Umesto da krije svoju ćerku sa Daunovim sindromom, Predsednik Francuske ju je ponosno odgajio, i ona je postala srce njegovog života. Ta ljubav je prkosila predrasudama i strahu.

Svojom smrću Šarl de Gol je 1970. godine, uputio tihi zahtev koji je mnoge iznenadio. Nije želeo veliku državnu sahranu u Parizu. Tražio je da bude sahranjen u malom selu Kolombe le De Egliz, pored svoje ćerke Ane. Za njega je to mesto počivališta bilo važnije od bilo kog spomenika. Umesto da krije svoju ćerku sa Daunovim sindromom, Predsednik Francuske ju je ponosno odgajio, i ona je postala srce njegovog života. Ta ljubav je prkosila predrasudama i strahu.

Ana je rođena na Novu godinu 1928. godine, kao najmlađe od troje dece. Imala je Daunov sindrom, stanje koje je u to vreme bilo okruženo strahom i dezinformacijama. Lekari i društvo su često krivili roditelje i pozivali porodice da kriju takvu decu poput od javnosti. Za porodice moći i statusa, slanje u specijalne institucije za takvu decu se smatralo normalnim.

Šarl i njegova supruga Ivon su odbili. Odgajali su Anu kod kuće sa njenim bratom Filipom i sestrom Elizabet. Nije bilo tajni, nije bilo stida, nije bilo razdvajanja. Ona je jednostavno bila njihova ćerka.

Svetu je de Gol bio distanciran i nepopustljiv. Vođa oblikovan ratom, disciplinom i komandom. Ali u svom domu, Ana je otkrila stranu koju je malo ko ikada video. Sa njom se slobodno smejao. Pevao je pesme, pričao priče i igrao igre. Prijatelji su primetili da se čovek koji je retko pokazivao emocije potpuno omekšavao u njenom prisustvu. Zvao ju je „moja radost“. Ana nije tražila ništa od njega osim ljubavi, i u toj jednostavnosti je pronalazio mir. Nikada nije bila tretirana kao krhka ili inferiorna. Bila je potpuno poštovana, uvek uključena i voljena bezuslovno.

Ta ljubav se nije završila u porodici. Posle rata, Šarl i Ivon su osnovali Fondaciju Ana de Gol. Dvorac su pretvorili u dom za mlade žene sa intelektualnim invaliditetom, od kojih su mnoge bile napuštene. U vreme kada je podrška jedva postojala, izabrali su akciju umesto ćutanja.

Anin život je bio kratak. Umrla je od upale pluća 1948. godine u očevom naručju, odmah nakon što je napunila dvadeset godina. U svojoj tuzi, de Gol je šaputao da je sada kao i ostali, konačno slobodna od ograničenja koja joj je svet postavio.
Nakon Anine smrti, nosio je njenu fotografiju svuda. Verovao je da ga njeno prisustvo štiti, čak i tokom pokušaja atentata godinama kasnije. Bilo da je to bila vera ili sudbina, nikada nije sumnjao u Anin značaj u svom životu.

Šarl de Gol je pronašao svoj najdublji mir ne u vođstvu ili pobedi, već u ljubavi prema detetu koje svet nije razumeo. Njegova porodica je pokazala da dostojanstvo nije stvar sposobnosti. Radi se o tome koliko snažno biramo da brinemo.

Autor: Petar Peca Popović

Izvor: FB/Peca Popović