Ivaj lakše je kad se priča o tome, bar ja to tako dozivljavam, jer znam da je to česta pojava, da je to navika našeg mozga da preuveličamo ili izmislimo neki nerealan strah, kao npr da ću se ugušiti u autu ako zastanem u koloni jer nemam gdje pobjeći.
To je nešto što se moze iskontrolirati, samo moramo da se suočimo sa time a ne da zanemarujemo problem.
Ne volim da mi neko govori (ko naravno ne razumije to) ma nije ti ništa, nemoj misliti na to i proći će
Ne zamjeram ljudima jer ne razumiju ali da se tako jednostavno moze ne misliti na to, anksioznost ne bi ni postojala i onaj ko je jednom dozivio napad lupanja srca, vrtoglavicu, grčenje mišića ... zna da to nije nešto na što mozeš jednostavno ne misliti


_____________________________

Kad zašutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobijedio.
Znači da više nisi vrijedan mog vremena!

I ja sam tip koji ne moze da zadrzi u sebi mnoge stvari i lakse mi je da ispricam nekom , da budem u drustvu.. Ali skoro sam po ko zna koji put citala Ducica i pise o problemu..necu ga citirati ali radi se o tome a i ja se sa tim slazem, da se problem produbljuje ako konstanstno o njemu pricamo...konstantno prepricavanje ljudima o nasim strahovima, mislim da nema efekta... a definitivno sam za odlazak kod dobrog psihologa, naravno ako neko ima mogucnosti

Pre par godina i ja sam imala slican proble.... Osecaj nemoci, tj kada resenje nekih stvari nije zavisilo od mene i kada nisam mogla da ih kontrolisem izazivali su u meni burne reakcije, misleci da sam ja kriva zato sto se ne mogu resiti i sl... I imala sam te napade bas cesto, jel sa osecajem nemoci susrecemo se svakodnevno... Lupanje srca, prestanak daha ili nezaustavi plac.. Drago mi je da sam uvek bila realna i uvidela da imam problem, posto ga mnogi zanemaruju....
Krenula sam na terapiju kod psihologa, moje prijateljice i prvo sto mi je rekla da o tim mojim nezadovoljstvima i strahovima pricam samo sa njom i ne prepricavam dalje... Sa drugim ljudima da delim pozitivne price, da ih slusam, da naucim da se radujem svim njihovim uspesima i svakom danu...
Bilo je tesko, ali sam samo ja mogla pomoci sebi.. Trudila se i uspela...
I sad bez patetike sirim svakom novom izazovu


_____________________________

„Ako nismo odgovorni za misli koje prolaze pored naših vrata,
odgovorni smo za one koje puštamo i kojima se vodimo.“

Lu,slazem se.I mene vredja kad me neko pravi budalom i ubedjuje me da mi nije nista.
Pre desetak godina na urgentnom su mi rekli da heklam Onda svako drugi bi mi rekao-ti pod hitno moras da se zaposlis.Kao da ja to ne bih,kao da je svakom sve tako lako kao sto se misli...

Citam sad prethodne postove i vidim da spominjete decu.Tacno je to da mi je u svakoj trudnoci bilo odlicno,nisam imala napade panike ni bilo sta slicno.Ali cim deca malo odrastu i imam malo vise vremena,sve po starom.Kad kazem vremena,mislim na mentalno,a inace slobodnog vremena imam svakim danom sve manje.

Juce sam posle duzeg perioda popila lek jer mi je ceo dan stajala knedla u grlu.Osecam da sam sva u grcu.Vozim Jecu u kolicima i osetim da su mi dlanovi mokri.
Bas mi je naisao tezak period.

ivaj, posao jeste lek, koliko god da meni ide na zivce  ali za sebe licno mogu da kazem da sam mnogo bolje pocela da se osecam kada sam se zaposlila tj. da preformulisem, nikada se nisam toliko lose osecala kad radim, valjda je prosto mozak okupiran pa nema mesta za ta negativna razmisljanja.
nisam skontala da li sada ne radis zbog bebe ili inace nisi zaposlena? mozda je problem sto nemas taj neki poslovni-svoj zivot van kuce, mozda ti to fali


_____________________________

I''m sweet, romantic and traditional. I''m a bit prissy and naive, and I wont set_tle for less than a picture perfect life. (Charlotte York)

Nisam zaposlena i naravno da to doprinosi svemu ovome.Kljucam od energije s kojom ne znam sta da radim(da ne racunam peri,peglaj,kuvaj-to mi se smucilo).
Sve ovo je nastalo od kad nemam svoj posao,ni svoj zivot,nista...

Upravo to je bitno.. Da si zaposlen.. Zato sam ja kad mi je mala napunila godinu dana odmah pocela da radim, da pobegnem od te rutine.. A sad, ako nemas mogucnosti da radis, ili sta vec, potrudi se da sveki dan uradis nesto za sebe.. Sta ti prija.. Setnje, vezbanje, citanje knjiga.. Ne znam.. Ja sam se trudila da sebi uvek nadjem neku zanimaciju kad imam slobodnog vremena, jer te gusi kad su u pitanju stalno neke "obaveze"..

E bas to-obaveze.Toliko ludim od njih a cini mi se da se vrtim u krug i nista vise.Sve sto skuvam pojede se,sve sto sredim rasturi se.Ma sve je to nista,mislim taj rad po kuci.

Uskoro cu morati da potrazim posao.

A to sto kazes da radim sto mi prija,veruj da je nemoguce.Imam dvoje dece koje sama cuvam,muza koji radi po 15 sati dnevno i svekrvu koju boli uvo.Nemam vremena ni za sta.
Ali da ne idemo od teme.
Uh...Jesam li presla tri posta

Ma znam kako ti je.. I meni se desava da nemam vremena za sebe u zadnje vreme.. Tj i nemam.. upravo zbog tog posla.. Ali sva sreca pa ga volim.. Nego je problem sto imam samo taj jedan slobodan dan, i gledam sto vise vremena da provodim sa malom, a u kuci uvek posla i nista ne stizem.Stalno vidim haos oko sebe  Desava se da ne mogu ni film da odgLedam na miru zbog tog osecaja da "imam nesto da uradim".. Ali, sva sreca pa tu su odmori da napunim baterije.. Znam da je mnogo teze sa dvoje dece da se organizujes.. ALi opet.. Nekako bi morala.. Jer moras da budes ok upravo zbog te dece 

a ja imam vremena na pretek, sto mi se prvi put desava u zivotu i mogu vam reci da mi i ne prija ... uhvatim sebe da samo setam po stanu
prvi put zavisim od nekog ( finansijski ) i to me najvise ubi... nisam neki samo kucni tip, mada mi uloga domacice ne gine i osecam nervozu a ne mogu da radim
znam, menjale bi se samnom i ja bih sa vama

_____________________________

„Ako nismo odgovorni za misli koje prolaze pored naših vrata,
odgovorni smo za one koje puštamo i kojima se vodimo.“

Ne, daleko od toga da bi se menjala- tj ja da hocu mogu odmah biti "domacica" :-) Ali ne volim od nekog finansijski da zavisim..ni danas ni sutra.. I da zbog te zavisnosti budem za nekog vezana. Uverila sam se 100x da je zivot nepredvidljiv, i niko mi ne garantuje da cu se i sutra extra slagati sa mm. Ponekad ne mogu da se skontam sama sa sobom, a kamoli sa drugima

Imala sam problema sa napadima panike prije 5-6 godina, tj. dok sam bila u prvom braku. Kod mene su ti napadi bili rezultat stresa i skoro pa depresivnog stanja u kom sam se nalazila zbog svih problema kroz koje sam prolazila tada. Pocelo je tako sto sam prvo bila jako nervozna, pa je onda preslo u poteskoce sa disanjem a onda i pravi napadi, tj. stanje koje je najlakse opisati tako sto se uporedi sa simptomima srcanog udara. Ruke i noge trne, gusenje i osjecaj da se umire. Dolazi bez najave, prvi osjecaj je neka cudna jeza koja prolazi tijelom i kao neki zmarci u prsima. Zatim gusenje, tj. osjecaj kao da slon sjedi na prsima, nemoguce je udahnuti zrak. Kad to prodje onda groznica i grcevi. To je kod mene bila zavrsna faza. Poslije toga bi se sve vatilo u normalu, jedino sto bi me poslije bilo strah zaspati jer sam imala osjecaj da cu se ugusiti. Jednom sam ispricala mom ljekaru sta mi se desava i rekla je da su to napadi panicnog straha i da je najbolje da ih pokusam kontrolisati sama tako sto cu nauciti pravilno da disem, posebno onda kada osjetim da se napad blizi (poslije nekoliko puta svi mogu prepoznati nadolazenje). Nisam koristila nikakve lijekove niti bilo sta drugo. Uspjela sam se sama izboriti sa tim, i vec godinama (hvala Bogu) nemam problema sa tim. 

_____________________________

"Divno je biti nekome nesto, divno je biti tebi sve...Sve dok te drzim cvrsto za ruku, nikog na svijetu ja se ne bojim!"

kad citam vase postove tacno znam o cemu pricate.Moje stanje anksioznosti je pocelo pre 13 g.Najvise mi je osecaj bezpomocnosti smetao,ubijao me u pojam.Cak ne pamtim kada sam otisla dalje od mesta gde zivim,najdalje do 30 km.Pijem bromazepam i to je moja sigurnost.Ni kome ne pricam o tome,jer sam za sve ja ona koja saslusa,utesi i posavetuje.

_____________________________

Jos nisam imala tu priliku i cas_t da me sreca upozna

meni se napadi panike javljaju kad treba da putujem avionom i traju dok se ne vratim kuci 
povezani su verovatno sa strahom od smrti i gubitkom kontrole
a simptomi su klasicni : probadanje u grudima , trnci u rukama , hladan znoj , gusenje , znaci tacno infarkt u toku
jedini lek mi je da idem kopnom jer da je Bog hteo da letimo dao bi nam krila

< Poruku je uredio Olga RR -- 29.9.2011 17:27:45 >

_____________________________

Marija je moj najveci uspeh

JER SMO TAKO U MOGUCNOSTI !

jeste ali se manifestuje napadom panike 
pa eto da se upisem ovde , posle cu da trazim fobije
i tako ja u avion ulazim pijana ili puna lekova

< Poruku je uredio Olga RR -- 29.9.2011 17:27:15 >

_____________________________

Marija je moj najveci uspeh

JER SMO TAKO U MOGUCNOSTI !

Kod nas u Srbiji je zestok tabu pricati o bilo kakvim emocionalnim poremecajima ili necim vezanim za psihu. Odmah te zigosu. Ja sam sad u SAD i ovde ima znatno vise dijagnoza, nalepe je cas posla. I koriste lekove za spavanje, za smirenje, idu kod psihologa bez problema, u razna savetovalista. Imas rizicne grupe ljudi, imas razlicite faze u zivotu i kao sto je neko jednom negde rekao, svaki covek je jedna casa, samo sto smo razlicitih velicina pa se necija prelije ranije necija kasnije.

Najgore je ako primetis da ima neki problem da to ignorises. Ja bi tako volela da su kod nas ljudi otvoreniji i da vise pricaju o tim stvarima i da brze traze pomoc ako zatreba od nekog strucnog, i da je to normalno i diskretnije.

A ne ovako kako je sad. Svi taje da imaju neki problem ako ga imaju, svi glumimo supermene. A kriza, besparica i zilion ostalih faktora cine nam zivot komplikovaniji nego sto bi mozda mogao da bude...

Olga to je strah od letenja, anksioznost i panični napadaji se znaju javiti na mnogo banalnijim mjestima, čim pređeš kućni prag sve je opasnost
Tina 37, samo tabletama nećeš ništa rješiti, ja sam se dugo zavaravala da mogu sama to da riješim ali kad sam posjetila psihijatra i sad kako idem na grupne terapije, ja sam 80% bolje, zahvaljujući njima i zahvaljujući radu na sebi.
Dovela sam se u situaciju da ne idem nigdje iz kuće i dvorišta i onda sam shvatila da je krajnje vrijeme da potražim pomoć, ne znam zašto sam se toliko mučila a tako malo je trebalo...samo jedan odlazak doktoru.
Ja isto živim u malom mjestu gdje čak nema psihijatra nego idem u drugi grad.

Ne treba bježati od misli i situacija ni poricati ih, treba se suočiti, za sve ovo treba vremena i rada na sebi ali svakim korakom ja sam ponosnija i sretnija osoba!
Poslušaj me i potraži pomoć

_____________________________

Kad zašutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobijedio.
Znači da više nisi vrijedan mog vremena!

Hvala.Svesna sam ja svega i da je tableta samo postala neka sigurnost.Apsolutno me nije sramota traziti pomoc psihijatra,samo ne volim aljkave dr.A ovde je to slucaj.

_____________________________

Jos nisam imala tu priliku i cas_t da me sreca upozna

I meni je tableta sigurnost, uvijek imam u torbici tablete, vodu i mobitel (kao sigurnost), mada vrlo rijetko popijem tabletu u tom trenutku panike jer sama pomisao da ju imam me smiruje i daje sigurnost, to je ok to kaže i moja doktorica

_____________________________

Kad zašutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobijedio.
Znači da više nisi vrijedan mog vremena!

Hej Lu,tek sad vidim da se ti i ja u necemu slazemo
Ali ako mene pitas-u jako bitnoj stvari,t.j. problemu,tako da nam sve ono drugo nije ni bitno.

Kod mene su se napadi dosta smanjili,ni sama ne znam kako.Lekove pijem samo po potrebi,kad bas dobijem neki jaci napad,ali od njih se ne odvajam.Svuda ih nosim sa sobom.
Mada,ostaju mi dve situacije u kojima se napadi stalno ponavljaju i pojma nemam kad ce to proci.Traje isuvise dugo i lakse mi je sto ne idem nigde

Primecujem da sve vise ljudi iz moje okoline ima ovaj problem.Samo vecina njih negira cinjenicu da su to klasicni napadi panike.

Ja samo imam jako veliki osećaj panike kad ne mogu da se pomerim, ako mi neko drži ruku, nogu, ako je prekrivač malo zategnut... Tad imam osećaj da se gušim

Pozdrav svima! Pročitala sam sve vaše postove i naravno kao i svako ovde od nas, pronašla se u mnogo njih. Sa tim se tako da kažem borim oko godinu dana. Bilo je dobrih epizoda, ali i onih loših, kao što je ova u kojoj sam sada. Trenutno imam onaj glupi osećaj da mi nešto nije u redu sa srcem, samo ga osluškujem, pratim. Da li sam se toliko uživela u sve to, da počinjem da osećam da me boli i steže sa leve strane grudi . Pre tri godine sam bila na kardiološkom pregledu i sve je bilo u redu, imala sam povišen pritisak naravno na nervnoj bazi, jer sam i tada bila prilično napeta, ali nisam znala šta je to anksioznost i panika. Inače, letos sam išla kod psihoterapeuta, i tada mi je bilo jako dobro, međutim sa prestankom se velika većina simptoma i osećaja vratila. Ne pijem nikave lekove, jer još uvek nisam bila kod nekog ko bi mi to prepisao, još uvek mislim da sama mogu da se izborim sa tim. Svesna sam svega što mi se dešava, međutim kada dođe do tog glupog napada skoro sve se zaboravlja i strah je tu .
Mislim da ovakve teme jako dobro dođu, gde razmenjujemo iskustva i na neki način jedni drugima pomažemo. Jer neko ko to nije doživeo, ni ne može da nasluti kakav je osećaj.
Sve vas puno pozdravljam i nadam se da ste dobro i da se uspešno nosite sa ovim problemom . Pišite kako napredujete, neka nova iskustva...

Ivana, moj ti je savjet posjet psihijatru, koji će ti po potrebi propisati i lijekove.
Ja recimo idem na grupne terapije, ponekad i na individualne, niko te ne može razumjeti bolje od ljudi koji kroz to prolaze.
Na grupi imam žene koje su u tome desetak godina, koje su sad toliko hrabre, samouvjerene i spremne pomoći svim novim članovima, to je neprocjenjivo bogatstvo.
Svaki put kad odem na grupnu terapiju ja sam preporođena i uvijek zapisujem svoje osjećaje, priče drugih osoba i u svemu tome pronađem ono najbolje za sebe, jednostavno se kockice krenu slagati
Treba raditi na sebi, kopati duboko dok otkriješ uzrok nesigurnosti, ponekad su nam te stvari tako očite ali mi ih automatski odbacujemo kao nemoguće. Nevjerovatno je šta čovjek može sve naučiti o sebi, samo ako si posveti 15-20 minuta dnevno u razmišljanju o sebi, onome šta te usrećuje, koje su tvoje vrijednosti, životni cilj itd..

_____________________________

Kad zašutim, okrenem se i odem, to ne znači da si ti pobijedio.
Znači da više nisi vrijedan mog vremena!

Meni se ruke znoje ima 7 godina, pisala sam o tome..sjećam se prvi puta kad sam vidjela koliko su se preznojile da je počelo kapati sa prstiju

ja mislim da to ima veze sa ovim svime, ali ja čitam vas, i kod mene nema tog nekog straha od nečega/nekoga

ja imam problem sa crnim mislima, i svim tim što ja pokrojim po svojoj glavi i ubijedim sebe da je to tako ili će biti,recimo, kad mi se sitacija ne svidi, to mi nabije nervozu,počnu mi se ruke znojit, i onda krenu crne misli tipa :' e to od toga nema, ništa, neću to uspjeti,to će ispasti loše,mene niko ne voli, nemam sreće u životu, svi su protiv mene' i bukvalno sama sebe ukopam da posle takve jene 'seanse' ja izgledam kao da mi je neko umro

i obično mi treba nekakav doping 'dobrog doživljaja' da se nešto desi, i ja se izbauljam iz tog stanja ALI do sledeći put

Ne kontam se, šta može da leži u ovome???
Kad sam bila kod psihijatra pre 2 godine, ona je konstatovala isto ' crne misli' ali da je to faza( bio mi svekar u stanu,koji me nerviro, nisam radila, dijete mi nije imao ko pričuvati da ja odahnem i posvetim se sebi) dala mi lijek,rekla da tražim posao i to je bilo to.

Ali mislim da nije faza, ja mislim da to vuče nešto još dalje i dublje. Imal ko ovakvo iskustvo, znači bez straha u nešto, nego 'ukopavanje samog sebe insinuacijama crnih misli i da su svi protiv tebe'???

_____________________________

"Žena nikada ne može biti previše bogata, previše mršava i imati previše cipela”