Kada roditelji odluče da se razdvoje, za dete se ne završava brak – već se razdvaja njegov svet.

Kada roditelji prolaze kroz razvod, najčešće su preplavljeni sopstvenim emocijama – povređenošću, ljutnjom, razočaranjem, strahom od budućnosti. Pored toga okupirani su pravima, obavezama, podeli vremena i imovine. Ali iz ugla deteta, razvod nije pravni proces – to je potres koji menja njegov unutrašnji svet.

Ako bismo na trenutak ušli u dečju perspektivu, možda bismo čuli nešto ovako: „Ne razumem tačno šta se dešava, ali osećam da više ništa nije isto. Mama i tata više ne gledaju jedno drugo isto. U kući je drugačiji vazduh. Kao da svi hodamo po tankom ledu.“

Dete razvod ne doživljava kao odluku dvoje odraslih ljudi da vise ne budu zajedno. Ono ga doživljava kao gubitak sigurnosti. Porodica je za dete temelj stabilnosti – poznata dinamika, rituali, zajednički obroci, glasovi iza zatvorenih vrata. Kada se taj sistem promeni, dete ostaje bez osećaja kontinuiteta. Kada roditelji odluče da se razdvoje, za dete se ne zavrsava  brak – već se razdvaja njegov svet. Porodica je za dete baza sigurnosti. Ona predstavlja stabilnost, rutinu, poznata pravila i emocionalni oslonac. Kada se ta struktura promeni, dete često doživljava unutrašnji haos: strah, tugu, bes, zbunjenost, ali i krivicu.

 „Da li je ovo zbog mene?“ Deca, naročito mlađeg uzrasta, mogu da veruju da su ona uzrok promena. Ako su roditelji prethodno imali svađe, dete može pomisliti da je njegova neposlušnost ili loša ocena bila „kap koja je prelila čašu“. Zato je izuzetno važno da roditelji jasno i više puta naglase da razvod nije detetova odgovornost.

Najčešće emocije koje se tada javljaju su:

• strah (šta će biti sa mnom?)
• tuga (za porodicom kakva je bila)
• bes (na jednog ili oba roditelja)
• krivica (da li sam ja nešto skrivio?)
• nada (možda će se ipak pomiriti)

 

Kod mlađe dece dominira zbunjenost. Oni ne razumeju kompleksnost partnerskih odnosa, ali osećaju napetost. Često misle da su oni uzrok rastanka jer njihov svet funkcioniše egocentrično – sve se vrti oko njih.

Kod starije dece i adolescenata javlja se dublji osećaj izdaje, razočaranja i gubitka poverenja u odnose. Mogu početi da preispituju ljubav, brak i stabilnost porodice uopšte.

Uzrast i način reagovanja

Predškolska deca (3–6 godina)

Reaguju telom i ponašanjem. Mogu se vratiti ponašanjima karakteristicnim za neke ranije faze razvoja. Mokrenje u krevet, strah od mraka, odbijanje vrtića, napadi besa bez vidljivog razloga. Mogu se javiti i somatski simptomi. Povećava se separaciona anksioznost. Često postaju „lepljiva“ i traže stalnu blizinu. Mala devojčica od četiri godine, koja je već spavala sama, odjednom ponovo dolazi u roditeljski krevet. Ne zato što „manipuliše“, već zato što joj je potreban dokaz da neko ostaje. Da se neće probuditi i da nekoga neće biti.

Ono što im tada najviše treba jeste fizička blizina, rutina i ponavljanje:
„Mama i tata neće živeti zajedno, ali oboje te volimo i uvek ćemo biti tvoji roditelji.“

 

Mlađi školski uzrast (7–10 godina)

U ovom periodu dete već razume da je razvod trajan. I tu često nastupa tuga. Može početi da mašta o pomirenju, da crta porodicu „kao pre“, da se nada da je ovo samo faza.

U školi se može javiti pad koncentracije. Učiteljica primećuje da dete gleda kroz prozor, zaboravlja domaći, postaje razdražljivo ili povučeno. To nije lenjost – to je unutrašnji nemir.

Dete moze da kaze i oseća: „Kad sam kod mame, mislim da izdajem tatu. Kad sam kod tate, mislim da izdajem mamu.“

To je konflikt lojalnosti– jedno od najbolnijih iskustava za dete. Ono voli oba roditelja. I ne može da bira.

 

Stariji školski uzrast i adolescenti

Mogu reagovati buntom, cinizmom ili preuranjenim sazrevanjem. Neki preuzimaju ulogu „zaštitnika“ mlađe braće i sestara ili emotivnog oslonca jednom roditelju. Drugi se udaljavaju, provode više vremena van kuće ili ulaze u rizična ponašanja.

Tinejdžer možda neće plakati. On će reći: „Svejedno mi je.“
Mozda ce početi češće da izlazi, da se povlači u sobu, da postaje ciničan prema ideji ljubavi.

Neki adolescenti prerano sazru. Postanu „rame za plakanje“ majci ili ocu. Preuzmu ulogu partnera jednom roditelju. Spolja deluju zrelo, ali unutra nose teret koji ne pripada njihovim godinama.

 

Pol deteta i specifičnosti

Dečaci češće ispoljavaju spoljašnje reakcije i promene u ponasanju – agresivnost, neposlušnost, konflikte.
Devojčice češće internalizuju – povlače se, razvijaju anksioznost, tugu, somatske tegobe.

Naravno, ovo nisu pravila, već tendencije. Ključno je posmatrati konkretno dete, ne statistiku.

 

Broj dece u porodici

U porodicama sa više dece, svako dete može drugačije reagovati. Starije dete često preuzima odgovornost i „guta“ sopstvena osećanja. Srednje dete može ostati neprimećeno u haosu prilagođavanja. Najmlađe često dobija najviše zaštite, ali i najmanje jasnih objašnjenja.

Važno je znati da deca u istoj porodici ne prolaze kroz isti razvod – svako ima svoj unutrašnji proces.

 

Mogući problemi tokom i nakon razvoda 

• problemi sa spavanjem
• regresija u ponašanju
• pad školskog uspeha
• anksioznost i panični strahovi
• agresivnost ili povlačenje
• Konflikt lojalnosti(osećaj da mora da bira stranu)
• somatske tegobe (bolovi u stomaku, glavobolje bez medicinskog uzroka)

 

Jedan od najtežih tereta za dete jeste konflikt lojalnosti– osećaj da mora da bira stranu. Kada roditelji govore loše jedno o drugom, koriste dete kao posrednika ili traže od njega da prenosi poruke, dete se nalazi u emocionalnom raskolu. Ono voli oba roditelja i nema kapacitet da nosi njihovu ogorčenost.

Posebno treba obratiti pažnju ako dete:

• naglo menja ponašanje
• govori da ne želi da živi
• izražava intenzivan strah od napuštanja
• preuzima ulogu „partnera“ roditelju (emocionalna parentifikacija)

Tim Centra Viva Verbum je vođen uverenjem da je podrška detetu sa teškoćama u razvoju onoliko uspešna koliko i mreža podrške njegovim roditeljima, a to znači celoj porodici. Stoga smatramo da je ključno za uspešan tretman osnažiti roditelje, obezbediti im mesto i vreme samo za njih, u kojem će moći da iskažu svoje strahove, brige, otpuste teške emocije i postave pitanja. Stalnim učenjem, i ulaganjem u svoje obrazovanje naši defektolozi, psiholozi,logopedi i psihoterapeuti usavršavaju svoje veštine koje su neophodne za kvalitetan rad sa osetljivim pojedincima i porodicama. Ukoliko prepoznajete da vam treba individualna psihološka podrška, defektološki ili logopedski tretman, porodična ili partnerska psihoterapija, naš tim je otvoren da vas čuje, ohrabri ili kreira odgovarajući tretman za vas ili vaše dete. Dobrodošli u Viva Verbum, mesto gde je živa reč pokretač i put ka promeni.   www.vivaverbum.rs   Telefon: 064-953-44-16  Email: office@vivaverbum.rs Adresa: Miloša Zečevića 8, Beograd

 

Na šta roditelji treba da obrate pažnju?

Najveći rizik za dete nije sam razvod, već visok konflikt koji traje. Kada dete sluša međusobne optužbe, prenosi poruke ili je izloženo omalovažavanju drugog roditelja, ono se nalazi u unutrašnjem rascepu.

Detetu je dozvoljeno da voli oba roditelja. To je njegova osnovna potreba.


Kako podržati dete?

1. Jasno i uzrastu prilagođeno objašnjenje
Bez detalja o krivici i bez prebacivanja odgovornosti.

2. Ponovljeno uveravanje da nije krivo
Deca ovo moraju da čuju više puta.

3. Stabilna rutina
Predvidivost vraća osećaj sigurnosti.

4. Emocionalna dostupnost
Dozvolite detetu da bude ljuto, tužno, zbunjeno.

5. Zaštita od konflikta odraslih
Partnerski sukob ne sme postati dečji teret.

6. Očuvanje odnosa sa oba roditelja, kada god je to bezbedno i moguće.

Razvod jeste kriza, ali kriza ne mora biti trauma. Kada roditelji uspeju da ostanu roditelji uprkos ličnoj povređenosti, dete može izaći iz ovog iskustva sa sačuvanim osećajem vrednosti i sigurnosti.


Na kraju, najvažnije pitanje nije: „Kako da preživimo razvod?“
Već: „Kako da dete kroz ovaj proces ostane dete?“

 

Autor: Viva Verbum

www.vivaverbum.rs

Promo objava