sam se. Kod skolskog psihologa bilo mnogo bolje..
Psihijatrica me je na kraju pitala samo da li mi trebaju neki lekovi... Da ne objasnjavam zasto me je to iznerviralo... ali pamtim samo nesto sto nije bilo lose i to je da kada osetim strah i ne obuzdam ga on ce da se siri kao krugovi u vodi kada bacimo kamencic u nju... nije stvaran strah..sama ga sirim..

Svaka rec koju cujete od nekog strucnog bice dobro dosla da podelite sa nama

Volela bi da procitam makar i nesto najobicnije..

_____________________________

":)) Blesava mama...stavila bebu u stomak :))) .."
-Pazi Ema da ne padnes, budi pazljiva!
-Ne brini mama. Budicu pazljiva!

Mene je unistila hipohondrija kao refleks anksioznosti. Napadi su isli toliko daleko da sam ja prosto tripovala kako mi ruke plave i osecala kako mi srce staje. Onda umisljanja visokog pritiska, mozdanog udara-budila sam se ujutro i prva stvar koju sam hvatala jeste ogledalo, da vidim da li su mi se iskrivila usta, pa rakovi, posto su mi se par puta utrnule ruke-gotovo, Parkinson....
Ljudi, ja vam sad ovo krajnje iskreno pricam, ja ne znam kako je Milos sa mnom izdrzao. Ono je bilo za ne podneti. Nocu ne smem da zaspim jer se plasim da cu da umrem  u snu, pa ujutro dugo spavam i tesko mi je da ustanem iz kreveta , jer me ceka novi dan i u tom danu bar jedan napad ludila. Koliko puta sam samarala sama sebe...I znas da je strah neosnovan, ali sam strah pobedi...Jaci je od tebe...
Sve to je u meni pokrenuo pobacaj. Sve....
Idite kod strucnog lica. Ja nisam pila tablete, ali mi je razgovor puno pomogao. Kad me uhvati napad, obucem jaknu i krenem u set_nju...Nekad je to trajalo i po dva sata...I usput se bojim da cu pasti na ulici i umreti, ali nisam odustajala...
Cak i sad mi se poneki put to desi, ali tipa jednom u dva meseca...Ali to je normalno cak i za coveka koji nije patio od anksioznosti.
Polako...
Grlim vas sve uz zelje da mi ovo prevazidjete

< Poruku je uredio verolino -- 13.6.2011 11:54:13 >

 
Ono što sam ja shvatila od doktorice i iz ove prve knjige, anksioznost se ne odbija nego taj napad treba prihvatiti, pustiti da prođe i vjerovati da se ništa loše našem tijelu ili umu sigurno neće destiti.
Nakon ovakvog vježbanja strah jednostavno nestaje jer ne osjeća otpor, jer ne osjeća strah...strah se hrani strahom.
Nisam ni ja još spremna na sve ovo ali idem naprijed i poručujem svima da potraže pomoć, meni je najteže bilo dok se nisam odlučila na ovo a da sam bar i prije!

_____________________________

Kad zašutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobijedio.
Znači da više nisi vrijedan mog vremena!

Napricala sam se sa psihologom.. ali posle trudnoce mi se javilo ponesto novo.. ali uspem da se izborim jer umem da kazem sebi da samo umisljam i poverujem sebi u tom momentu...

Ali dosta mi znaci to sto pisete, a verujem i drugima..

_____________________________

":)) Blesava mama...stavila bebu u stomak :))) .."
-Pazi Ema da ne padnes, budi pazljiva!
-Ne brini mama. Budicu pazljiva!

Shishice, samo sama sebi kazi da je to normalno za to tvoje stanje.. I ne brini, simptomi ce se povlaciti.. I nikako se nemoj povlaciti u sebe, sto vise se druzi, izlazi iz kuce, i trudi se da ti svaki dan bude ispunjem stvarima u kojima uzivas..

Uh. Konacno se odvazih da napisem nesto na ovu temu. Naime, posle iznenadne smrti bliske osobe (tada mi je bilo 17) pocela sam nekontolisano da se bojim svega, u stvari bojim se za zdravlje svojih bliznjih i sebe same. Sad, posto sam u Grckoj i daleko od kuce, situacija se pogorsala u toliko sto svakodnevno brinem i razmisljam da li su moji dobro. Zovem ih telefonom svaki dan barem jednom, bez izuzetka. Ako mi se ne jave odmah na telefon i moram da pozovem vise puta, obuzima me panika. Isto i ovde, bojim se sta nosi sutra i non-stop razmisljam da li smo zdravi, smisljam raznorazne scenarije u glavi... uglavnom negativne. Sa tih strahom lezem da spavam i budim se ujutru. Bojim se da ce se nesto lose desiti i ako nema naznaka za tako nesto. Uvek sam u stanju pripravnosti da me ne bi opet nesto negativno iznenadilo. Citam na netu o raznoraznim bolestima i pronalazim simptome kod sebe. Onda srce krene ubrzano da lupa. Konstantni grc. To me ometa u tome da uzivam u svakodnevnim lepim stvarima koje se dogadjaju. Trudim se jako da se otrgnem od toga, ali u neku ruku sam i prihvatila to kao nacin zivota... sto mi se ne dopada. Jako bih volela kad bih mogla da iskuliram malo...  Znaci ukratko- anksioznost + hipohondrija.

< Poruku je uredio Nina... -- 13.6.2011 14:58:08 >

Uh....odvratan osecaj...Moj muz je dosaojedan dan sa oparotinom na ruci koja je pocrnela, a ja sam naravno istripovala da je melanom.
Nina, ja sam problem resila tako sto sam otisla na kompletan zdravstveni pregled gde sam videla da mi srce lupa jako zato sto sam anemicna, a ne zato sto bolujem od neizlecive bolesti....podji i prekontrolisi se...to ce smiriti tvoju psihu...

Radila sam krvnu sliku relativno skoro ( oko godinu dana ima od tad ) i sve je bilo ok. Moji strahovi su i tad bili prisutni. E sad, mm me svakodnevno smiruje i ubedjuje da se opustim, da iskuliram, da mi nista ne fali... pa pokusavam da presaltam misli u tom pravcu. A znam tacno od cega patim i prihvatam to, ali bih volela snagom volje da se resim toga i nadam se da cu uspeti. Lupicu primer: citam o PCOS i tripujem se da imam i ja... citam o vantelesnoj oplodnji, i tripujem se da cu morati i ja... ali ja sve vreme shvatam da je to glupo, i pokusavam da shvatim sta me to tera na to, da bih mogla isto to da sprecim.

Sto bi rekao moj dobar drug: nemoj da si tuturutu, budi tralala

A najgori su mi bili ti tripovi.. Te ja sam srcani bolesnik, te gusim se, te ovo, te ono.. Ma svasta.. Smarala sam samu sebe.. Dok mi vremenom nije postalo jasno da mi nije nista.. I da od napada anksioznosti se ne umire, vec sam ih dozivljavala, prozlazili su, i da ce tako biti svaki put.. Tako da sam se manje opterecivala oko toga.. Psiha je cudo.. Ali vremenom se svasta nauci.. I sad kad se osvrnem na to sta sam prezivela, skapiram koliko covek u stvari ima snage u sebi 

Znam coveka koji je sad u penziji, inace ginekolog. Nije nikad patio od anksioznosti niti od hipohondrije. Ali, kaze, onomad dok je studirao i ucili oni na fax-u o svemu svacemu, o raznoraznim bolestima, kaze on da je tad kako je sta ucio od bolesti momentalno se tripovao da ima i on... kaze citam ja, i sve se pronalazim u tome... Tako da izgleda, mnogi kad-tad, upadnu u takav trip, razlika je samo sto to kod nekoga traje krace a kod nekoga duze... Sve u svemu, ja bih bas volela da sam cool i da sam flegma... ali opet ne preterano jer mislim da flegmaticnost moze da vodi u letargiju i opet ne valja... Treba imati dobar balans u glavi, mislim da je to to.

Pa na prvom mestu zavisi kakav si u osnovi.. Emotivci po tom pitanju cesce lose prodju.. Ne mogu da budem flegma kad na sve reagujem emocijama. Ali da, moze da se ocvrsne.. I tu su naravno situacije koje ti zivot "donese" .. Npr kao tebi Nina- odlazak u inostranstvo.. Sto opet, nije tako strasno, ali znam da bih ja lose reagovala da moram da odem od svojih itd.. A da ne pominjem hiljade drugih losih stvari u zivotu koje ti se dese.. Tako da, biti jak ponekad i nije dovoljno..

Nije dovoljno. Uostalom, niko ne moze bas uvek biti jak... ljudi smo. Ja sam emotivac i sve me gadja direkt u srce. Sve-od dragih osoba. Uspela sam da stvorim filter koji ne propusta takve stvari od onih za koje me bas zabole... do neke mere, ali radim na tome